RUJAN
U tvoju se kosu skrila stidljivost
sunca, u poroznu jesen odlila
punina dana. to prostor oblači
nove oči, i sve što postoji –
zbunjujuća ogledala, rikošet
misli, sporost golubova – opada
s tebe poput sprženih listova.
Paukove mreže između čokota
bez prestanka dozivaju jedna
drugu i od živog zujanja sveta
telo mi ispuni umor, kičma se
iskrivi od obilja i blizine smrti.
Guši me rujan gust kao majka,
težak od mleka, zbijen u zrelim
plodovima. Zar stvarno nema
izlaza odavde, pitam, postajući
žuta panika skroba, crna jabuka,
klijajući u vrisak po zemlji poleglog
sirka, i udvostručen i rascepljen po
sredini od neke prinudne sreće.
***
HUM
Ništa ne znam o čoveku
što sedi na kamenu pred
praznom kućom i čeka
veče pijući vodu iz
šuplje tikve. Ogroman je
teret prostora nad njim dok
ustaje i prilazi zidu gluvom
od sunca. Ovce se još nisu
vratile u tor, livada gori
zrikavcima. Nikoga nema.
Deca su otišla u svet. Deca
su umrla od gladi. Kao zmije
pod pragom, prepletene su mu
i hladne misli. Čovek ustaje,
bos je, u dugoj košulji i gaćama
od kostreti. Pod jezik mu se
zavukao sumrak mali kao
svračije srce. Čitav je dan
gledao daljinu pletući uže
od sirove like. Srpanj nad
glavom mu je oštar i vreo, mirišu
dani na užeglo maslo. Čovek
pogledom dodiruje stene, nežno
poput latica jorgovana i misli:
koliko toga još oseća ova
stara, pegava koža; i misli,
koliko se još ima ići do prvog
drveta dobrog da se o njega
obesi čovek.
***
KOZARA
Da nema sećanja lišće
što preda mnom trepti bilo
bi lišće, praznina praznina,
mrtva i suva duga smeđeg
i sivog tla dizala bi se samo
u dubok, prašumski miris i
bezimene ptice. Dok sve gori
vreme se šunja i odmiče napred
nečujno poput vetra. Glas za
glasom ispari iz reči sećanje
dok na dnu ne ostane jedino
seta. Kakva je to daljina pojela
ljude, u prostor uvukla divljinu
gore, ispila je gradovima i ovom
sušom, reči su mi slepljene za
nepca. S jedne strane gori
Knežopolje, s druge Timar i
Omarska. Praznina je preda mnom
zaista praznina, glasovi mrtvog
lišća prošarani poskocima.
***
SIJEČANJ
Čitav je svet sazdan od
noći, zavejan crnim snovima.
Tako o sebi priča praznina. Po
njoj se pale seoske vatre, vijugaju
pijanci preko ugaženog snega. Noć
gleda u sebe kroz plamen lučeva,
pevuši o ničem praporcima
prišivenim za grubo sukno magle
i inja. Dok se godina cepa na staru
i novu u kolibama se same od
sebe izmišljaju reči. Sve ono
što jeste jednostavno jeste,
dobra zima, besmisao, vukovi
pred vratima staje, ponoć prepuna
smisla, gusta poput materice. Bože,
ostavi me doveka ovde opčinjenog
stvarima i tvojim likom, ne
daj da se iznova nađem i
nastanem u punini trajanja.
Zavej me svojom noći, zavej
me crnim snovima.
***
TIŠINA
babi i dedi
Ovde počiva Pava,
ovde počiva Riste.
Ona u kojoj su pucale
puške i tupo maljevi tukli,
goreli vriskovi za bljeskom
noža, sve dok na Kupresu
nije ostalo nikog do nje i
njenog ujaka sa zvezdom
na čelu. I on, dok je žurio
iz radnog logora preko
Vardara i Treske, samo da bi
pod kestenovima našao tople
grobove svoje žene i dece
kako besmislom greju jesenju
zemlju za selom. I još tada, oboje
je mogla da ih proguta mračna
večnost, a nije. Njihova usta
kroz moja jednako govore
i ćute, jednako ćute i govore.
_________________________________________
BOJAN VASIĆ (Banatsko Novo Selo, 1985) objavio je knjige pesama Srča (2009), Tomato (2011), Ictus (2012), 13 (2013), Detroit (2014), Volfram (2017), Toplo bilje (2019), Brid (izabrane pesme, 2021), Udaljavanje (2022), Crna kutija (reprint samizdat izdanja, 2023), Noć od ružinog drveta (2024) i krotko (2025), romane Vlastelinstva (2022) i Ulm (2025), kao i prva dva dela serijala epske fantastike Tamna – Crne kćeri (2024) i Slava i kob (2025).
Bio je deo pesničko-umetničke grupe okupljene oko edicije caché. Za poeziju je dobio priznanja Mladi Dis, Matićev šal, Miroslav Antić, Vasko Popa i Branko Miljković. Roman Vlastelinstva našao se u najužem izboru za nagradu „Beogradski pobednik“, kao i užem za „NIN-ovu“ i „Vitalovu“ nagradu. Knjige su mu prevođene na poljski, slovenački (Črepinje/Srča, 2015), engleski, makedonski (Topli bilki, 2021) i nemački jezik (Warme Pflanzen, 2024).
Piše književnu kritiku.
Član je Srpskog književnog društva. Živi u Pančevu.
čovjek-časopis 