Njena sibirska bela kolena netaknute prirode iz same neispitane divljine gde hrišćanstvo nije uspelo da ih prekrije i ukroti dugim klečanjem prvi put sam video u teatru
sedela je tako da bih mogao da zamislim sve što sam umeo da zamislim od njenog tela
transsibirska železnica se završavala među njenim butinama gde je gužvala džez program Vasila Hadžimanova
bilo je vruće u Sibiru tada leopardi I tigrovi uzdišu i riču između aplauza
mali debeli Oleg Kirejev praši na saksofonu pesmu pakla ruske tundre u čije bele brežuljke se sigurno zaljubljujem osluškujem i vapim
***
DISCIPLINA
Konačno je sve u redu a mnoge starice preskaču red i izleću iz rafova sa unučićima vinjaka i votke a do juče nisu ni disale vazduh umirući pred ikonom Rudija Valentina
ja pijem rakiju celi dan sakriven u muškatlama i malom osinjaku a po neki stršljen mi dojavi da moj dubler četuje na tinderu vrlo uspešno
meni trebaju ideje koje su utopljene u moru smora negde između telećih kolenica i potkolenica visokih potpetica u Staroj Hercegovini
mravi mile u redu i odnose mi misao pijano zadivljenu njihovom disciplinom
***
PEVALJKA
Pustila je glas umnožen kariranim bojama kroz sve uši i zidove do pucketavih prozora i kolena
naglavačke je silazila sa uma rumenih obraza i karotida sa pesmom stakla i burbona sobom je napojila sva grla krupne divljači i polupala sve ukrasne tanjire stare Jugoslavije na policama
dala se za naše živote kao da nešto stvarno znače grobnici njenog grla u koju nas najbolja pesma zakopava
***
BREAKFAST
Kamenjar na obali Drine lomi čukljeve i kolena i već dugo pešačimo zureći u onu bosansku stranu na kojoj se iste vrbe njišu
ispod njih sede migranti i doručkuju viču nam hello hello
vičemo i mi njima pomaže Bog kao jebemo ih a između nas plutaju plastika i riblji trbusi
***
PISMO
Tvoje neotvoreno pismo poneću nekud na kraj samopoznanja znam da je od tebe znam šta piše znam kako ću se osećati
Preklopio sam ga kriglom crnog piva i pola dana već zurim u tamu jer tvoje teške reči su tu negde na dnu nedostajem ti proganja te miris mojih pljuga brazde mojih dlanova onda si dobro olizala kovertu i posrala mi se u život kao golub pismonoša
poneću ga negde a i tamo ga neću otvoriti
____________________________________
UROŠ PAPEŠ rođeni je Kragujevčanin i diplomirani konzervator i restaurator na Akademiji SPC u Beogradu. Izlagao radove na više zajedničkih izložbi, bavi se Kat ap poezijom, poezijom, satirom i slikarstvom. Samostalnu izložbu Kat ap poezije pod nazivom „Rezovi“ imao je u Niškoj uličnoj galeriji Mezanin maja 2022. godine i galeriji Atrijum u Beogradskoj gradskoj biblioteci juna 2023. Prvu knjigu poezije „Rifovi“ objavio je 2021. godine u izdanju „Koraka“, i prvu knjigu aforizama „Prljave misli“ objavio 2024. godine u izdanju „Alme“. Aforizme i kratke priče objavljuje u domaćim i stranim časopisima. Živi sa porodicom u Beogradu i radi u inostranstvu.
Danas puštamo zmaja. Obrazi su ti crveni od vjetra i smijeha. Šarena krila napinju se od želje da ti ugode. Gledam kako visoko podižeš ruku, sunce se razlama po vlažnim nitima trave. Vjetar se uvlači u tvoju rastvorenu jaknu, puštaš mu da te nosi. Često sanjaš da letiš, nemiran si. Svijet koji su stvorili za tebe je pretijesan. Željela bih ti reći da je život onakav kakvim ga stvoriš. Željela bih vjerovati da ćeš pamtiti ovaj trenutak, kako smo se smijali u lice ozbiljnosti i pravilima, kako smo lovili snove razasute poput šarenih perli iz bijele kutije za nakit, kako smo prkosili nataloženim brigama i otvrdnulim danima. Kako smo letjeli. O, kako smo samo letjeli! Poput dva treptaja oka, zarobljeni u vlastitome postojanju, ostavili tragove po utabanim stazama. Bili smo zmajevi. Podignuti toliko visoko da nas nitko nije mogao dohvatiti. Gledali svijet kako zapinje o sve strahove koje smo ostavili iza sebe.
„Mama, mi letimo!“, vikao si.
„Sine, mi postojimo!“.
Prozori bolnice ne mogu se otvoriti. Kroz ventilaciju ne dopire miris proljeća. Zato ti pričam o njemu. O slobodi što se zaplete na vrhove tek propupalih krošanja. O predvečerjima koja boje svijet u narančasto i onome osjećaju da nosiš svijet na dlanu. O rozim cvjetovima badema razasutim po oronuloj klupi ispred Gimnazije fra Grge Martića. Udišem tvoj miris, karamela i špinani šećer. Noćima gledam tvoje lice, utiskujem u njega sve molitve koje sam ikada izrekla. Sa strahom tražim sebe u tvojim udisajima. Bojim se, što ako se kao indigo papirom na tebe precrtaju sve moje nesigurnosti, sjene i tame? Nosiš moju bol kao štit, kao svjetlost, kao nadu. Dok prkosiš životu. Sve oko tebe je toliko lomljivo, obavijeno plavom izmaglicom sjećanja. Vani je proljeće. Kada porasteš naučit ću te da puštaš zmaja, odlučujem.
Sva nevinost i nježnost svijeta zarobljena je u beskrajnome treptaju oka prije nego dijete iskreno zaplače. Jedino što mogu je biti skupljač tvojih prosutih suza, da ti ih poklonim natrag kada izblijede sjećanja na lica musava od smijeha i džema od marelica, na razbijena i modra koljena, na nespretne korake i riječi, na kostolomne zagrljaje i ručice ispružene visoko u zrak, na klikere djetinjstva razbacane po vremenu, mislima i obrazima. Da vidiš svoju dušu izvrnutu naopačke, poput zmaja koji se sprema uzletjeti.
“Drži me, mama”, govoriš mi dok pokušavaš prijeći preko ljuljajućeg mostića. Koraci su ti plahi. Ruku si bojažljivo ispružio u vis, tražeći. Pred očima mi je moj kompletić za prvi dan škole. Donijela mi ga je kuma iz Australije. Roza suknja prošivena bijelim koncem i majica na prugice s velikim srcem na sredini. Stojim u gomili djece i oči su mi okrugle od straha. Preda mnom se stvara jedina ruka koju sam čekala i kojoj sam vjerovala. Prehodao si mostić i nastavljaš trčati po livadi okupanoj ivančicama. Sve više vjerujem da smo zalutali na ovaj planet, u ovaj trenutak, u ovaj život isključivo da držimo jedni druge. I pustimo kada dođe vrijeme. Promatrajući slobodu što napinje dušu, beskrajni let zmajeva na snovima pošaranome nebu.
Kada dođe vrijeme, kada grimizni zastor padne po mojoj kulisi i iz mene poteče rijeka što vodi u nepoznato, pitat ću te je li vrijedilo. Priznat ću ti kako sam se bojala da te ne slomim, kako si bio sitan u mojim rukama, mirisao na šećer i karamelu, kako sam slušala dišeš li i naslanjala dlan na tvoje toplo tijelo. Možda ću ti ispričati kako sam bila budna pored tvoga uzglavlja, brisala orošeno čelo i stiskala ti dlanove mokre od pripadanja. Zanimat će me jesi li zaboravio jutra lijena i ovijena oko gležnjeva, kako si mi pružao ruku i vrtio prstima unutar moje šake, kako si vjerovao u lovce na pudinge i vile koje ti noću pjevaju uspavanku, kako si se smijao misleći da su u mome ožiljku od operacije skrivena krila, kako si trčao i preskakao lokvice, kako si bio sretan kada si pravio juhu od blata, kako smo lovili leptire i tražili put kroz začaranu šumu… I jesi li mi zamjerio onoga dana kada si shvatio da se srce ne nosi na dlanu, jesi li pomislio da je sve što sam ti ikada izgovorila bilo laž? Htjela sam te spasiti, šapnut ću, od okova koje ti je život spremao. Tvoje stanice žive u meni zauvijek, pročitala sam to u nekoj knjizi, darovao si mi ih dok si bio tek nešto više od želje.
„Onda ih pusti da polete, mama“, reći ćeš mi, „Bit’ će kao da puštaš zmaja.“
_________________________________________
ANICA MILIČEVIĆ (Mostar, 1991.) je profesorica violine, ljubitelj knjiga i slobode, skupljačica snova dvojice šašavih dječaka i svemirska suputnica jednoga posebnoga čovjeka. Svoje obrazovanje započinje i završava u rodnome Mostaru, osnovna škola, Gimnazija fra Grge Martića i Glazbena škola Ivana pl. Zajca, te na koncu Studij Glazbene umjetnosti, smjer violina i entomuzikologija. Trenutno živi i radi u Osijeku, putuje mislima i neizgrađenim koridorom 5c za Mostar. Od malena zapisuje svoje misli i sjećanja. Objavila je svoje tekstove u zbirkama priča Perunikine besjede (Društvo ljubitelja književnosti Littera, Osijek, 2022.) i Čarolija Božića (Prof&Graf, Tenja, 2022.). U godini 2023. ušla je u uži izbor od deset autora na natječaju za nagradu Mak Dizdar (Festival Slovo Gorčina) za neobjavljenu zbirku poezije, širi izbor za nagradu Kritična masa 2023/2024, te širi izbor za nagradu Ranko Marinković Večernjega lista 2023/2024. Kratka priča „Ovo nije priča o ljudima“ drugonagrađena je na natječaju Pišem ti priču vol.12 Gradske knjižnice Samobor, a rukopis poezije „Kronike pripadnosti“ prvonagrađen na 35. Pjesničkim susretima Drenovci. Prozne crtice i ponešto poezije objavila je na stranicama Booke.hr, *čovjek-časopis*, Metafora i Časopis kvaka.
pakuje se za njegov odlazak i pita hoće li joj tad biti dovoljno blizu očima da prošapuće u njene goreće školjke crvene nezagrljene morem predugo zapaljene ključne kosti iskopana jama raka od vlasi kose svilenih grančica gnezdo za njegovu zaraslu bradu utočište ukusa zemlje perja sa peraja umesto apsurdnih krila jer sloboda nije nebo ni let ni tabani neuprljani obrazi njegovi unutrašnji žuljevi na dlanovima i skrovište ispod nokta do panja poslednje breze izranjavane trepavice neipunjene želje da ostane on stane u njeno sitno telo ali ne ostaje ona ne opstaje postaje pusto pristanište žena mornara koja čeka čeka dok je on još tu čeka da bi se vratio dok nije ni otišao
voli i on nju ali neće se vratiti oženio je more
Dépaysement, francuski; mešavina dezorijentacije i kulturnog šoka, osećaj nemira koji stvara udaljenost od zavičaja. Izraz se koristi i za osećanje kada ste pomalo siti svog okruženja i potrebna vam je promena pejzaža. Doslovno znači biti van zemlje.
***
ostale su samo ruke / Karelu
njegov portet gori kao malina potamnelo srce u belim grudima umesto koncem veze nervima svojim po leđima sudbine njegove drevne ruke traže je u drugoj trećoj ne pronalaze ni u četvrtoj brzini prolaznosti ne može stati na put na crtu uzima blizinu kao poslednju kost zariva do kosti da izvuče čađavost imena na našem jeziku oduvek postojanom blagom njihovo zajedničko porodično stablo udara grom portet je sagoreo vez je završen njene kosti nose crnilo njegovih ugašenih očiju
Karelu, tulu; trag koji ostaje na koži od nošenja nečeg uskog, kao što su farmerke, čarape ili grudnjak.
***
panonska loparka / Ciğerpare
ruka je postala rep morskog konjića druga mu srasta sa njenom dele kost ali ne i krljušt
u algama su izmaštali mahovinu na telu spiralnu kućicu ne puža niti školjke
on je svoj i tuđi brod putujući usidren u krug u spiralu bez odredišta
njegova rebrastost dva kapka žuljala je kao pesak u očima gore no trepavica
htela je dom za dvoje daleko od mora njega kao stenu planinu pustu s jednim mestom za nju
više nije videla olupinu koja tone napuštenu sebe zalepljenu za njegovu ljušturu
odavno oslepala okamenjena odrasla da bi stajala uz njega
Ciğerpare, persijski; deo jetre. Odnosi se na nekoga koga volite koliko i svoje telo. Ljubavnici ili prijatelji mogu jedni druge zvati ciğerparem, što znači moj deo jetre.
***
početak / Koi no yokan
srebrni oreol sviće iz crnog mora bez svetlosti svebojnog sunca mlečnokrili leptir talasa dužinom leteće belozlatne ribe idu vani niz svetlucave obraze i butine klize duguljasti prsti mesečine kao po žicama lire harfe telefona halo halo jel` me čuješ halo efekat leptira nikad zgaženog fena upalog u penušavu kupku lavande i ruzmarina za umirenje umiranje od ugriza šljive modro vrana plavokrila prstenovana vinova loza obavija staru kuću misli o lovu ribolovu na veliku ribu od kristalnih kostiju traže u pogrešnom rukavcu pritoci reke rođene iz zemlje bez kamena u stomaku leteće ribe umesto leptirića nezgaženog iz sredine okoline necelovite celivaju stopama ne gazeći tragove ljuskica onih sa početka koji su stigli do kraja
Koi no yokan (恋の予感), japanski; predosećaj ljubavi, osećaj uzbuđenja koji imate kada prvi put upoznate nekoga i znate da ćete se na kraju zaljubiti i biti više od prijatelja. Ovo je realističnija verzija ljubavi na prvi pogled. Koi no yokan dolazi od 恋(koi) – romantična ljubav, a 予感 (yokan) se otprilike prevodi kao predosećaj ili osećaj.
***
jednom kada ponovo bude drvo / Shouganai
gutao je mamce verujući u sudbinu prvo je bio davno izumrla morska riba
jednom su mu iščupali udicom unutrašnje organe i ostao je na površini
proganjala ju je njegova krljušt večno reflektujući svetlost ona uvek oslepi u snu
dobra karma ga nije izdala ničiji bog žmuri na jedno oko ponovo sklapa njegova dva do sledećeg puta
nije stigla da isprosi dva srebrnjaka na vreme već su ga preveli preko reke napijenog letom
ona ga opet neće zaboraviti tražiće čekati očekivati do sledećeg života ne dočekati
neko drugi ga je izdao u svakom njegovom životu dobra karma ne postoji a ona ga uvek čeka
Shouganai (しょうがない), japanski; japanska filozofija da ako nešto treba da bude i ne može se kontrolisati, zašto onda brinuti o tome? Briga neće sprečiti da se loše stvari dogode; samo će vas lišiti radosti uživanja u dobrim stvarima u životu. Doslovno prevedeno: ne može se pomoći.
***
Vodozemna / Honne
izgledaš kao ubica blizak žrtvi ispod dlanova ti niču burgundi pupoljci
utiskuješ mi ogrlicu sa gravurom reljefa tvoje kože
celim svojim hladnim telom pored tebe prodišem kao žaba
Honne (本音), japanski; privatni stavovi koje nikada ne biste priznali u javnosti.
***
Blunda / po skok do tebe
uvijena kobra kao gnezdo na dnu suda bez poklopca slepa za tvoju trulu frulu
u ušima zvečarke zveckaju zvec-zvec moje narukvice u rastapajućem kazanu
ovu bivšu šarku okićenu žirafa-ogrlica davi guta vruća lavina
trebalo je da budem otrov hteo si biti mrtav
pljunuo si me lekovitu zgrožen i življi od kokoške bez glave
Blunda, švedski; zatvoriti ili pokriti oči da ne bismo videli nešto ili se suočili sa teškom istinom.
***
Hiraeth / očajan čovek
„Ja ne slikam anđele, jer ih ne vidim.“ Gustav Kurbe
portret odmetnika Van Dajk očiju nikada neće nastati
kistovi udavljeni u akvarelu ustaće i izabrati crni akril lepljiv kao zemlja koju napuštaš
u iris me gledaj to nije boja nego nebo voda poplava
kaži koji ton vidiš koju nijansu čuješ pre nego što odeš
fotografsko pamćenje ne pojede dušu gutala sam ginko nisam tražila sliku zato me gledaj još malo
ne vidim dalje od zelenog ponesi moje oko umesto Fatiminog
Hiraeth, velški; slična portugalskoj saudade ili rumunskoj dor, osećaj nostalgije, žaljenja, zajedno sa opštom tugom zbog izgubljenih ili preminulih. Ovo je čežnja za domovinom ili čak romantizovana prošlost, s čežnjom da se ona vrati.
bestelesnost pokrivena naboranim bluzom ostaje pogrešan akrilni trag
na njenom gorućem obrazu i idem dođavola
autoportret podivljale slikarke u nestajanju
cedim crvenu otrovnu kao realgar po reljefu jagodica
prsti klize kao po ledu ne mogu ga probiti niti te izvaditi
ostaješ na papiru sa ožiljcima na licu i vratu pozadine uništene krvlju
ostaješ a ja sam otišla dođavola
Litost, češki. Milan Kundera opisuje ovu skoro neprevodivu reč: agonija nastala iznenadnom spoznajom sopstvene bede.
_____________________________________
TAMARA RADEVIĆ rođena 3. januara 1998. godine u Subotici. Živi i stvara u Novom Sadu. Osvojila nagradu „Srpsko pero“ 2022. pesmom Nekada plava riba sada bela. Godine 2024. objavila prvu zbirku pesama Kroz makovo polje. Iste godine je rukopis Bezgranični prelaz ovenčan književnom nagradom „Novica Tadić“. Deo je družine (trupe) SVI MI, sa kojom izvodi poetski performans Svi mi : Poezija zna u nekoliko gradova u Srbiji (Šabac, Kragujevac, Čačak, Požarevac, Beograd i Lazarevac) i raduje se narednim nastupima! S ljubavlju se bavi fotografijom i slika akrilom.
čovjek-časopis 