Godine bauljanja po dnu pamtim po Barbari.
„Ako posle ovoga budeš negde napisao da sam dronfulja, jebaću ti mater!“, prozborila je posle našeg prvog seksa.
„Petre, molim te, obećaj mi da nikada nećeš pisati o meni“, vapila je kasnije.
„Važi, obećavam“, prihvatio sam, unapred svestan da od toga nema ništa. „Kaži mi samo, ljubim te, što se toliko plašiš toga? Nisam ja Paulo Koeljo da me čitaju milioni“.
„Nema to veze sa tim koliko imaš čitalaca, već sa tvojim pričama. Sve žene u njima su kurve“, nervozno mi je objašnjavala.
Nikako nije želela ulogu jedne od kurvi iz moje knjige. Jako bi se povredila kada bih je sada nazvao i rekao kakvu priču pišem.
„Ali, Perice, obećao si…“, rekla bi mazno, ljupko, dečje molećivo.
Upoznali smo se dok je studirala. U to vreme ljudi još uvek nisu kapirali da sam luzer. Postojali su još neki koji su me rado slušali kako pričam anegdote, propraćene ironičnim naravoučenijem. Uspevao sam da ubedim okolinu da je blistava budućnost tu, preda mnom. Pitanje je trenutka kada će da se otvori. Broj ljudi koji je verovao u to bio bi daleko veći da deceniju u nazad nisam pio kao lud. Veoma često i uvek do kraja. Dok mi se mozak ne isključi kao televizor. Mrak.
Ni ovako nije bilo loše. Postojala je neka fama koja me pratila.
Upravo tih dana, moja tadašnja devojka, uručila mi je jedan od poslednjih konačnih raskida, tako da sam bez mnogo dileme prihvatio Barbaru kao šemu za povremeni seks. Eto, tek onako. Što da ne? A i slatka je… Bilo mi je zanimljivo da je posmatram kao klinku koja se igra. Ona se tu kao zaljubila. Pred spavanje šalje gomilu SMS poruka.
U početku sam kulirao poruke i uživao u novom obožavaocu, požrtvovanom i odanom. Svakog jutra ona krene na predavanja, a onda se umesto na fakultet ušeta u moju uvek otključanu garsonjeru na Bulevaru, na dvanaestom spratu, skuva kafu i uvuče mi se u krevet.
A onda TRAS, BUM! Jednog jutra sam shvatio da je radosno iščekujem i da sam se probudio sat vremena ranije kako bih se obrijao, istuširao i namirisao, stigao da namestim bezbroj sitnica kako bih joj bio lep. Da, baš njoj lep!
Kako da mirno ignorišete činjenicu da neka lepuškasta devojčica po ceo dan misli na vas? Kako se odupreti moćnom osećaju da ste nečiji centar sveta? Kako da ne poverujete u to? Joj, sujeto, mater ti jebem!
O, kako su bili lepi ta zima i proleće! Slika i prilika ljigavog američkog filma gde se dvoje romantično vole, a u pozadini se čuje pesma I Love You, Baby ili Love Is In The Air. Toliko.
Ozbiljno smo razgovarali da sledeće godine počnemo da živimo zajedno. Ona je lebdela. Moju garsonjeru je doživljavala kao zemlju iz snova. Tu se osećala voljeno, sigurno i zaštićeno. Spoljni svet je doživljavala kao mračnu šumu kojom šetaju zli ljudi koji bi da je povrede. Kad malo bolje razmislim, sve moje ljubavi bile su neurotične.
Spoticali su me poroci. Par vezanih životnih poraza, pojačalo je gubitnički osećaj u meni.
Paralelno sam počeo da vodim dva života. Jedan jutarnji, pun ljubavi i nežnosti, drugi večernji, prepun pijanstava i gubitaka na kocki. Prodavao sam hašiš i marihuanu da se izvučem iz dugova, a zatim sve zarađeno bacao na rulet i tonuo još više. Stalno sam menjao brojeve mobilnog telefona da me ne nađu oni kojima sam bio dužan. Nije toliki problem da objasniš čoveku koji vam je pozajmio hiljadu evra da ih trenutno nemaš. Ko je spreman da vam da toliko para, uglavnom ih ima dovoljno. Prava muka je bilo suočavanje sa gladnim studentima kojima sam bio dužan petsto dinara. Čudo jedno, šta sve čovek može da smisli da bi se dočepao novca za poroke.
Polagano, postala mi je utočište od svih poraza. Svakog popodneva ispraćao sam je sa strahom u očima, jer je posle toga sledio odlazako u mrak, srljanje u neumitan poraz. Kasno sam se vraćao i izmučen legao da spavam, pa se budio ranije da se doteram i popijem neku tabletu koja će početi da deluje pre njenog dolaska. Međutim, ožiljke je sve teže bilo sakriti. Naročito, kada bi nestalo tableta.
Malo po malo, počeo sam da joj se prikazujem onakvim kakav sam u tom trenutku i bio. Prava ruina. Počeo sam pred njom da pušim džointe i pokazujem sve pukotine. Možda bih i dalje pokušavao sve da krijem, da nije pokazivala toliko razumevanja. Proradio joj je materinski instinkt i počela je da me prihvata kao nezaštićeno mladunče. Svaki dan bih je sačekivao s novim problemima, a ona bi se upinjala da ih reši. Preuzela je na sebe brigu o mojoj egzistenciji. Od svoje stipendije, punila mi je frižider hranom. Ujutru bi dolazila sa osmehom i kesom u kojoj su se nalazili hleb, cigarete i kafa. Sve, ali sada baš sve, što sam zarađivao išlo je na kocku i piće.
Nisam ni primetio kako sam odjednom postao okružen gomilom luzera, koji nisu poznavali onog Petra s početka priče o Barbari. Svi su me znali samo takvog – fizički i psihički propalog. Što je najgore, držali su me za goreg od sebe. Ljudi sa kojima sam se družio u vreme dok sam čekao slavu, naprasno su iščezli. Toliko sam bio odlepio da nije uspevao da me otrezni ni podsmeh najvećih gradskih gubitnika.
A onda je došlo i tih petnaest dana kada je Barbara otišla na letovanje u Tunis. Sama. Prvi put bez roditelja. Dve nedelje, dve poruke u mom telefonu. Formalne, bez interpunkcije do čega je veoma držala. Nikako nije mogla da pije vodu priča o tome da je u romingu, kako su poruke iz Afrike veoma skupe.
Zatim sledi njen povratak u Niš. Prvih dana je bledo glumila da je sve po starom. Očekivao sam i formalan kraj. Bio sam spreman za egzekuciju. Zapamtio sam i datum te večeri, bio je jedanaesti avgust, kada je stigla SMS poruka. Čui se zlokoban zvuk. Uzeo sam telefon. Tračak nade još je tinjao, a onda sam počeo da čitam:
„Već sam imala jednu vezu od pet godina i shvatila sam da mi nije potrebna još jedna. Imam samo 23 godine i ne želim da mi život tek tako prođe. Ja te i dalje na neki način volim, ali želim da budemo samo drugovi. Izvini, ali je tako. Barbara“.
Kratko, jasno, precizno. Logično je bilo to da joj se pod idiličnim suncem Mediterana otvore oči. Nije joj se vraćalo nazad jednom ludaku u mračni stan na Bulevaru.
Opet, dođu ona jutra kada nešto primetite. Tad sam shvatio ono što su gotovo svi videli. Imao sam osećaj kao da udišem vazduh posle dugog i iscrpljujućeg ronjenja. Uzeo sam volan u svoje ruke i ne znam kuda ću krenuti. Samo znam da ću ja biti taj koji će upravljati svojim životom. Ići ću samo na ona mesta koja mi prijaju, radiću samo one stvari koje me čine srećnim. Oterao sam poroke i luzere od sebe. Ponovo postajem čovek sa potencijalom za blistavu budućnost. Realno, svestan sam da me ne čeka redovna kolumna u New York Timesu, ali zašto ne puštati pozitivne filmove.
Prošlo je nekoliko godina, dok mi nije poslala novu poruku. Opreznu, mada sam odmah prepoznao šta je u pitanju. Mojoj dragoj Barbari je nestalo samopouzdanja i tu je Petar da joj ga vrati. Korektno sam joj odgovorio, tako da su sledile nove, sve nežnije i patetičnije. Kruna svega bila je ova današnja, zbog koje sam i počeo da pišem priču.
„Nikada neću zaboraviti kada sam prvi put prespavala kod tebe, ni kako sam pala na dupe kada sam dolazila po snegu… Molim te, nemoj da se kaješ što si bio sa mnom. To su mi najlepši dani u životu“.
E, draga Barbara, sad se pazi! Naoštrio sam se i pisao pobednički odgovor – parodiju na Preverovu Barbaru, inspirisan njenom porukom:
Seti se, Barbara, te nezapamćene zime u Nišu.
Molim te, seti se.
Padao je sneg
dok sam te guzio nakljukan tabletama.
Seti se, Barbara, moj mačor nije padao satima
a ti si urlikala od zadovoljstva
i tražila još.
Nad Nišom će ponovo padati sneg
kao što je padao i tada
i ja se pitam
o, Barbara…
Stao sam i pokajao se, izbrisao sam pesmu i napisao poruku:
„Barbara, sve ti je oprošteno!“
___________________________________________________
DRAGAN DROBNJAK rođen je 11. oktobra 1976. godine u Doboju.
Objavio je romane Ovo, ono i božuri (2001) i Zero (2022) i zbirku poezije Maska (2023). Poeziju i prozu objavljuje u novinama, zbornicima i časopisima.
Radio je kao urednik, lektor, novinar, TV novinar, nastavnik, knjižar, pekar, konobar, fizikalac u brodogradilištu, prodavac krofni na plaži.
Diplomirao je na Departmanu za Srpski jezik i književnost, na Filozofskom fakultetu u Nišu.
Živi na relaciji Pavino Polje – Boka kotorska.
čovjek-časopis 