UBIJALI SMO JEŽEVE
Otac i ja
ubijali smo ježeve
što znali su da pokupe piliće.
Ašovom otac probada telo –
dve polutke
ispod drveta zove
okupiraju mravi:
iz njih ne izlaze pilići.
***
DA TI DŽEM NA PARČE HLEBA NAMAŽEM
Usta su tvoja alava –
to bolest iz tebe zapomaže,
traži da je nahranim.
ojačana, sada bi nešto slatko pojela:
da ti džem, na parče hleba, namažem?
Bolesti moga oca –
kazniću te gladovanjem!
***
KUĆU NA NEBU OTAC PRAVI
Kuću na nebu otac pravi,
kod njega kada dođemo
da imamo gde da odsednemo.
Ovde je Boga psovao
onda kada je ugrađivao
vrata i prozore.
Pred kuću njegovu dolazim
oči i usta joj ne vidim,
ne znam kako da uđem
da ga pozdravim.
***
NA OČEVOJ RUCI NIKADA NISAM VIDEO SAT
Na očevoj ruci nikada nisam video sat.
Moj se otac na dalekovode peo,
na most koji je spajao dve obale neba,
misleći da će ga odvesti daleko.
A komšija je uspeo do vrha da se popenje,
lako je sišao
dok mu je majka govorila:
sa lude glave pobegne kosa.
Na očevoj ruci nikada nisam video sat.
Nikada nije radio u kancelariji,
sa stricem je kopao kanal oko kuće,
poneku raku, jamu za koze i pse.
Na očevoj ruci nikada nisam video sat.
Od njega su tražili novac oni koji su više imali,
i jedna ga je žena pijanstva oslobodila
rodivši mu dvoje dece:
tada je stavio prst na čelo i liniju povukao.
A ja bih da sedim na obali reke,
na onoj na kojoj smo se brat i ja
zaklinjali da ćemo otići u svet po data nam obećanja.
Na očevoj ruci nikada nisam video sat.
Ali je znao da izračuna zapreminu neba,
prepozna poetiku ptica,
tugu zvezda koje padnu
među zrikavce u žitišta
sa životom da se oprosti
i kaže: TO JE TO!
Nikada, zaista nikada
na očevoj ruci nikada nisam video sat.
____________________________________
MARKO TODOROVIĆ rođen je 1995. godine.
Objavio je zbirku poezije “Useljavanje u novu smrt”, Presing izdavaštvo, 2024., zbirku poezije “Ljuska”, Poetum, 2025. i roman “Letnjikovac”, Dijak, 2025.
čovjek-časopis 