SAPATNIK
Rano jutro me dočekuje
Grad još delimično spava
Redak primerak gradskog petla
čini mi se – radi prekovremeno
Ja, maljavo neobrijan
još uvek u prošlom danu
sedim u dvorištu
zajedno sa praznom flašom rakije
Nema smisla ustajati
Nema više, nema dalje
Nema zaborava
Sve vidim, sve čujem
Sve osećam
Ne mogu da se napijem
Jutarnje sunce je u prikrajku sveta
Čak je i za ovo doba previše mirno
Sa ulice se čuju samo kopita
Zvuk se približavao
dok se nije uobličio u ogroman rog
Naglo sam stao na noge
i ugledao životinju nalik biku
Belo krzno, kratke noge, krupno telo
rogovi u rasponu omanjeg čoveka
i oči u kojima odzvanja tuga
Oko vrata je visila kartica
na kojoj je pisalo
“Ovo je podolka.
Ova životinja pati.
Traži uginulo tele,
a neće ga naći.
Luta danima,
dok to ne shvati.”
Gleda me kao da mi govori
Najčudnije je u stvari
što ja sve razumem
Okreće se i nastavlja dalje potragu
I znam da je presuđen neuspeh
ali polazim i ja
Pruža mi utehu
i lažem se da pružam utehu
kad smo zajedno tako nerazumni
Hodamo ceo dan
Obilazimo grad i naselja
Zašli smo u sela
A svet nam se ne čudi
Samo tužno gleda
Sve im je jasno
Te noći sam spavao
Zaspali smo jedno uz drugo
i dočekao sam tek jutro
Ujutru sam imao šta da vidim
Podolka je iznova i iznova
uzimala zalet i udarala stablo Tise
Neuspeh za neuspehom
i tako niz u nedogled
Bes bez kraja
Sve je tako
dok se ne zavrti u glavi
Preturila se i pogledala me je
Tražila je pomoć
a ko će ako ne ja
Zavrnuo sam rukave
i počeo da udaram
Do krvi, do koske
do istog rezultata
Ležali smo na travi
potpuno nesvesni fizičkog bola
Odmarali smo tokom noći
Ponovo sam mogao da spavam
Ujutru smo krenuli dalje
obojeni porazom
ali sigurni u pobedu
Išli smo dublje u šumu
Uzbrdo uz sve strmiju strminu
Izašli smo na čistinu
u susret neviđenom spomeniku
Ogromnom biku od crnog granita
koji prodire u naš svet
iz duboke zemlje
Strog, besan, nezasit
Širom otvorenih usta
proždire sve pred sobom
Legla je podolka pred njim
a ja sam nesvesno već pao na kolena
Mene je oborio grandiozitet
Prosta čudnovatost neviđenog
Dok je za nju to bilo nešto više
Bilo je tu strahopoštovanja
Vladala je crkvena atmosfera
Osvestio sam se ubrzo
i seo sam ispod jednog čempresa da čekam
Nevernik kakav jesam
nemam koga da molim za pomoć
nemam sa kim da pregovaram
Mogu samo da se igram igre
“Šta bi bilo, kad bi bilo”
i samo da gubim
Ostavio sam vernika svom bogu
Šetao sam kroz šumu
Tražio sam boje u ovom svetu
Skupljao sam šumsko cveće
i upoznavao sam se sa svakim cvetom
Tako udružene sam ih stavio
podolkinom bogu u usta
Znam
Neće ga to zadovoljiti
ali neka ih nosi
Neka vrati koju šaru osuđenim očima
Nek vide da neko misli na njih
Pod čempresom sam spavao
i ujutru zatekao podolku nepomičnu
na istom mestu
Samo ovog puta otvorenih očiju
Trava oko glave je mazila njene obraze
Tu je porasla najviše
I nismo ništa radili tog dana
Sedeli smo u tišini
dok uveče nismo krenuli nizbrdo
Niz strmu strminu
Kroz šumu, pored još veće Tise
Kroz sela, naselja i grad
Otpratila me je sve do kuće
Pogledala me je izmenjenim očima
Tako lako se nismo više razumeli
Okrenula se i tako je otišao moj sapatnik
Shvatila je, prihvatila je
Možda je zaboravila
A šta ću ja
Neću da zaboravim
Neću da prebolim
Sada je samo malo lakše
***
HRABROST JE U OČIMA
Skup je svečan
Plaza slavi i svi su tu
Tribine su prazne
Puna je arena
Samo zvezde sada gledaju
kako ljudi gaze po zemlji i krvi
Zemlja se natopila
Krv se slila i pustila korenje
probijajući temelj
hraneći živo srce zakopano ispod
što kuca u ritmu pasodobla
Maestro ima jedno takvo srce
ubeđen je Mano de Santijago
stidljivi noviljero
dok gleda maestrove goste
kako hrabro stoje tu
kad nema bikova i rogova
Piju i smeju se bez straha
Pije i Mano
pun straha
Davi svoje zebnje u vinu
Ne gleda nikoga u oči
već samo posmatra noge
i zemlju koja poskakuje
Bliži mu se prva borba
i svi to znaju
Svi pogledi su uprti u njega
Svaki čovek je pikador
Svaki pogled je koplje
Osećaju nesigurnost
Koriste priliku
i nemilosrdno ga probadaju
Samo subalternose može da pogleda
U njihovim očima pronalazi razumevanje
ali ne i utehu
Vuče ga nešto te večeri
Tog dečaka jakih crta lica
nežnog osmeha i nemirnih zenica
On tone i luta pogledom
Tama ga guta
Opkoljen je
Sve dok se iz dubokog crnila
nije probio zlatni sunčev zrak
Maestro ga budi iz hipnoze straha
Nema više gostiju
niti subalternosa
Samo njih dvojica sede za stolom
Ne mora ništa da objašnjava maestru
Sve on zna
Maestro drži čašu vina
i prosipa sve po zemlji
Vino ili krv
Moglo bi biti bilo šta
Krv ljudska ili životinjska
Mano, šta posmatraš kod bika tokom borbe
Pokrete glave, kolena, kopita, rogove
Ne
Gledaš samo oči
i ne sklanjaš pogled
Hrabrost je u očima
Sve ostalo su refleksi
Muletu pokreće vetar
Crveno vijori pored tebe
i zadah smrti te zaobilazi
Izbegavajući savladavaš smrt
Tim plesom pobeđuješ
i spremaš mač
Uzimaš kosu u ruke
i postaješ ono čega se plašiš
Nakon toga više nikada nećeš skrenuti pogled
Nakon toga si matador
***
POD ORAHOM
Pod orahom je svet sada drugačiji
Hlad više nikoga ne hladi
Senka lišća pleše samo za sebe
U selo se više ne ide
Ide se na groblje
Baba i deda više ne dočekuju na kapiji
Sa kapije se samo vide
rastinje, pukotine
rupa na krovu garaže
Toliko toga se dešavalo pod orahom
toliko koraka je odzvanjalo tuda
Svi su prošli
i ja ne mogu sada da pričam o njima
Mogu samo da stojim na kapiji
i da gledam taj orah na ničijoj zemlji
On će da stoji i da raste
kada sve ostalo oko njega bude palo
i kada bude postalo
ono što je bilo na početku
Zemlja bez igde ičega
Zemlja bez igde ikoga
__________________________________
NIKOLA RADOSAVLJEVIĆ, 30, rodom iz Smederevske Palanke. Master germanista i nastavnik nemačkog jezika u Aranđelovcu. Dobitnik nagrade Timočka lira 2024. godine za najboljeg mladog pesnika, kao i nekoliko drugih nagrada. Objavljeni su radovi, priče i pesme, u raznim zbornicima. Ističu se pesme u zbornicima kao što su Rukopisi 46 i 47, Šraf, Glubočica između obala, Pesničke rukoveti, kao i priče u zbornicima Književnih vertikala, Art grupe Akt, izdavačke kuće Alma.
čovjek-časopis 