Month: November 2024

Pun mi je kurac ovog grada. Psoglavi tipovi, kljunaste žene, matore trudnice, smrdljivi starci i obesna dečurlija što ciči, tabana, traži pažnju, traži batinu, tepa na maternjem i tečno govori dva tuđa jezika. Marva sedi pred patuljastim šoljama kafe koja nije kafa, bleje, gledaju, dudlaju plastične kašičice. Posle će kod mame na ručak. Žive u dečjim sobama, jebu u dečjim sobama, ne prave decu dok im se ne omakne. Ili dok im se pod kurac ne poturi epruveta. Jebem ti grad i dan kad sam ga ugledao, selo je mama. Vidi ovu, prigrlila pašče, udavila ga dabogda tim sisurinama, pa nek je maltezer tri kolena unazad, jebem ti rodoslov, i tebi i njemu, šta se vucaraš po pešačkom, nije ti ovo modna pista. Bolesno. Sve bolesno. Ovde me seci ako nije istina, sve te sa psićima, drže ih u stanu jer kurca nisu videle, nedojebane, daju se paščetu da ih poliže kad nemaju kome. Ma, kome ja pričam… Samo da se izvučem iz ovog bulevara, raskopali ga dabogda iduće godine ko i ove. Jedna nuklearka, ništa nas drugo dozvati pameti neće.

We’d like to know a little bit about you for our files / We’d like to help you learn to help yourself / Look around you, all you see are sympathetic eyes / Stroll around the grounds until you feel at home. E, to su bila vremena! Dora bi sad promenila radio-stanicu, ugasila bi radio, ma čekićem bi ga razbila. – Za tebe je to pesma o klincu koji je povalio matorku, pa odbegao s njenom ćerkom, je li? Rešio dve bezglave muve jednim kurcem – tako mi je rekla. – Draga, nemoj da si prosta, ne pristaje ti. Tako lepa žena, a poganog jezika. – Zanemarila je da sam išta rekao, pa nastavila da govori o prinudnim životima kućanica koje su umorne od toga što moraju da podižu petoro dece i šestog muža, pa gutaju sedative kao sopstvenu pljuvačku. Ma ajde! Jebala vas emancipacija. Ja bih radije gajio decu nego nosio pelene ispod radne uniforme, radije bih imao muža nego gazdu čije je pravo na profit važnije od mog prava da pišam. Sve je to prevara, moja draga, prevara modernog doba. Nisam joj to rekao. Rekao sam: – Grešiš, mila, ova pesma za mene znači nešto sasvim drugo. Kad god je čujem, setim se svog strikana, on nam je najpametniji u familiji. – Ne uključujući tebe? – pitala je. – Uključujući i mene. – Šta, strikan je pekao zanat s matorkama, pa našao mladu iz manastira, je l’ to? I nekom pukom srećom, nije joj preneo sifilis, nego su oboje junački preležali upalu pluća koja se nije odrazila na potomstvo. – Kako si odvratna – kažem joj. – Neću da ti pričam dalje. – Pričaj mi. – Nema veze s jebanjem, nego s vađenjem zuba. – Ha? – Ova je pesma išla na radiju kad su mu čupali zub, bio je momčić tad, sad je prevalio šezdesetu i svaki put ga zaboli ono mesto gde više nema zuba čim čuje and here’s to you, Mrs. Robinson… Razumeš? – Impresivno – kaže Dora. – Hoćeš da kažeš da se u toj tvojoj vukojebini, u seoskoj kovačnici, slušala ovakva muzika? – Pa ti nemaš veze s istorijom – rekao sam joj. – Kao prvo, radi vađenja zuba nije se išlo kovačima, nego berberima. Kao drugo, moj strikan je gradski čovek, gospodin čovek. – Aha, na njega si povukao. – Sad bih ti rekao nešto, ali neću. – Reci. – Povučeš ti mene za onu stvar. – Dori nije trebalo dvaput reći. Isteglila mi je jaja do kolena. – Gospođa Robinson, dakle, prouzrokuje različite vrste bola u tvojoj porodičnoj tradiciji. – Opajdaro.

Kuća mog strica najudaljenija je i najveća u selu. Spratnica, a ceo se život u njoj sabio u strininu kujnu. Sobe zjape prazne, nikad useljene. Kad njih dvoje umru, kućerina će se urušiti. Čitav strikanov radni vek uzidan je u te puste sobe. Radi u tuđini, donese pare, dozida deo kuće, napumpa strinu, pa opet ode. Strina je rodila petoro, preživelo im troje, sve tri su ćerke, ćerke su tuđa kuća. Odrastao sam među sestrama. Moja bi stara išla u maline, izdržljiva je bila, 50 kilograma za dnevnicu, a ona u najslabijim danima 70 nabere. Nema je po mesec dana, spava u barakama, prva se diže, pa bere dok svi drugi ne popadaju. Mene je poverila strini. – Mali je, Najdo, dugo će mu biti ceo mesec bez majke – strina se branila. – Beri koji dan, pa dođi. – Šta mali, navršio četvrtu, ne treba ga dojiti. Nećeš s njim imati muka, videćeš. – Ma nije meni zbog mene, nego ti zbog deteta kažem. – Ako ću na koji dan, ne vredi mi se lomatati po putu. A novaca nikad dosta, ona nam kućerina sve proždere, a ništa se na njoj ne vidi. – Znam kako je, znam. – Majka je gleda kao da bi joj rekla: – Ma šta ti znaš, sve ti je s neba palo – al’ ne kaže to, samo joj utrapi mene. – Niko još majku nije zaboravio, pa neće ni on – dobaci moja Najda, pa ode. Plašio sam se strine, bila je kao od stene odvaljena, jaka i prsata, s noktima crnim od zemlje. Nije me zvala po imenu, zvala me Kuronja. – Ostavi se toga, Kuronja! Nemoj da ti dođem tamo, ima da me zapamtiš, jesi čuo! – vikala bi s drugog kraja dvorišta, šta god da sam radio, a da joj nije bilo po volji. Možda sam jeo zemlju, usisavao mrave kroz slamčicu, bacao se kamenjem na kokoši, davio pilad… Nijednom me nije udarila, sve dok nisam počeo da pišam u gaće. Prvo noću, a onda i po danu. Nisam se mogao iskontrolisati, mlaz krene sam od sebe, kao iz česme. Zapišam gaće, nekad napunim i cipelu, poškropim strinino cveće pred kućom, još gore ako se izlijem na novi tepih, na kauč ili drveni pod u hodniku. – Vidi ga, zapišava mi oko kuće ko pseto – strina je bila van sebe, iskolačila je oči, dograbila neku grančinu, pa me pojurila. Sapleo sam se, ona me dohvatila, podigla i izmlatila kao da istresa krparu. – Ne cmizdri! – vikala je – Kuronje ne plaču, sram te istih bilo, da te sram. Oćeš mi pišati po kući? – Vikao sam da neću, ali nisam se ja pitao, nastavilo se. Sestre su bile predškolarke, izrugivale su mi se čim me spaze, raširile bi noge, stavile obe pesnice na prepone i pretvarale se da pišaju po muški. – Piš-piš-piš! Beži od Kuronje, sve će nas izmokriti! – Igrale su se kuronje kao što se druga deca igraju šuge. Jednom su me polile toplom vodom, pa prijavile strini da sam se upišao, naslađivale su se dok me tukla. Strini je i to dosadilo, videla da se ne dozivam pameti, pa promenila pristup. – Neću te ja svaki dan presvlačiti i gaće prati – rekla je mirno. – Kad ti Najda dođe, nek rešava kako zna, meni je dosta. – Onda me svukla, obukla mi čiste hlače na golu kožu, uzela makaze, povukla me za ono mesto na hlačama zbog kojeg me zove Kuronja i škljocnula makazama. Vrisnuo sam kao da me kolju, a strina se nasmejala. – Ne boj se, ne bi strina svog Kuronju! – cmoknula me u oko, obrisala mi suze, a kroz prorezanu rupu na hlačama izvukla mi alatku. – Eto, sad pišaj do mile volje, samo mi u kuću ne ulazi, jesi čuo. Ajde, idi se igraj sa sestrama, dosta dreke.

Nekoliko puta me je Najda ostavljala strini. Jednom, kad smo bili sami, strina me uzela, stala je sa mnom na kućni prag, pa me izokretala dok nisam počeo povraćati. Onda me zgađeno bacila, pa otrčala u kupatilo, čuo sam kako unutra jeca i plače. – Šta sam bogu zgrešila, šta sam zgrešila – ponavljala je. Posle se žalila nekoj komšinici: – Ne vredi, moja Maro, kasno je sad. Lepo sam mu govorila kad smo se uzimali: da preboji katranom dovratak, da pusti da nam se ušiju trave u odelo, da se majci svojoj provuče ispod desne noge pre nego što po mene dođe, da mi se u naručje stavi muško dete pre nego što prag pređem… Sve sam govorila, kumila, molila, sve džaba. On se smejao. Kaže: – Kakvi pragovi, bakrači i trave, mani se toga, nije srednji vek, civilizovani smo. – Eto mu sad. Opet ću ja biti kriva što muškog poroda nema. Kome ovu kućerinu zida? Grobnicu nam zida, ništa drugo. – Tako je govorila strina, pa je padala Mari na krilo, tresla se i plakala, a ova joj je milovala vlasi kao da iz njih kida nevidljiva jajašca, pa ih smrvi pod noktom. Najviše sam voleo strinu kad bi se strikan zadesio kod kuće. On bi me svuda vodio sa sobom: u lov, na kosidbu, u šume, u birtiju, u grad. Tad sa strinom nisam imao ništa, osim da pojedem to što je skuvala, a kuvala je dobro. Ali stric je dolazio retko i ostajao kratko. Kad ode, strina me još više kinji. – Kad nisi mali za kafanu i za grad, možeš i drva unositi i slagati. Aj, da te vidim! – Izmišljala mi je poslove, naređivala i siktala, nije joj se moglo udovoljiti. – Kuronja sa dve leve – tako me je zvala. I svako malo, kao iz šale, povukla bi me za međunožje, kao da tamo imam klepku, pa je treba prodrmati da zazvoni. Onda mi je rekla: – Dođi sa mnom u pojatu. – Znam da sam došao, a nje tamo nije bilo, iako sam video da ulazi pre mene. Dalje se slabo čega sećam. Samo malog šišmiša kako se vrti u ćošku i omamljujućeg mirisa sena. Kao da me neki nevidljivi malj klepio u glavu, zanemoćao sam i srušio se. Strina me naizmenično šamara jednom, pa drugom sisom da se probudim. Ima oduran, kiselkast miris.

Najda me bolesnog odvela kući. Plakala je, proklinjala nadničarski život, svaku paru i sve maline sveta. Vodila me lekarima, plaćala im krišom, tražila upute za bolnice u velikim gradovima, gledala kako vrte glavama i bez reči joj poručuju da ne polaže velike nade. Nisu znali šta je, ali su znali da nije dobro. – Kopni, nešto iz njega isisava život – tako su joj rekli. – Uradićemo još neke pretrage, ali… – nemoćno su slegali ramenima, kao da im ponestaje pameti. – More, serem vam se na vaše nauke! – moja Najda pljune na bolnički prag, pa me uprti i vrati kući. Lečila me oblogama, travama i sirupima. Jedne noći rasplela je kosu, pripalila bosiljak, pa ga raspiruje grančicom od metle. Govori basmu: – Doletela bela ptica. Iz belog mora. I donela belo mleko. U bele kljunice. Pa pustila na beli kamen. Crko puko beli kamen. Crko puko ko dete ureko. Ako bude muško, ispuklo mu mudo, ako bude žensko, otpala joj kosa, sve joj se druge narugale! – Sutradan sam počeo jesti. A strini je ispala sva kosa iz glave kad se četvrti put porađala.

__________________________________________

MARIJANA ČANAK (1982, Subotica) završila je studije književnosti u Novom Sadu. Piše prozu. Dvostruka je dobitnica književne nagrade „Laza K. Lazarević“ za najbolju neobjavljenu savremenu pripovetku i prva laureatkinja nagrade „Voja Čolanović“ za najbolju pripovedačku knjigu (2023). Pojedinačne priče prevedene su joj na engleski, nemački, makedonski i albanski jezik. Objavila je knjigu proze „Ulični prodavci ulica“ (2002), zbirku priča „Pramatere“ (2019. prvo izdanje, 2023. prošireno izdanje), roman „Klara, Klarisa“ (2022), koji se našao u finalu NIN-ove i Vitalove nagrade, zbirku priča „Put od crvene cigle“ (2023) i roman „Svetlo trojstvo“ (2024).

fotografija autorke: Maja Tomić