OVA JESEN
Jesen, moja susetka, tu je.
Možda zlatnija nego obično.
I podmuklija.
Vetrovi je prate lagano.
Taman te obmanu da živimo
Miholjsko leto, ili bar
Taj jedan dan, Miholjdan.
Zavarava nas ona jer preže
vetrove u vatrene kočije
Da razore mirno staklo neba
I spletene krošnje,
U dosluhu s Ilijom i Marijom
I vatru bljuje, ova jesen.
Stišavaju se glasovi mojih dragih,
Čas krešte, čas tonu u bezdan.
Ova jesen.
***
NASLAGE
Sunce i magla ovog zimskog podneva
u neprirodnom zagrljaju,
Dani se vuku ko prebijeno pseto,
Svaki je isti, blede njuške.
Dok užarena šipka
Probija mozak,
I ti se budiš
Kao nekad mlada devojka
Pomilovana zrakom svetlosti
Umesto krvavom šakom.
Samo buđenje razara san,
Sve ostalo je odavno
Na ivici provalije
Čija se dubina
Ne može izmeriti
Metrima ni koracima,
Već naslagama
Natrulih dronjaka zaborava.
***
LJUBAVNA
Ujutru se san obavezno prekida kada je bešika puna
Tokom noći kolena žare i trnu kao da su zacementirana
i ostaću tako večno večno, znam da počinješ da govoriš
negde između šest i osam ujutru i na to se sada svodi moj život,
samo ne znam da li se još držimo za ruke, igramo u pesku, spuštamo niz zavejanu padinu, ljubimo crvenih noseva i stiskamo u kakvom ćošku, ne znam da li si stariji ti ili ja,koliko stvarno imamo godina : tri, deset ili sto deset,
uvek je bilo tako, ali se možda nešto promenilo, možda se moje već bolesno telo
uvuklo u viteški oklop da te štiti , možda se ti odavno koprcaš
među nevidljivim ranjenicima i šapućeš, dozivaš da te samo ja čujem,
da samo ja poverujem da si to stvarno ti.
***
TELEFONSKI POZIV
Iz one treće sobe
koja nekad beše moja
već noćima čujem
kako zvoni telefon
i zvuk se očitava na mom:
začuje se glas moje majke,
nema razgovora,
nema odgovora,
samo znam da je to ona.
Ne kažem ni „Halo”, ni „Ko je to”,
iako očekujem nekog drugog,
ali kao da je u tom zvuku telefona
sadržan sav moj sadašnji život,
bivši i budući,
bez ikakvih metafora,
sav taj užas: kreveti
međusobno ne razgovaraju,
knjige su jedna drugoj okrenule leđa,
niko više ne prazni pepeljare,
ne pritiska zvono na vratima,
ne peku se kolači u velikim plehovima,
jedino mačiji rep pomazi
moje odlutalo telo.
***
MOJE KRZNENO DETE
Nekoliko godina
gledala sam kako ti krzno
postaje sve gušće, sjajnije.
kako se lepi za svaki deo
mog tela i upija njegov miris.
Moje krzneno dete čekalo
me je u hodniku osluškujući
pažljivo korake kad se odnekud vraćam.
Ne znam da li je on bio kuća
Il je kuća bio on.
U svakom slučaju, prisustvo je
bilo neprestano, treperavo,
čak i onda kad mi nije pred očima.
A onda je zlatnobela dlaka dobila čudan miris,
pogled je bio mutan i tužan –
mjaukanje mučno, reči zagrcnute,
zlato je prešlo u zlokobno žutilo.
Dok nije zauvek otišlo moje krzneno dete.
***
KOLOSEUM
Moraš ući u Koloseum,
Osetiti hiljadugodišnji pesak
pod stopalima,
Onaj po kom je posle padao Isus
Dok su ga šibali po bedrima,
Prašinu natopljenu krvlju,
pljuvačkom i znojem,
Nežne pokrete mačijih tela
I prastare tragove njihovih šapa.
Tamo caruju vestalke
Poput uspavanih devica,
U prozračnim hitonima
i zlatnim sandalama
Izvijaju svoja čempresova tela.
I šapuću pretužnu istoriju
Komadanja mesa, smrskanih lobanja –
Na znak uzdignutog prsta
i obmanutih duša,
Dok slika Arene ne počne da stari.
______________________________________
BOJANA STOJANOVIĆ PANTOVIĆ (Beograd, 1960) je redovna profesorka na Odseku za komparativnu književnost Filozofskog fakulteta u Novom Sadu. Piše komparativističke tekstove i književnu kritiku, esjistiku, poeziju i prevodi sa slovenačkog i engleskog jezika. Objavila je četrnaest knjiga, među kojima: Srpski ekspresionizam (1998), Nasleđe sumatraizma (1998), Morfologija ekspresionističke proze (2003), Pobuna protiv središta (2006), Rasponi modernizma (2011), Pesma u prozi ili prozaida (2012). Urednica i koautorka Preglednog rečnika komparatističke terminologije u književnosti i kulturi (2011).
Pesničke zbirke: Beskrajna (2005); Zaručnici vatre (prozaide, 2008); Isijavanje (2009); Lekcije o smrti (2013); U obruču (2017); Povreda beline (2021) i Niz kičmu godina (izabrane i nove pesme, 2022).
Dobitnica je više književnih nagrada: „Milan Bogdanović“ (2000), „Isidorijana“ (2000), „Gordana Todorović“ (2005), Zlatne značke Kulturno-prosvetne zajednice Srbije (2006), „Hadži Dragan Todorović“ (2011), „Đura Jakšić” (2018), „Vasko Popa” (2018), „Kondir Kosovke devojke” (2020) „Čedomir Mirković” (2021).
Živi u Beogradu.
čovjek-časopis 