Dragi nepoznati mladiću,
Naši roditelji nam kumuju. Čula sam da ste očajni i u tom očajanju ne prepoznajete ni njih, a kamoli grad u kom su rođeni. Moja majka se sažalila pa mi je prosledila Vašu adresu, a ja kao emancipovana i saosećajna (iako ne ide jedno sa drugim) mlada žena nudim Vam svoju ruku (kô božepomozi kakvom slepcu), koja će Vas provesti kroz grad i pokazati Vam mesta od interesa. Eto, toliko od mene kad već Vaša mnogobrojna rodbina ne odaje znake života. Nadam se da (ni)sam zakasnila.
Ne sasvim srdačan pozdrav jer ne ide tako,
Tanja
Ćao, Tanja,
Procitao sam mejl i svideo mi se. Volim sto si luda i sto nisi besna, valjda moze tako da se kaze. Ja slabo izlazim u grad, moja jedina relacija je biblioteka – kuca. Ovde nema zurke, samo rad i poso. Kad sam bija u Srbija, svidelo mi se mnogo. Moji roditelji nisu mene slali jer ovde ima 100 ugostiteljskih raznih ponuda od diskoteka, pizerija, kafana i sve to u blizini Reine. Evo i nekoliko slika od mog grada od juče kad se vratio iz Beograd. Ako malo kasnim sa mojim odgovorima nemoj da mi zameras ti mozes pisate volim da citam ovako zabavno. Pisi to mene stvarno opusta ja nemam mnogi kontakt sa nasim ljudima. Pisi nemoj da se ustrucavas bas sada kada te znam.
Puno pozdrava,
Zvonimir
Evo,
Naterao si i ti mene da se oglasim. Ako ti je problem, piši pola na srpskom, pola na nemačkom – razumeću. Ipak nisam toliko samouverena da ti pišem mejlove na tvom maternjem jeziku. A što se žurke tiče, moja je na radnom mestu. Prevodim i vodim Cash Flow za jednu francusku fabriku koja se bavi proizvodnjom armaturnih greda, ako ti to išta znači. Možemo da se dogovorimo da izađemo, ti tamo, ja ovde, pa da vidimo ko će se bolje provesti, kad si zeznuo i roditelje i mene, pa odleteo pre nego što je mejl sleteo. Tschus. Nadam se da nisam nešto omašila i nemam nemačku tastaturu, jebiga, ide šef.
Draga Tanja,
Izvini moje nejavljanje, ja bas malo vremena imam u ovaj svet. Završio sam business studije, ne znam kako se to kaze i sad hocu doktor titlu da dobijem. Sivo mi mnogo, isao sam kod dede na Dunav da pecamo. Otkad je umro, slabo sam bija u Srbija, samo neki osamnaesti rodžendan, pratim u vojska i tako. Sad vise nema vojska. Valjda cu ovo da zavrsim pa da pijemo kuvano vino nekad zajedno.
Vidim te,
Z.
Eh, Zvonimire,
Ovo mi liči na neko online zaljubljivanje, a upravo sam to htela da izbegnem. Ja sam analogna žena sa analognim srcem i analognim telom, tako da… Hoću reći da je lepo što si se javio. Već sam pomislila da te roditelji pritiskaju da se dopisuješ. Ko zna šta misliš o meni… Spremam se za period slava; da si tu , jeo bi kolača, ali ne brini, ja ću se najesti i napiti za tebe. Valjda si okusio nešto na tim rođendanima i ispraćajima. Idem sad u svoju sobu. Možeš da doletiš kadgod i da me izbaviš, ako želiš. Šaljem ti jednu pahulju. Zamrzni je, teško bi podnela put.
…
Poštovani Zvonimire,
Ne znam šta da kažem, nije mi ovo trebalo, a ti si navodno neki preduzimljiv dečko. Tako su navodno govorili Zaratustra i tvoj otac. Ja nemam više šta da kažem.
Zbogom,
Tatjana
Draga Tanja, Tatjana,
Ja zivim sam u kuca u kojoj nema internet. Moram da izadjem kad hocu nesta da napisem. Stvarno mi je zao da si pomislila da ja tebi necu da pisem. Mnogo sam morao da citam i hvala Bogu dobija sam diploma. Ajde Tanja da slavimo.
Jedno srce od Zvonimir
Dragi Zvonimire,
Znaš šta? Ima sad sve da prospem, ti si ionako 2000 kilometara daleko, a mene inspirišu daljine. Kažu mi da sam luda i da mnogo maštam, šalju me u kojekakve kvizove i rijalitije, ali nije to za mene. Ko piše sve ovo? Da li si i ti malodušan, čvrsto vezan za zemlju? Da li su ti grudi tesne? Najgore je ne priznati sebi da nešto želiš. Opet sam dala sebe u vezi koja je od samog starta bila osuđena na propast. Ne znam zašto to radim. Rekao mi je da ne želi decu, da ne ulaže u nekretnine i da se sere na sva ta okupljanja u januaru, a ja sam ostala… Ne znam zašto ti sve ovo pišem. Pada sneg.
U čijem danu postojiš, Zvonimire?
P. S. Nadala sam se da nisi lep. Da li si to uopšte ti na slikama?
Draga Tanja,
Ja sam grub covek. Ja bih tebi lepe stvari reko, ali ne znam na srpski. Mogu samo jedna izreka jer ti imaš tačkice na lice. „Eine Frau ohne Sommersprossen ist wie ein Himmel ohne Sterne.“ To znači da je devojka bez tackice kao nebo bez zvezde, valjda se to razume. Ja sam tebe u srce primijo i voleo bi da te vidim. Moj stan je prazan. Ti ako hoces da dodjes, mozes uvek.
Sanjao sam te,
Zvonimir
Au, Zvonimire,
Mnogo je bila lepa ova praznična atmosfera. I mi smo se uklopili.
Počela sam da ronim, i to sve sa opremom (boca, tegići). Bilo je zanimljivo, ali kad su skinuli sve to sa mene, shvatila sam koliko ja, u stvari, volim onaj osećaj slobode u vodi. Sinoć sam svratila kod kume na faks, ona sad tamo radi, pa posle muzičko-poetsko veče, kesten, vino. Jutros sam otišla u Dom za nezbrinutu decu i naučila jednog malog Petra da igra karte. Ajde, pojavi se malo. Ako to uskoro ne učiniš, moraću da te ubijem.
Kako si? Odgovori, piši, ne pitam tek onako.
Tanjice moja,
Mnogo lepe slike. I ja bi na klizanje s tobom. Sta volis ti u kuca? Hocu da ti bude lepo kad dodjes. Vidim da volis filozofija i da ti glava brzo misli. Moji drugovi su otisli u Amerika, ja sam ovde sam sa roditelji. Nema snega, ali hladno mi. Pitala si kako sam.
Dragi Zvonimire,
Da si ovde, odvela bih te na neka meni draga mesta. Da znaš samo kako si privilegovan. Mogli bismo u šetnju na Kališ, u biblioteku, na Kolarac… Otvori receptore za prijem mojih poruka, onih drugih. Šaljem ti nove slike, ove su približnije istini, bez šminke i šljokica. Volela bih da otpočnemo druženje uživo. Ne želim da išta od ovoga bude izgubljeno, već da iskoristimo da se sredimo. Volela bih da budeš ponosan na mene, da samo nastavimo kad se vidimo.
Tanjice moja,
Pritisak raste. Ja uvek imam vreme da te volim. Sve prolazi i poso i prijatelji i zivot, ali kad ja sam nasa tebe i pustam te u svoja kuca.
Dragi Z.,
Ne raste ti valjda pritisak od mene? Ošišala sam se. Nisi mi još rekao kada ti je rođendan, a nisi mi ni adresu poslao. Izgleda da ću pre ja za tu hladnu Nemačku. Prošlo je 15 dana i ne olakšavaš mi ni malo. Kada ćemo se čuti, da pređemo bar na glas? Čovek se po delima poznaje. Ništa ne moraš, primiću koliko si spreman da daš. Imam broj tvojih roditelja, ali ružno bi bilo da njih zovem. A možda ne želiš da se čujemo?
Eto, život prolazi, a mi nismo u njemu. Moraću nekad opet ta počnem da živim, ali stvarno.
Duso moja,
Ja ti spremam kuca. Adresa je Steinstraße bez broj trenutno. Ovde se nesta gradi, pa menjaju. Uradio sam kako se kaze spanski zid mislim tako. Ima jos poso. Koja boja volis da budu zidovi tako? Imam neke DVD za tebe, mislim da ti volis ljubavna drama i tako. Stare sam uzo Sjaj u trava i Orkanske visove da nam bude kao staro vece. Imam jedno cebe sto greje za tebe i mirisno ulje kaze druk da to zene vole.
Dragi Zvonimire,
U utorak idem u ambasadu. Imam gomilu formulara, ali mi uvek fali jedan. Ne znam što ti to govorim, srpsku birokratiju razume samo onaj koji ju je doživeo. Ne znam šta će biti. Ako ne postoji ništa veliko što te sprečava da dođeš, dođi. Ja 3 dana razmišljam, pretražujem, okrećem brojeve i iskreno ne znam šta još da uradim. Trudim se, a ništa nije dovoljno. Jebiga, radimo oboje, slobodni smo, mene drkaju za ovu vizu… Ako znaš šta još mogu da uradim, kaži. Glava mi puca, nemoj i srce da mi središ.
Kuss
P. S. Zvali me u Novi Sad za neki posao i ne znam šta da radim. Posao je super. Bezobrazniče, sinoć sam plesala sama.
Andjele,
Sta radis? Tvoi glas je meni muzika i sad ne mogu da prestanem da mislim. Uvek bi te zvao. Nisam puno reko samo tebe da slusam ali sad znam. Ja sam danas tebe zvala, nema da se javis. Mi cemo svaki dan da tanzamo. Dolazim sledeca nedelja ako treba. Nemoj sama i nemoj sa drugi.
…
Tanjice,
Kuca je moja spremna za tebe. Ja cu dodjem i tebe povedem. Javi se kad zovem.
Srce
…
Tanjuska,
Daj mi samo adresa da dodjem.
Ljubav
…
Tanjice,
Diploma sam uzo i dolazim da te trazim po ceo Beograd. Otac mi kaze gde da te nadjem.
Volim te!
…
Tanjo,
Ja sam bija u Beograd i sva mesta obiso i vidim jedna karta i tvoja slika na tvoju zgradu stoji. I onda sam poceo da se okrecem i sve u meni isto tako. A ja znam ta slika. Isao sam gore dole i zaustavljo ljude, pa se vratijo. Mislim dobra neka sala. I sve mi pod ispod noge nestaje. Ozalosceni pise tvoji roditeli i sestra. A ja? Popeo sam se gore i video tvoja sestra mnogo kao ti i hteo da je zagrlim kao malo tebe da grlim. Zalupi mi vrata pred lice. A ja cvilim ispred vrata i pitam sta je bilo. I tako seo tu ko bez kuce i grebem kad mi jedna komsika kaze idi bolje tesko je svima, nesreca, pogazili je. Mene mnogo zao Tanja sto te nisam vido a u meni si i ova kuca. Sve je ovde tvoje ja sam kao led i ostacu Tanja. Nije dobro nije smesno. Izradio sam tvoje slike i sve mi stoje u kuhinja i spavaca soba a tebe vise nema. Druk mi kaze ona hoce pare a ja sam sve u kuca dao i nije me zao, mene pare ne trebaju. Ti mi trebas.
Verdammt, Tanja… kome sad da pisem?
______________________________________________________
ALEKSANDRA ĐORĐEVIĆ nestaje u pričama, kojim je opčinjena. Iznutra je pesnik, spolja prozni pisac, a međ svetom kreće se inkognito, najčešće u kostimu majke i profesorke stranih jezika. Za svojih četrdeset godina uspela je da živi u tri zemlje i dva kontinenta, a da ne izgubi svoj jezik. Voli rečnike, gramatike, da prevodi, slika, pleše, peva i pliva. Autor je romana: Devet godišnjih doba (2018), Trans: Mi u česticama vremena (2020), Život posle smrti (2021) i zbirke poezije Dom (2023). Aleksandra nastaje u pričama, kojima je opčinjena. A za vreme tog procesa ponešto i skuva svojoj deci i gladnom mužu.
čovjek-časopis 