Na gavranskom jeziku iz visokih krošnji gde jesenji vetar miluje
bakar i zlato lišća u venenju
pozdravlja nadmeno
stari crni poznanik
moćan da svakog trena raširi krila i preleti u drugi svet
ostavljajući me prizemnog
da sitnim korakom
još dugo idem
istom ulicom
***
Volim lagani kas koji izravnava polje njene široke sapi
udobne kao faraonov presto
šta će tu sedlo
oboje volimo kako se svet ljuljuška a beskraj nadolazi kao potop
prolazi kroz nas
dok vukovi zavijaju negde
kao da im je rođendan
***
Da ga nisam zaustavio
konj je mogao u galopu
preleteti Resavu
proći kroz horizont
ne znam zašto sam to učinio ali stalno se ponavlja
taj trenutak kada odustajem od preleta
da bih osetio pod stopalima rosu sa deteline
koja je sva čini se bila
sa četiri listića
pa je i konj frktao
od sreće
***
Nikako da odem na zlatni Pek
sa velikim sitom i velikom lopatom
snažnim zamasima
da ispiram tone sjajnog šljunka
iščekujući da već u sledećem trenutku
zablista na suncu
zlatno zrnevlje
dok brzakom bistrim promiče pastrmka
savršene vitkosti
kakve u teretani nema
***
Smejem se kao lud dok pase travu
u parku kovinske ustanove
ne znam
otkud tolika sreća
kao da sam dobio milijarde
kupio pet fabrika za evro
osnovao harem sa lepoticama svih rasa
dobio nobelovu
i sve dao za izgradnju crkve
da se moje ime veliča na vjeki vjekov
postao vlast i proterao sirotinju
na asteroid
da ne kvari prosek
postao predsednik oba udruženja
književnika Srbije
i sve unjkave pisce
hiljadu njih
poslao da gaje stada
smejem se
kao da sam ugledao kraj sveta
sa vatrometom
i slavljem
duboko u noć
***
Nikad neću naskakati na kupačice sa jezera Idval
u dolini Ogven u Velsu
kao onaj ovan
iznad Mankine kuće
u Jasenovu
što je naskakao čas na jednu
čas na drugu ovcu
ali nije mi žao
što neću ni videti jezero Idval
i svu tu lepotu
zašto bi mi bilo žao
zbog izmaštanih kupačica
i mnoštva lepih stvari
koje su me mimoišle
zbog moći
koje nisam imao
pogotovo što ne mogu poreći
da na izvestan način
u silnom naletu
neobuzdane mašte
i sasvim promašen život
ima izvesnih draži
***
Usamljen čovek
postaje toliko dovoljan sebi
da se prosto pita
čemu sav ostali svet
polako se useli u njega
sav svemir
sa svim zvezdicama
i crnim rupicama
i sve mu je potaman
usamljen čovek je neodgovoran
kao bog
mogu svi da ga poreknu
i sahrane
uludo im rabota
on zna da ga ima
i ne interesuje ga
šta svet misli
o načinima da se postoji
***
Neko je srećan zbog kamenčića pokupljenih sa obala reke Lifi
možda istih kamenčića
s kojima su se igrali
Jejts Šo i Džojs
neko uživa u brundanju testere dok seče drva na mrazu
koji prekorno štipa za uši na levoj obali Dunava
neko nosi žar u bakarnom kotliću
i peče slaninicu srećnoj deci
dok svinje riju zaleđenu ledinu
sladeći se korenjem korova na obali Resave
mnogo je srećne poezije
i srećnog sveta
kojeg nema na naslovnim stranama i u udžbenicima
________________________________
BOŽIDAR VASILJEVIĆ (1951, Jasenovo), objavio je dvadeset dve knjige proze, poezije i poezije za decu.
Objavljivao u svim relevantnim časopisima, prevođen na strane jezike, zastupljen u antologijama za decu i odrasle na srpskom, švedskom i ruskom jeziku. Živeo i radio u Kragujevcu, Svilajncu, Despotovcu, Senjskom Rudniku, Parizu, Kran-Montani, Luganu, Arosi, Lucernu, Huru i Ćupriji. Živi u Beogradu.
Knjige poezije:
Crne kapi, 1991; Raščinjeni anđeo; 1993, Klošarkin ples, 1994; Lov na kosmičke strune, 2001; Izabrane i nove pesme, 2004; Pev galjarda, 2008; Zlato maslačka, 2015; Pod ludim mesecom, 2016; Nešto u nastajanju nestajanju, 2018; Ničiji, Izabrane i nove pesme, 2019.
Knjige proze:
Vilinsko voće, O strasti, ljubavi i ostalom, Večni zagrljaj, Zlatno raskršće, Milkina česma, Priče o Jasenovu.
Knjige poezije za decu:
Pesme za decu i mame, Životinjski svet Srbije, Do neba tri, Hoću da budem nešto, Zaljubljeni dud, Svaki čas je sreća, Slonče trotonče.
čovjek-časopis 