NEBO

ponekad je kišilo dok si u Novom Sadu
čekala prigradski autobus broj dvadeset i četiri
da te odvede u rodno i, ispostaviće se, smrtno
mesto tvoje voljene babe

ponekad je kišilo, i ti bi se sklonila pod nadstrešnicu
ne razmišljajući o toni armiranog betona
što vibrira iznad tvog krhkog tela

Stari Sloveni užasavali su se pomisli
da bi zvezde mogle pasti
u svojim kosmogonijskim vizijama
prikucavali su ih ekserima za kupastu kupolu
tako su mogli da koračaju uspravno
i bez straha
ispod modrog svoda
u kome su obitavali njihovi voljeni bogovi

mi smo razlabavili eksere
razljutili smo bogove
i nebo nam se
gle čuda
sručilo na glavu
ono što nismo znali jeste
da je nebo iznad nas
napravljeno od tone armiranog betona

ALEKSANDRA JOVIČIĆ ĐINOVIĆ (Priština, 1986.)