DOLAZAK
Sanjam da ležim na plaži u Paliću
I Palić da je u Norveškoj
I u Norveškoj da je toplo i peščano
Kao u pravom Paliću u julu
I ti da nam dolaziš u snu
I svi da ti govorimo zdravo zdravo
I moja drugarica i moj drug
Da ti prilaze i kažu ti evo njega
A ja da sam te sanjala sigurno dva
Puta iako sam oko hiljadu
I ti da s razumevanjem klimaš glavom
I s razumevanjem da žovijalno othukneš da
Ih, dva je ništa koliko sam
Ja samo tebe puta sanjao.
Grlimo se dijagonalno, prilika je svečana,
Prikladne replike izgovaraju se
Glasno i tačnim redosledom
Klima se glavom s velikim uvažavanjem
I malim opsegom pokreta
Haljine nam dostojanstveno rastu do tla
Polarne pločaste teško pokretljive
Stenovitije od impregniranog
Prugastog platna na ležaljkama.
***
THE SOAP MACBETH BLUES
U našem malom rajterz rumu za
Siromašne da smo te takvog pravile,
Mi, gospođe za kotlom,
Bradate u vulkanskom protivsvetlu,
Govorile bismo jedne drugima
’Odsapunjaj, bedna početnice,
Niko takav ne postoji na
Zemaljskoj, to će da nam
Odbiju od plate i da pitamo ih
Da li treba još.’ A ipak,
Kad dođe vreme da se
Porazgovara sa tobom,
Srca, pluća i želuci buktaće nam kao kobalt,
Glasne žice biće pepeo i tamna
Materija na dnu okeana il’ po
Drugim svemirima, biće
’Osećam se kao da me
Šalju da raščišćavam Černobilj.’
Od zaslepljujućeg
Aluminijuma, od preosvetljenog
Tečnog srebra, ti svejedno
Nećeš obraćati pažnju.
Neuznemiren ćeš mirisati
Na vazduh i staklo.
***
NISAM NI
Nisam ni čula šta ali znam
Da si nešto izgovorio
I kao verna spavačica
Čestita saksijska biljka
Spremno okrećem glavu
Ka prozoru koji ni ne znam gde je
Ka nebu izbrisanom, papirno plavom
Nisam ni držala olovku ali sam je
Tako nedvosmisleno spustila
Da se sveska u kojoj ni nisam
Pisala sama odlučno
Sklopila uz rub stola za kojim
Uopšte ni nisam sedela
A koji sad fatalno zna
Da izvesno više ni neću
Nisam ni bila bosa ali sada
Zatežem dugmad, pertle, kopče:
Izrastao mi je kartonski kofer
Suknja od tvida vunene čarape
Kosa kolmovana iznenadno smeđa
Na drvenoj klupi pored pruge
Stisnutih usana posleratno sedim
Čekam voz, front vazduha
Kroz ravnicu arktičkih osobina
Gde kao zvezdaste oštrice
Lete reči apsolutno nulte
__________________________________
MARIJA STOJANOVIĆ je dramaturškinja, pesnikinja, prevoditeljka, scenaristkinja, rođena u Beogradu 1974. godine.
Diplomirala je dramaturgiju na Fakultetu dramskih umetnosti.
Objavila knjige pesama „Drugi grad“, „Ja da nisam ja“, „Metafizički rajsferšlus“ i knjigu za decu „Eva i flamingo.“
Prevodi s engleskog na srpski i srpskog na engleski jezik, najčešće dramske tekstove, najčešće savremene.
Radi kao samostalna umetnica, najčešće u Beogradu.
čovjek-časopis 