Bicikl s dva pomoćna točka ostao je u Nemačkoj. Nedugo pre povratka na Kosovo, mama i tata odlučili su da ga daju Riovom i Asuntinom malom sinu. Rekli su mi kako sada, pošto imam šest godina, treba da se naviknem da vozim bez njih. Bez pomoćnih točkova nema šta da izlazim na trem i da se stidim pred decom iz komšiluka. Dala sam sebi rok do kraja leta. Svaki dan izlazila bih s rođakovim biciklom na ulicu, i svaku noć pre spavanja brojala bih modrice i prepričavala mami: Danas sam pala samo dvaput! Brojala sam, još dve… ahmm, sada imam dvadeset i osam modrica. Mama nije imala vremena da se bavi mojim probama, imala je važnije priče s ljudima koje nije videla poslednjih sedam godina. Za mene ti ljudi nisu bili ni od kakvog značaja, razmišljala sam samo o biciklu. Kraj leta stigao je polako i ležerno, kao dobrodošao. Naučila sam da vozim bicikl na vreme, ali moja veština nije više bila važna. Preselili smo se u Mitrovicu, u novu kuću. Bez bicikla.
*
Prošlo je godinu dana otkako je tata kupio morskoplavi bicikl. Iako sam stasom bila manja od bicikla, opet sam svakog dana izlazila na ulicu da nadoknadim vreme bez njega. Sebi sam izgledala nedodirljivo. Dopadalo mi se kad mi se talasa kosa na vetru. Osećala sam se kao Pokahontas, samo s biciklom umesto konja. U šestom razredu mama je odlučila da promenim školu, škole u gradu su joj se činile bolje. Posle početka polugodišta, svaki dan ispraćala me je do taksija ispred kuće, što je bilo kao isprobavanje sreće na lutriji. Većinu vremena taksi je dolazio pun drugih putnika i rizik da zakasnim u školu bio je svakodnevan. Odlučila sam da idem u školu biciklom. Prvi problem rešen, domari su se složili da drže bicikl u školi jer napolju nije bilo mesta gde bi mogao da se veže lancem. Drugi problem, koji nije imao rešenje, bili su svi učenici u školi, koji su obavezno hteli da naprave krug posle časova. Kao jedina učenica koja je dolazila u školu biciklom, brzo sam postala slavna. Naročito među dečacima iz sedmog razreda. Neko je počeo da me zove „Devojčica koja je otišla biciklom na Mesec“ Na Mesec! Nijednoj drugoj devojčici nije uspelo da biciklom ode na Mesec, osim meni. Kašnjenja posle časova počela su da smetaju mami, a i meni su počele da dosađuju nebrojene molbe za jedan krug. Digla sam ruke, predala sam se vozačima taksija.
*
„Hej! Bicikli su za dečake!“, doviknuo mi je neki klinac na putu do grada. Nisam znala kako da se osećam. Prošlo je dvadeset godina otkako vozim bicikl i opet treba da se suočavam s takvim dobacivanjima. Je li na benzin ili na naftu? E, baš ti je dobar, da se menjamo? Da se trkamo? Daš mi jedan krug? Nikad ne znam kako da reagujem, ali se stalno pitam zašto ne viđam druge žene na biciklima, možda bi onda dobacivanja prestala. Ono što znam jeste da kada odem biciklom u grad uštedim šest eura, koje umesto taksisti ostavim sebi za paklo cigareta ili čašu crvenog vina. Kada drugarice i drugovi prave planove i dogovaraju se, zaborave da oni žive u gradu a ja u p. m. Njima jedan izlazak košta dva-tri eura, a meni osam! Srećom, proleće je, pa krenem na put do grada bez problema, s novcem u džepu.
*
Danas se nalazim s Besijem. Konačno sedimo zajedno. Često sam ga viđala u gradu, s nekim mojim poznanicima, ali nikada ranije nismo razgovarali, niti smo zajedno sedeli. Besiju odlično ide razgovor s ljudima, nikad nema problem. Ja više oklevam. Tako je i sa mnom počeo da razgovara nakon jedne poetske večeri. Nešto o gegijskom dijalektu, i o standardu, te zašto pesnici pišu na jednom ili na drugom. A meni je samo trebala cigareta, nije me mnogo bilo briga za dijalekte, meni je važno osećanje koje ti daje poezija. Jezik je samo sredstvo koje ti otvara vrata tog osećanja. Ali imam i nešto zajedničko s Besijem, oboje volimo slobodu točkova bicikla i oboje mislimo kako se mora pisati, jer ono što nije zapisano bude zaboravljeno. Zaista je tako. Ponekad svim silama pokušavam da se setim kako je grad izgledao prvi put kada sam ga videla, ali bez uspeha. Ne mogu da nađem tačno taj trenutak. Zaboravila sam ga. Ali osećanje pamtim. Grad mi je čuvao tajne, grad mi je izazivao mučninu i igrao se sa mnom, ali i ja sam ga toliko puta potcenila i ignorisala. Dugo nam je trebalo da otkrijemo svoju bol jedno pred drugim, i ne samo bol već i ljubavi. Više boli, toliko da ni četiri reke ne bi bile dovoljne da je isperu i pošalju negde daleko, dalje od pogleda, dalje od duše. Grad se polako menja i neprimetno, dok smo mi zaokupljeni našim svakodnevnim navikama, grad se menja. Grad se menja i ne pišu se ni pesme o njemu, sve se polako zaboravlja. Ali ako pogodiš neku mirnu noć, dok šetaš gradom, u nekoj mračnoj uličici nakon poljupca dragoj kad joj poželiš laku noć, možeš da čuješ neispevane pesme koje su ove ulice skrivale tokom godina, po asfaltu, bez žurbe.
*
U poslednje vreme češće idem na sever. Sebi ličim na mamu kada smo se vratili iz Nemačke. Želim da znam sve što mi je promaklo u poslednjih dvadeset godina, dok sam živela tako blizu, a opet daleko. Skoro je jedan drug otkrio neki kulturni prostor u blizini autobuske stanice. Četvrtkom se daju filmovi, ovo je drugi put da idemo. Kad se završio film, izašli smo napolje na razgovor i cigaretu. Pošto smo razmenili detalje o tome ko smo, gde živimo, šta studiramo, šta radimo, počeli smo da pričamo o gradu. Samo sam ja bila s druge strane. Morala sam da pređem most da bih stigla na drugu stranu i pogledala film i porazgovarala s ljudima. Mira nam je ispričala svoj doživljaj. Jednog dana uzela je bicikl i vozala ga bez cilja, pa joj je palo na um da pređe na drugu stranu. Nikad ranije nije bila tamo, nikada pre nije videla jug osim u vestima. Bicikl joj je davao osećaj moći, brzine, s njim je bila nedodirljiva. Ako bi je neko otkrio ili krenuo za njom, ona bi svom snagom udarila u pedale i vratila se. Nekih petnaestak minuta provela je na samom mostu, gledajući na drugu stranu, odmeravajući pogledom teren, s jednom nogom na zemlji a drugom na pedali, i krenula. Čim je prošla Dom kulture, Čarlija, opštinu, i stigla skoro do kružnog toka, od straha i zbunjenosti samo što nije zgazila nekog klinca. Sad kada je otkrila svoj identitet, morala je odmah da se vrati. I tako su ljudi na ulici već počeli da sumnjaju, pratili je pogledom, netremice. Poslednje reči je izgovorila zajedno s dimom cigarete. Rekla sam joj kako i ja imam isti osećaj kad god prelazim most, čini mi se kao da mi piše na čelu ko sam. Njoj je zvučalo kao da sam to rekla tek iz pristojnosti. Na kraju sam je pitala jesu li svi koji su je pratili pogledom bili muškarci. Malo se zamislila i rekla: Sad kada razmislim o tome, da.
s albanskog preveo Đorđe Božović
______________________________________
MEVLUDE SKUROSHI je iz Mitrovice. Studira književnost u Frankfurtu.
čovjek-časopis 