NOĆ U MOJOJ SOBI
siluete sa dugim vratovima i
pravougaonim glavama
čvrsto zauzimaju mesto na
zidovima
već dvadeset tri godine
tu su svake noći
da me podsete na
dečije strahove kada su
uvežbavale moju hrabrost
sada stoje kao igračke koje po
inerciji nisu sklonjene
još iz onog vremena
dok ih gledam bez straha i
u njima vidim samo
bezopasne senke nastale
prema oblicima
predmeta kojima sam okružen
iz druge sobe dopire zvuk aparata
za merenje pritiska i
kašljucanje prepoznatljivo za
srčane tegobe
bubne opne postaju novo
mesto za koje se lepi
strah
u neprestanom iščekivanju
trepere za razliku od
zidova
tek toliko da
ne mogu da zaspim
***
KATARZA
od malih nogu voleo sam da gledam kada se u
mašini za veš pokrene
centrifuga
izazivala je u meni strah i vrtoglavicu
uvek sam osećao želju da pobegnem ali me je
nešto mnogo snažnije zadržavalo ispred
okruglih staklenih vratanaca u
kojima se ogledalo moje lice
taj odraz u staklu me je užasavao iako sam
znao da sve bezbedno posmatram spolja i da
mene lično ništa ne vrti i ne cedi
trenutak kada se bubanj zaustavljao u
meni je izazivao takav osećaj olakšanja kakav i
danas poželim kada me zavitlaju sve
centrifugalne sile sveta
***
U PRIČI
čkiljio sam na oba oka i
vrhom kažiprsta mrdao gore dole
zamišljajući kako sa oronule fasade
noktom grebuckam
farbu koja se ljuštila a zatim i
malter koji je otpadao u
velikim komadima
činilo mi se sasvim pošteno to
ogoljavanje cigle do crvenog mesa
do saznanja da je jedan čovek
kojeg sam poznavao
tu prvi put pre devedeset i nešto godina
ušao povijen u pamuk
a jutros poslednji put izašao u
kućici od drveta
uporedo sa sazrevanjem pamuka u drvo
fasadu i čoveka ispričala je ista priča
puna uzbudljivih obrta
s promenljivom srećom i
s prahom zdrobljene fasade među prstima
već sam protutnjao kroz jedan krak takve priče
koji se i dalje levkasto širi ali
je već u ranoj fazi stvrdnutog pamuka
zato
bolje da ništa ne grebuckam i
ne čačkam
sa svoje strane i
sam ću pisati priču ali
jednostavno
bez ubrzavanja istorije
***
SENKE U ĆEBETU
pratim prstom linije
na ćebetu
kako je toplo mesto za
crtanje
dopisujem šare
da me još jače ugreju
iznenada zastanem
kad naiđem na
nabore
podsećaju na hladne
pećine
senke su tamne i
beskonačne
protresem se da
zaboravim
sednem na
svoje mesto za stolom
nisam gladan ali
prijaće mi da sa najbližima
podelim tople boje u supi
kad završim
moraću da ispravim ćebe i
nastavim da crtam
ne treba ići daleko i
loviti vrela nebeska tela
nacrtaću običnu
grejalicu
***
POVEZ
poetsko istraživanje; inspirisano esejom o Kafki Lade Žigo Španić
za povez oko očiju znamo uglavnom posredno
iz književnosti
filozofije
psihologije
antropoloških eseja
i pomalo po slutnji a
najmanje smo ga svesni u realnosti
treba ga ispitati i poći od segmenta gušenja i stezanja u grudima
nauka ga nije klasifikovala kao organ u sistemu organa jer se
po strukturi i funkciji razlikuje od
svega što se pod tim podrazumeva
odnekud u sebi znam
(a to odnekud je izvor moje lične poetske nauke)
da postoji prirodni zakon koji predviđa da se rađamo
sa ovim neidentifikovanim organom ali je on
u početku neaktivan
da bi se aktivirao odrastanjem
sa ciljem da ga se tokom života oslobodimo
to oslobađanje je razvojni put i ne dolazi sam po sebi
potruditi se treba
a u mom slučaju to znači da ne želim
neprirodno
da umrem vezanih očiju
ne bih da samo prođem i odem nadnesen nad računima ili
vatrometima koji pucaju iz ekrana
i neću da budem uzoran jer su
kriterijumi uzornosti mahom sumnjivi
možda je infantilno
ali svakako ne želim nikada da umrem
mada to isto svi potajno žele
treba mi nit koja sve povezuje a
preda mnom su nepovezane slike koje se
sve većim ubrzanjem nekontrolisano nižu
lepe su ali apstraktne usred konkretnog života
to nije dovoljno za sreću
treba što više običnih radnji
što prozaičnijih to bolje
a eto stalno se vraćam na apstrakciju
kao kad kažem
jesen je najlepše godišnje doba kada boje mogu biti
i mirne
i razbuktane
sa kišama koje spiraju rane koje su se gnojile na suncu
pa zatim
matematika je prelamanje života u svemiru
gde su zvezde pitome i jasne
sve to razumem i sve me to uzbuđuje
pa ipak ne osećam to na koži kao nešto lično
jer ako je to sve
onda je to opsesija
a opsesija je opsesija i onda kada se razlikuje od
opštih opsesija
neopipljive istine su hladne
oblaci oko glave su olovni
ružni
kada bih samo mogao u nekom trenutku hrabrosti
u eksploziji
da ih pretvorim u perje kojim ću puniti jastuke
ne mogu da znam kakve bi vrste bila ta eksplozija
niti zašto bih punio jastuke
bitno je da to bude nešto što mogu da dotaknem i
uradim svojim rukama
desilo bi se dahom koji slobodno struji i
koji bi razvejao sva moranja
spoljašnja i unutrašnja
i vratio mi vidike iz vremena nevinosti
a onda bih mogao da živim uzvišeno
mljackao bih dok jedem i srkao bih kafu
komšiji bih rekao dobar dan
pomazio psa
vikendom spavao do podneva
svaki dan doručkovao ručao večerao
da ne opisujem dalje jer ništa ne sledi neočekivano
sve što se spolja može videti već je viđeno
otprilike tako jer i ovo je samo
misaoni eksperiment
dakle fikcija
ali bitno je uočiti da postoji razlika između
uzvišenog mljackanja
onog po mojoj zamisli
i onog koje je
simptom ubijenosti u pojam
to je ono što ne možemo spolja videti
ako nemamo iskustva u opservaciji
iz ovoga kao otkriće sledi zaključak da
želim da živim Kafkinu žudnju a to je
nebitan život u očima ljudi a
velik u svakom ličnom trenutku
nisam otkrio baš ništa novo
to je i Kami shvatio
na svoj način i
ne samo on
ali otkrića nisu knjiška nego lična stvar
pa lično ne znam da li ću tako uspeti da zauvek
ostanem srećan
povez svakako neću nositi i
ako ustanovite da mi stihovi
boluju od apstrakcije
znajte
to ja bolujem od neke tuge
ali obećavam
pisaću i tako da pokažem da
na plafonu moje sobe sa
svim njegovim pukotinama i neravninama
obilno struje beskrajna nebesa
(koja se uz malo truda lako mogu pipnuti)
____________________________________________
SIMEON CEROVINA, rođen 2001. godine u Beogradu, apsolvent je Filozofije na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Počeo je da piše sa svojih osam godina i nikada nije prestajao. U školskim danima često je nagrađivan, ali su mu zbog doživotnog prijateljstva koje je tada stekao najdraže one nagrade koje je ostvario 2016. i 2017. godine na međunarodnom konkursu koje je organizovalo Kulturno udruženje Lasta (La Rondine) iz italijanske regije Lombardija. Zastupljen je u časopisima i zbornicima, kao što je Panorama nove srpske poezije (Euromedik, Beograd, 2024.), a pesme su mu objavljivljivali i regionalni online portali, kao i dva italijanska i jedan belgijski. Finalista je Timočke lire 2024. Autor je rukopisa dve neobjavljene zbirke pesama. Osim poezije, voli ponekad da napiše i poneku kratku priču. Živi i studira u mestu svoga rođenja.
čovjek-časopis 