PREKJUČE
Ona je došla i rekla:
Imam bolove porođajne
i molila je doktore da je prime
ali su joj rekli:
Vaša se ćerka rodila prekjuče.
Tamo sam ostala zaglavljena.
Ako je nešto moglo da se uradi
nisam čekala to mitološko sutra
nego sam to radila prekjuče.
Ako je trebalo o nečem da se misli
o tome sam mislila prekjuče.
Ređali su se horoskopski znaci
nisam našla to prekjuče.
Možda je prekjuče samo moj podznak
isto kao i škrgut.
Rođena sam
u inat
mnogima,
žensko:
Da ima ko da me „malo“ nepodnosi
da ima ko da me poništava.
Da imam lepe manire.
Trepćem pred glupima, kažem:
Oh my God!
Da jedem niskokalorično.
Ne pušim kao Marlon Brando
Da rintam bestažno
Sagnem glavu pred muškim veličanstvima.
Da me udaju za koga oni hoće,
rodim dece dvadeset.
Odsmejem svaki valung i nesanicu.
Prekjuče sam se rodila
u inat
mnogima.
Sve te poglede mrke,
pretvaračke
preživela sam u snovima
(Škrgut.
Škrgućeš.)
Ja sam svoje zube pojela prekjuče.
***
LICEMERI BROJE ŽRTVE
Licemeri broje žrtve
na planirano otvorenim ratnim zonama.
I gle slučajnosti uvek su diktatori
i sumnje na razvijanje nuklearnog naoružanja
tamo gde ima nafte, rude i na dobrim strateškim mestima.
Licemeri žure da “pomognu” narodima.
Oni su iznenađeni količinom agresije
i brojem ubijenih civila
pozivaju na mir
(javno)
Iznenađenost im traje više od godinu dana
i šokiranost pred kamerama.
Oni brinu o zagađenju koju ispušta jedno goveče na pašnjaku
klimatskim promenama.
Oni će vulkane da ugase
zemljotrese da spreče
Oni brinu.
Oni brinu.
Nemam više tečnosti za povraćanje.
Moja zgađenost je poprimila elemente besa i duboke tuge
trajaće i u zagrobnom životu.
Nemam više neiskidane delove srca.
Licemeri broje nevine žrtve.
Da li to pada providna kiša na crni svet?
Oni mere
nevinost žrtve
koja direktno zavisi od određene boje kože, nacionalnosti i veroispovesti.
Licemeri žale nevine žrtve.
U svetu otvorenih karata
odavno sam kolateratelarna šteta i ozloglašeni zločinac
iako od naoružanja imam zube, nokte,
pero koje piše i svega par pismonoša.
Igram ogoljenih slova i bez ritma.
Civilizacija ima temelje, zidove i krovove od krvi.
Nijedan Bog neće reći:
Dušo ideš u raj u moje ime si ubijao.
Licemeri imaju sisteme za uzgoj tempiranih bombi
koje će se jednog dana razneti u slavu nekog Boga.
(Oni brinu
koji će profil da izlože reflektorima
dok pada providna kiša na crni svet.)
***
PONOĆNA PESMA
Spavaju sva moja otposlana pisma
nikad otvorena
telefonski pozivi, slušalice koje niko nije podigao
jer se nije imalo sluha ni svesti,
dubine, zrelosti
u doba jezive površnosti.
Spavaju gradovi za koje sam zauvek zakasnila
peroni koje traže moje stopalo.
Spavaju sve srodne duše u nekom telu
u ko zna kojoj zemlji, kom vremenu
i naše detinje misli da to baš mora postojati.
Spava Lisabon.
Spavaju baterije satova koje sam istrošila.
Spavaju neprospavane noći, alergije, upale grla, padovi, lomovi
svi problemi za koje sam mislila da nikad neće biti rešeni
a rešili su se tek tako
u prolazu neosetno.
Spava ordenje
koje smo trebali dobiti
za neke specijalne, samo nama znane bitke.
Spava.
Spava vreme u kojima smo bili stariji od svojih godina
rešavajući zadatke koje nam je život nametnuo
a morali smo
jer drugačije taj isti naš, vlastit, nepitan a upleten
ne bi imao ponajpre neke neprocenljivo bitne ljude
a zatim dalje.
Spava moje izgriženo srce.
Spavaju uvrede koje su probile kožu i napravile kiselinske tokove.
Spavaju tuđi grehovi
koje smo primili na sebe i priložili Bogovima Mira i Života.
Spavaju sve izgubljene bitke
lične zastave.
Spavaju žene koje su priznale očinstva
iz straha da će im porod nositi žig kopile
i time sebe otpisale prezimenom
i tako dalje i tako dalje.
Spavaju sve žene heroji
koje nisu podlegle malograđanštini i bljutavim savetima psihologije.
Spavaju svi oni zgađeni i zgroženi nad ovim stavom.
Spavaju.
Spava svaki pakao imenom 24h koje sam preživela
i koji će me u budućnosti
slučajno saplesti dok čujem kako mi puca čašica kolena.
Spava zid lažnog spokoja i osmeha
koji sam izgradila
da ne remetim, da ne potresam tuđe oštećene organizme.
Spavaju moje suze koje su videli samo moji dlanovi.
(Spava i patetika.)
Spavaju svi moji izlasci i zalasci iza horizonta
da udahnem.
Spava nada u povratak onih koji su zauvek otišli.
Spava i poslednji san o stablu
na koje želim da se naslonim a njega nema.
Spavaju sva moja promišljanja o smislu i besmislu
o tome kako sam se trebala roditi bez empatije i mozga
i svaki fjordovski eho koji me opovrgava.
Spavaju sve moje misli koje će na koncu
značiti samo meni istetovirane u kostima
kad me konačno polože na ono brdo
gde spavaju oni koji me iziskriše željno.
Spavaju sve loše i dobre donešene odluke
ali konačne. Spavaju.
Spava moj DNK i u njima oči mojih predaka.
Spavaju dragi ljudi rođeni čistog srca
koji nisu umeli reći ni da su hteli
ružno su ti zavezane pertle.
Spavaju svi zločinci, bolesno čovečantsvo
poltroni, gazimrtve.
Spavaju Lorkine košulje.
Spavaju sva opraštanja i nikadosprosti.
Spava svo kamenje kojima nisam džepove napunila.
Spavaju sve moje biljke
(pedeset dve vrste)
a i ja ću za njima
jedino pesma ne sme da spava
ponad nje se nastavlja bajka
i u bajci
rovovska borba dobra i zla
inače
ne korači mi se ni korak
(u doba površnosti).
_________________________________
JELENA STOJKOVIĆ MIRIĆ (1972, Loznica (Draginac)), nastavnica likovne kulture, radi kao specijalista za video montažu; bavi se pisanjem poezije, proze i slikanjem; zastupljena u zbornicima i na književnim sajtovima; sarađuje sa književnim časopisima. Svoje radove objavljuje na svom kutku Srebrnasto paperje, a recituje na YT kanalu sa istim nazivom. Objavila je obimnu zbirku poezije “Eliza ima srce čoveče ili Srebrnasto paperje”. Pesme su joj prevođene na slovenački.
Baka devojčice Eme, koja se najlepše smeje. Živi u Beogradu.
čovjek-časopis 