1
Sve što je u jatima
nedostižno je
zbog moći viška
podjednake moći manjka
Izrastanje krila
Kretanje bez nogu
Letenje
Disanje pod vodom
Strah od viška
još veći strah od manjka
Da bi strah nestao
prvo mora da nastane jato
2
Pustinjsko raskršće
umire, zatrpano udasima
koji ne smeju ni korak dalje
3
U kući su vile podzemnih voda
liče na tišinu
izdasi razaznaju njihove oblike
providne su
za njih se lepi prašina
šire se spajaju pokazuju nadmoć
razmnožavaju se jednostavnim deobama
Pribijaju me uza zid
govore mi da sam slab
na prste mi stavljaju mladunčad pacova
rađaju gliste koje raznose mulj
Iz mulja izrastaju biljke bez lišća i cvetova
povređuju se ljubičastim žaokama
cvile prete urliču lome vlastite bodlje
Osećam ih u ustima
grebu me seku guše
gutam ih da bih se spasio
a vile se povlače
govore mi da sam kriv
4
Ti si pokret galebovih krila
na modrom nebu bez Sunca
punom prljave vode
Postaješ vrh galebovog kljuna
i dodiruješ
vođu krda olujnih oblaka
Ti si rupa koju si napravila
i pobegla
ali iz tebe ne izlazi kap
već svetlost
5
Svake godine
Mesec se udalji od Zemlje
za jedan prosečan kažiprst
kao da želi neprimetno
da pobegne
od odgovornosti nad našom vodom
Doći će i godina
u kojoj ćemo se od Meseca
potpuno odaljiti
i tugovaćemo za noćima
kada smo ga optuživali
da nam oduzima razum
jer je pun
6
Često me pri buđenju
ne dočeka Sunce
a ja se osećam
kao prevremeno rođen
i više od svega
želim da postanem reka
sposobna da promeni
smer svog toka
i krene ka izvoru
ali uzalud pokušavam
jer utroba odbija povratnike
zato se san
mora završiti na javi
u mraku
pre svanuća
7
Besmrtna zver
prašinom slika glad
u zaboravljenom hodniku
koji pripada čoveku
sa protraćenim životom
i razjareno moli
za još jedan san
o tučkovima postanka
koji zavode je srebrom
i poslednjim letom
8
Kada sam otvorio oči
kapak je udario o ivicu lopate
Kap krvi začinila je zemlju
i označila početnu tačku
Metal je probio grudi tla
oslobodio ukroćenu vatru
i zarovao međ meso do kamenja
Kopanje je danima trajalo
i obasipalo me zadovoljstvom
rođenim u skladnosti pokreta
A onda je zapelo o najtvrđi kamen
koji se smeje nemoći
i skriva ciljeve poput grehova
kao da su njegovi a ne moji
Kada se začulo pucanje
iz šupljine izleteo je izdah
Ne uništavaj svoj štit
9
Mirovi ne znaju
gde Šuma počinje i gde se završava
niti žele da pronađu njene granice
Kažu, ako ih ugledaju
Pralist će im oduzeti telesnost
i goniti ih vetrovima
do najmutnijeg izvora
koji je rođen sa strahom od udaha
Veruju da su potomci lovca Mira
prvog ljubavnika Šume
Iz njegovog semenja nicalo je bilje
i privlačilo njegovu lovinu
Mirovski naslutari govore
da je Šuma odbačena ćerka Neba
kojoj braća šalju svetlosne poruke
Mirovi slave drvo zvano Dovek
u čijoj šupljini čuju se otkucaji
dovoljno snažni za oproštaj
I znaju
da Šumom luta čuvar Doveka
Njega nisu videli ali jesu
na kori drveta
kapljice sa najmutnijeg izvora
koje nude smer otkucajima
za pomirenje sa udahom
_______________________________________
MILOŠ BLAGOJEVIĆ rođen je 1986. godine u Smederevskoj Palanci. Završio je Učiteljski fakultet i radi u internacionalnoj OŠ “Plavi krug” u Beogradu. Zanimaju ga narodna predanja, drevna verovanja, običaji i obredi, poetika nesvesnog, logika sna, psihologija životinja, alegorija prirodnih pojava. Navedena interesovanja pomogla su mu da vremenom razvije simboličko-logički sistem koji primenjuje u svom pisanju. Poeziju i kratku prozu za sada je objavljivao samo u elektronskoj formi i čitao na raznim književnim događajima.
čovjek-časopis 