siluete sa dugim vratovima i pravougaonim glavama čvrsto zauzimaju mesto na zidovima već dvadeset tri godine
tu su svake noći da me podsete na dečije strahove kada su uvežbavale moju hrabrost
sada stoje kao igračke koje po inerciji nisu sklonjene još iz onog vremena
dok ih gledam bez straha i u njima vidim samo bezopasne senke nastale prema oblicima predmeta kojima sam okružen iz druge sobe dopire zvuk aparata za merenje pritiska i kašljucanje prepoznatljivo za srčane tegobe
bubne opne postaju novo mesto za koje se lepi strah
u neprestanom iščekivanju trepere za razliku od zidova
tek toliko da ne mogu da zaspim
***
KATARZA
od malih nogu voleo sam da gledam kada se u mašini za veš pokrene centrifuga
izazivala je u meni strah i vrtoglavicu
uvek sam osećao želju da pobegnem ali me je nešto mnogo snažnije zadržavalo ispred okruglih staklenih vratanaca u kojima se ogledalo moje lice
taj odraz u staklu me je užasavao iako sam znao da sve bezbedno posmatram spolja i da mene lično ništa ne vrti i ne cedi
trenutak kada se bubanj zaustavljao u meni je izazivao takav osećaj olakšanja kakav i danas poželim kada me zavitlaju sve centrifugalne sile sveta
***
U PRIČI
čkiljio sam na oba oka i vrhom kažiprsta mrdao gore dole zamišljajući kako sa oronule fasade noktom grebuckam farbu koja se ljuštila a zatim i malter koji je otpadao u velikim komadima
činilo mi se sasvim pošteno to ogoljavanje cigle do crvenog mesa do saznanja da je jedan čovek kojeg sam poznavao tu prvi put pre devedeset i nešto godina ušao povijen u pamuk a jutros poslednji put izašao u kućici od drveta
uporedo sa sazrevanjem pamuka u drvo fasadu i čoveka ispričala je ista priča puna uzbudljivih obrta
s promenljivom srećom i s prahom zdrobljene fasade među prstima već sam protutnjao kroz jedan krak takve priče koji se i dalje levkasto širi ali je već u ranoj fazi stvrdnutog pamuka zato
bolje da ništa ne grebuckam i ne čačkam
sa svoje strane i sam ću pisati priču ali jednostavno bez ubrzavanja istorije
***
SENKE U ĆEBETU
pratim prstom linije na ćebetu kako je toplo mesto za crtanje dopisujem šare da me još jače ugreju iznenada zastanem kad naiđem na nabore podsećaju na hladne pećine senke su tamne i beskonačne protresem se da zaboravim sednem na svoje mesto za stolom nisam gladan ali prijaće mi da sa najbližima podelim tople boje u supi kad završim moraću da ispravim ćebe i nastavim da crtam ne treba ići daleko i loviti vrela nebeska tela nacrtaću običnu grejalicu
***
POVEZ
poetsko istraživanje; inspirisano esejom o Kafki Lade Žigo Španić
za povez oko očiju znamo uglavnom posredno iz književnosti filozofije psihologije antropoloških eseja i pomalo po slutnji a najmanje smo ga svesni u realnosti
treba ga ispitati i poći od segmenta gušenja i stezanja u grudima
nauka ga nije klasifikovala kao organ u sistemu organa jer se po strukturi i funkciji razlikuje od svega što se pod tim podrazumeva
odnekud u sebi znam (a to odnekud je izvor moje lične poetske nauke) da postoji prirodni zakon koji predviđa da se rađamo sa ovim neidentifikovanim organom ali je on u početku neaktivan da bi se aktivirao odrastanjem sa ciljem da ga se tokom života oslobodimo
to oslobađanje je razvojni put i ne dolazi sam po sebi potruditi se treba a u mom slučaju to znači da ne želim neprirodno da umrem vezanih očiju ne bih da samo prođem i odem nadnesen nad računima ili vatrometima koji pucaju iz ekrana i neću da budem uzoran jer su kriterijumi uzornosti mahom sumnjivi
možda je infantilno ali svakako ne želim nikada da umrem mada to isto svi potajno žele
treba mi nit koja sve povezuje a preda mnom su nepovezane slike koje se sve većim ubrzanjem nekontrolisano nižu
lepe su ali apstraktne usred konkretnog života to nije dovoljno za sreću treba što više običnih radnji što prozaičnijih to bolje a eto stalno se vraćam na apstrakciju
kao kad kažem
jesen je najlepše godišnje doba kada boje mogu biti i mirne i razbuktane sa kišama koje spiraju rane koje su se gnojile na suncu
pa zatim matematika je prelamanje života u svemiru gde su zvezde pitome i jasne
sve to razumem i sve me to uzbuđuje pa ipak ne osećam to na koži kao nešto lično jer ako je to sve onda je to opsesija a opsesija je opsesija i onda kada se razlikuje od opštih opsesija
neopipljive istine su hladne oblaci oko glave su olovni ružni kada bih samo mogao u nekom trenutku hrabrosti u eksploziji da ih pretvorim u perje kojim ću puniti jastuke
ne mogu da znam kakve bi vrste bila ta eksplozija niti zašto bih punio jastuke bitno je da to bude nešto što mogu da dotaknem i uradim svojim rukama
desilo bi se dahom koji slobodno struji i koji bi razvejao sva moranja spoljašnja i unutrašnja i vratio mi vidike iz vremena nevinosti
a onda bih mogao da živim uzvišeno
mljackao bih dok jedem i srkao bih kafu komšiji bih rekao dobar dan pomazio psa vikendom spavao do podneva svaki dan doručkovao ručao večerao da ne opisujem dalje jer ništa ne sledi neočekivano sve što se spolja može videti već je viđeno otprilike tako jer i ovo je samo misaoni eksperiment dakle fikcija ali bitno je uočiti da postoji razlika između uzvišenog mljackanja onog po mojoj zamisli i onog koje je simptom ubijenosti u pojam to je ono što ne možemo spolja videti ako nemamo iskustva u opservaciji
iz ovoga kao otkriće sledi zaključak da
želim da živim Kafkinu žudnju a to je nebitan život u očima ljudi a velik u svakom ličnom trenutku
nisam otkrio baš ništa novo to je i Kami shvatio na svoj način i ne samo on ali otkrića nisu knjiška nego lična stvar pa lično ne znam da li ću tako uspeti da zauvek ostanem srećan
povez svakako neću nositi i
ako ustanovite da mi stihovi boluju od apstrakcije znajte to ja bolujem od neke tuge
ali obećavam
pisaću i tako da pokažem da na plafonu moje sobe sa svim njegovim pukotinama i neravninama obilno struje beskrajna nebesa (koja se uz malo truda lako mogu pipnuti)
____________________________________________
SIMEON CEROVINA, rođen 2001. godine u Beogradu, apsolvent je Filozofije na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Počeo je da piše sa svojih osam godina i nikada nije prestajao. U školskim danima često je nagrađivan, ali su mu zbog doživotnog prijateljstva koje je tada stekao najdraže one nagrade koje je ostvario 2016. i 2017. godine na međunarodnom konkursu koje je organizovalo Kulturno udruženje Lasta (La Rondine) iz italijanske regije Lombardija. Zastupljen je u časopisima i zbornicima, kao što je Panorama nove srpske poezije (Euromedik, Beograd, 2024.), a pesme su mu objavljivljivali i regionalni online portali, kao i dva italijanska i jedan belgijski. Finalista je Timočke lire 2024. Autor je rukopisa dve neobjavljene zbirke pesama. Osim poezije, voli ponekad da napiše i poneku kratku priču. Živi i studira u mestu svoga rođenja.
Dedo, Bilo mi je deset, kad si otišao Bio si jak, sačuvao si nas, ali bilo te je strah da odeš Pamtim dok si mi pričao Čuvaj pero, ne troši, trebaće Pomalo sam te čudno gledao Čuo sam te, dedo Zbog tvojih reči spoznao sam težinu slova Da li si bio umoran, dedo Od ove prolaznosti Od ovih soba Da si ostao, da li bi bio Neko drugi Cenu sve ima, samo, ko je ovu platio? Onaj što je izašao, ili onaj za stolom? Dedo, izvini Budio sam te jutrima, kucajući kostima po tvojim vratima Hteo sam nešto da ti kažem, samo Nisam imao reči Dedo, nisam te zagrlio, žao mi je što ti se topline ne sećam
Zubi su mi još uvek beli, ti si tvoje dao za moje A smejao sam se, onoj čaši Kako sam samo bio naivan i dete Otišao si, otišao odande gde si rođen, bez belih zuba Da bi na kraju tvoj krov postao moj, a ja naivan i dalje I njega bi da rušim Ako ti znači, tvoju sliku čuvam A na slici iz vojske, video sam sebe Imao si taj tihi pogled Njime volim, dedo Nije čovek igračka, rane zarastu, ali dete pamti Nisi ti dedo umro Potrajaće ova tišina I uvek u sumrak ti bi rekao: Nahode, dan ode
***
NIZ
Kiša. Ti držiš kišobran njemu, a tebi Čovek koji kisne
***
PRVA PESMA
Najpre sam zamislio nešto, nešto se smestilo na ništa Zatim, ništa je dobilo vidljivost, na pola, stavio sam vertikalnu crtu Levu stranu, obojio sam u tamu, predstavljala je loš potez, negativno Zatim, desnu stranu, obojio sam svetlo, predstavljala je dobar potez, pozitivno Zatim sam oblikovao ivice, i povezao ih linijama utvrđene boje Ništa je bilo nešto, oivičeno To nešto, nazvao sam život Duša kročila je njime, koju sam stvorio slučajno Prosula se boja Dok sam birao četkice I da ne bude sama, dodao sam još jednu Da bi opstala, hranila se sa obe strane I tu se razmnožila, zamišljala svet Videla je ivice drugih svetova, ali nikada nije mogla da ih dodirne A iza tih ivica bile su druge ivice, i samo su se nizale, i nizale
16. novembar 2017.
***
KAZALJKE I LEDENICE
Pletenasto posmatranje još jednog pasusa Laktom čisti nasloni dremaju
Rado bih bila negde, radije izrekla i isekla Što me ne vidiš? Idi! Ne trebaš mi, ni ti, ni bilo ko. Idi! Pusti moje, meni, ništavilu, tišini, mašnicama Žmurim, kada ugledam, ne želim da me vidiš Šta će lekovi sećanju? Nisam ti svoje rekla. Idi i ne vraćaj se Ni ne znam te, ni ne želim Šta god da si, deluješ daleko sa sve tim pokretljivim obrazima I dodirima očiju Poručuješ, to prolazi, ali kroz mene Ovaj nakrivljeni dan je samo duh, neću dug, ne posmatraj nebo, ni mene Reći ću ne, neću da čujem, samo ću reći i nalepiti flastere Trebalo bi da naučiš imena tih nepouzdanih listova što ti skrivaju pola lica Samo tada zeleno se rukuje i zamišlja Kazaljke i ledenice
***
JAPAN
Sve ovo treba negde da završi Preduboko detinjstvo skita Uvek to dete, upućuje nekoga ko nije tu Kao da odgovara sebi I razmišlja šta je na meni njima čudno Enciklopedija cvetnih imena Pomisao, i ovo je nekome najbolje vreme Idem, nepripremljen da se nahranim Paukov ljiljan Preduboko detinjstvo
__________________________________
IZUDIN AŠĆERIĆ rođen je 4. decembra 1995. u Novom Pazaru. Od rođenja živi u Gluhavici, u Tutinu. Završio je studije geografije na Prirodno-matematičkom fakultetu u Kosovskoj Mitrovici. Danas predaje u tutinskoj Gimnaziji i Osnovnoj školi „Aleksa Šantić“, svom klasju. Polaznik je Planinarskog društva „Beleg“, član „Ekološkog pokreta Sačuvajmo“, član folklorne sekcije „KUD Tutin“. Njegove pesme objavljivane su u književnim časopisima i na web portalima. Pohađa Radionicu kreativnog pisanja Enesa Halilovića. Takođe, pohađa i Časove kreativnog pisanja kod Nadije Rebronja. Svoju prvu knjigu poezije, „Sirovo perje“ objavio je 2023. godine.
svi mi koji još uvek letimo pritajimo se uljudno i mirno budimo svačiji i ničiji putujmo u gradove pustinje planine doline i velike nizije gledajmo ovaj čudesni svet ubrzanja kako nam daruje sebe budimo sigurni u svoje odluke koje se tiču nas i našeg prava da budemo glasni kada recitujemo tina ujevića pobedimo ovaj nepravedni sistem tlačenja poletimo u instambul da vidimo zlatne crkve i džamije idimo u ishafan da se šetamo po mermernim mozaicima i čitamo reči svetog kurana uklesane u plave džamije šetajmo se pored moćnog atlantika da osetimo tu hladnu vodenu snagu kako talasima piše posejdonove poruke iz dubina pevajmo u bruklinu na sav glas pesme tomasa dilana zabodimo par vikodina i uđimo u neki džez bar u opasnom delu grada i potucimo se sa lokalcima odvaljeni od dobrog burbona jedimo kiselo slatku porciju piletine u velikom hong kongu i šetajmo unazad po velikim stepenicama u njemu obilazimo groblja u parizu i budimo oprezni ako nam se previše dopadnu gledajmo stare filmove u zagušljivim bioskopima krakova čitajmo kanta u originalu po hodnicima hajdelburškog univerziteta budimo skulptori starogrčkih bogova u muzici melanholije rima brodimo do drevnog pireja sa egipatskim žitom u drvenim brodovima igrajmo šah u mumbaiju uđimo oprezno u srce konga i šetajmo se goli njegovim tamnim i beskrajnim džunglama plovimo mekongom kroz celu indokinu i pušimo opijum na toj reci gde nema kraja igrajmo poker u šangaju gde je ulog neki stari artefakt u kojem je sadržana esencija prvobitnog univerzuma raspravljajmo o krleži u zagrebu njegovom poduhvatu da obuhvati pisanjem ceo svet igrajmo mango igrice tamo u četvrti jakuza u tokiju nesvesni naših poraza penjimo se na kilamandžaro i posustajmo negde blizu vrha od daljeg uspona jer je to u ovim krajevima znak da smo sklopili pakt mira s bogom uputimo se u močvarne predele misisipija živimo tu neko vreme u zemljanim kućicama koje nam donose zaštitu od kiše koja u ovo doba godine često pada pođimo do hladnog tibeta u lasu da naučimo čitati u originalu tibetansku knjigu mrtvih šetajmo se gabaldijevom ulicom u kairu gde ćemo naučiti šta su to istinski mir i pravda ušetajmo se na magarcu u nebeski jerusalim da vaskrsnemo iz narkomanskog sna u svet istinski živih vozimo se orijent ekspresom da proverimo šta filozofija putovanja znači za nas pešačimo na hodočašću dugom dve hiljade mija kroz saharu u potrazi za novim božanstvom provedimo ceo život sa beduinima umrimo pod njihovim šatorom vaskrsnimo i uradimo to ponovo pričajmo sa mikelađelovim skulpturama žive su izučavajmo kompoziciju botičelijeve venere da bismo pronašli tajnu svetlosti posmatrajmo kroz uveličavajuće sečivo prostor na slikama jana vermera da bismo otkrili tajnu prostora tražimo u tangeru maroko srebrno oko da bismo otkrili tajnu vida trčimo od bostona do floride istočnom obalom i nosimo pri tom majice sa natpisom silvija plat sednimo na klupu u central parku i obraćajmo pažnju na sitne neobične detalje spoljašnje manifestacije nesvesnog kod ljudi slušajmo gustav malerovu petu simfoniju u beču u izvođenju beogradske filharmonije gledajmo pomračenje sunca u mongoliji naučimo da budemo dobri retoričari na obalama egejskog mora u staroj grčkoj ali pre svega budimo uvek dobri ljudi
***
MOLIM VAS, BEZ PREJAKIH REČI
ulazim u zgradu drajzerove na skidanje od trenutne nemoći shvatam sada ironiju sarkazma i pitaju me u odeljenju za prijeme čime se u kojim količinama gudram odgovaram dvadeset trideset trodona dnevno trideset četrdeset bensedina dnevno pa se zabodem u kladionicu da novac ulažem u nadu da će sve biti u redu lezi na krevet da ti damo inekciju tečnog trodona i očitamo lekciju zašto si propao kao ljudsko biće i zašto ne treba mešati piće sa drogama svih vrsta sedi na ovu stolicu i gutaj naše pilule oporavka i resocijalizacije i ne pomišljaj na mahinacije ili te izbacujemo iz vrtića za odrasle pričam sa psihijatrom kaže da umirem ovim tempom za par godina smrt mene ne plaši samo odsustvo smeha i frojdovske teorije kojima me posmatrate vidite lično preferiram junga i maksa šelera kada kaže da smo decentrirana bića valjda tako još od kopernika nismo više centar univerzuma pradedovi nam se obraćaju kroz različite narative patrijalhanog koda i mi ih mrzimo zbog toga vi ste gospodine nemogući reče mi on (psihijatar) doktore želim da postanem teolog napolju vi ste ozbiljni da želja mi je učestvovati u redefiniciji pojma boga i sotone možda bogu budem prihvatljiviji tako vi mislite da vas bog ne voli prilično sam siguran da ne ali bog je univerzalna ljubav čiji bog doktore ne pratim vas verujem u plotinovog boga jedno ekstazu kojom ga milujemo i spajamo se u jedno verujem da su materija i pluralitet grešni okovi gde smo robovi mesa i tela požuda htenja erotskih fantazija i želja izvinite doktore ovo nije antologija samo vas zajebavam verujem u trodon ako baš morate znati verujem u spermu i samonedisciplinu verujem u ideologiju narkofilstva i neuništivosti kapitalizma verujem u muški ud i verujem u boga posejdona i snagu mora da spere moje grehove sad gubite moje vreme gospodine x molim vas da izađete
***
U BAKINOM DVORIŠTU
Stoj obešena lipo.
Budi smrtno lepa. Ureži na kori hiljadu pogleda u budućem hladu.
Davi se otpadnim vodama udahni san olovno nežno i shvati mećavu sveta.
Ukrivo gledaj kad hodaš po akacijama.
Krv lije pornografija stila vezanog za porodičnu omču.
Blizu je otpad ugažene poezije.
Delići nečije želje i oklop oko našeg zajedničkog dna.
________________________________
BORIS MANDIĆ rođen je 26.1.1985. u Zadru. Završio fakultet Političkih nauka u Beogradu. Objavljivao poeziju i prozu po raznim časopisima. Živi i radi u Beogradu.
Kada se rastope; sastavljam ih po sećanju. Zeman. U nadi da će novi oblik nežnosti biti starom sličan. A mora i biti. Jer sam vičan; dokazati život u rastojanju. Kada smrti nema
Što ih više sastavljam, više nestaješ. I tako vešto odmičeš od trajanja. Ali te i dalje stvaram
sa blagim strahom; kao zaboravljeno pismo
Bilo kako bilo; struje vremena bruje u tebi dok ne budu rođene. Plašim se da te ne odaju ožiljci na licu, ožiljci na dlanovima, tvoje svete opekotine
***
LJUBAV
Ipak, ne smeš preseći ovaj tok vremena. Neka te ne muči šta je bilo na kraju. Utisnuta u meko drvo, tajna semena; i dalje zagovara o prvobitnom sjaju
Iza te formalnosti, leži priča; za vekove vekova načeta vrata. Bilo bi dobro da smo umrli u nagosti; skoro stvarni kao pozlata zlata
Ali konačno smo natpevani; sami sobom. U sporom venčanju rebara što brode. Zbog te želje da nas nema među grobovima; mi najzad prevedeni na jezik vode
Ipak, makar u mom pepelu noćevala neka strašna buka. Ne volim te samo u ovome telu; već i unutar zvuka
***
DA SAM
Voleo bih da kao kamen ispod nogu imam na stotine nogu
da me niko nikad ne podigne
da na zemlji budem bliže Bogu
Voleo bih da sam kao trava ona čuva zelenilo moje majke
koja stari
Voleo bih da sam na kraju ružne bajke
ali da me nisu pojele stvari
_________________________________
RADE ŠUPIĆ rođen je 2000. godine u Lazarevcu. Studira etnologiju i antropologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Knjige pesama: Po instrukcijama umrlih (2022) i Apologetika pisarnice (2024). Učestvovao je na 53, 54, 55. i 56. Festivalu poezije mladih u Vrbasu. Ove godine bio je u žiriju za nagradu „Milan Đokić“ u Kraljevu. Radove je objavljivao u brojnim časopisima, zbornicima i portalima.
Janja Kler je rekla da će zvati, i evo zove. Glas joj zvuči kao da se javlja iz pećine, a ne iz centra Londona. Otkazani su letovi i seminari, odložene privatne terapije; sve su joj lađe potonule i gubi iz dana u dan: vrijeme, novac, sebe. Htjela je da april provede u Beogradu, a sada se nervira u četiri zida, smišljajući krizne strategije. Stan je dezinfikovala i okadila, ali parovi ne dolaze na sesije, i tako razvijaju nove fobije, a fobije pojačavaju domestic violence i svi se međusobno svađaju i kopaju oči jedni drugima. Gdje je bila – nigdje, šta je radila – ništa. Od susreta u Londonu prošla su puna dva mjeseca, ali me ne pita kako sam, ni šta radim. Nakon zbrzanog uvoda u kolektivni i lični armagedon, koji je, naravno, predvidjela, ali u drugom obliku, prelazi na stvar zbog koje me je nazvala. „Dušo, gdje ti je onaj Jenki?” „Ne znam, tetka, ne javlja se danima.” „Je l’ tako? Ma da, možda je već kasno.” „Kasno za šta?” Janja Kler započinje rečenicu, pa zastaje, pa opet započinje, pa oklijeva, a onda se diskretno nakašlje kao da treba da mi saopšti nešto vrlo osjetljivo, a nije sigurna kako to da uradi. „Vidi, Melka, onaj njegov prsten… je kod mene i ja sam…” „Koji prsten? ”, prekinem je. U trenu se sjetim bizarnog transkripta iz Rodove radne sobe i uplašim se da je rođaka Kler vidjela neke stvari i da ih je krivo protumačila. Takozvani prorok Magradž može da lupa šta i koliko hoće, on je virtuelna slot mašina, ali nije Janjino da zna gluposti kad već nema čiste vizije. Osjećam da ovaj razgovor ne vodi u dobrom smjeru. „Onaj s njegovog štapa. Manji obruč, do stopice, mesingani.” „Prsten ili obruč?” „Pa, to. To sam uzela sa štapa kada ste bili moji gosti. Napukao, pa se lako skinuo. Juče sam nešto tražila po ladicama, pa sam ga našla. I pošto sam besposlena…” „Ne razumijem. Zašto si ga skinula?” „Dušo, ako hoćeš nešto saznati, moraš ga skinuti.” „Koga?” „Nešto, nekoga. Ali, ja to nisam namjerno. Sam se klimao, spao bi kad-tad. Uzela sam ga onako kao što domaćica odstranjuje uveo list neke sobne biljke. Po inerciji.” „I kakve to veze ima sa mnom?” „A, jesi tvrdoglava!” Janja me stavi na hold nekoliko sekundi, a onda nastavi: „Vidi. Napuknute kružne stvari nose lošu energiju i treba ih baciti jer su to nedovršena posla. Još danas otvori sve ormare i pobacaj svu napuklinu, bilo kružnu ili drugog oblika. Za ogledalo već znaš, to zna svako.” Htjedoh joj reći da imam samo jedan ormar i da mi je napukao zub a ne mogu zubaru. Umjesto toga, upitam je šta je uradila s Rodovim obručem. „Eh, kamo sreće da ga nisam ni našla! Sad mi ga je teško baciti. Odomaćio se, pa ga osjećam. Kao da je dio ladice ili šraf bez kojeg bi se urušila psiha…, onaj namještaj. A tačno sam vidjela po njegovoj cukastoj glavi da je problematičan.“ „Ne razumijem. Šta je cukasta glava?” „Glava jajara! Izdužena na vrhu, s besprijekornom ćelom. Ako se kombinuje sa svinjskim vratom, takva glava odaje kriminalca. Znaš li ti, Melanija, a čisto sumnjam da znaš jer si bila mala, da je tvoja tetka Janja izučavala oblike ljudske glave i o tome napisala feljton!” Potvrdim da je svestrana i da nisam znala da objavljuje feljtone. „Ne, nisam ga objavila. Odbili me bez ikakvog obrazloženja. Kao, tekst nije za djecu.” „Pa, sudeći po tom što si dosad rekla, i nije za djecu. A gdje si ga poslala, u koji časopis?” „U Politikin zabavnik. To čitaju i odrasli, a djeci je korisno da što prije procijene namjere odraslih. Kao i da znaju, od malih nogu, da žena stari zato što je napaćena, a muškarac zato što više ne može.” „I kako to oblikuje glavu?” „Oblik dođe s rođenjem, ali patnja i nemoć oblikuju lice i onda nam se čini da se glava izobličila.” „Joooj, tetka, kakve su to teorije?” „Ima ih više. Poslala bih ti taj feljton, ali sam ga zapalila. Iz inata. Kasnije mi bilo krivo jer što sam starija, više je dokaza. Možda ga s ovom pameću napišem ponovo. Sada ionako svi sve objavljuju bez lažnog i bilo kakvog morala. Staviću ga onlajn, pa neka štampa ko hoće. Sve moje prijateljice, posebno one iz kluba čitalaca, a i poneki gospodin širokih grudi, ostaju pri tome da su naša lica naše biografije. Na njima se ocrta svaki jauk. Zar nije tako? Niko nije smrknut zato što mu je život lijep.” „Slažem se, ali ako ćemo iskreno, nije to ništa novo. Internet je pun popularne psihologije i savjeta kvazidušebrižnika.” „A, nije to psihologija, to je životna staza. Ne razumiješ ti to. Vidi, gledaj… Evo ti jednostavnog primjera. Njih dvije, Ronda i Kejti, rade u istoj firmi, u administraciji, sličnih su godina i obje imaju po dvojicu sinova i jednog muža. Dakle, comparable. Ali imaju različite staze lica. Kejti ima više puteljaka i ti puteljci su haotični. Ronda ima ono što sam još u feljtonu opisala kao voštano lice. Iako koriste iste jeftine kreme, prva izgleda kao starica, drugoj se ne vide godine. U čemu je catch? Keč je u pražnjenju. I sama znaš kako je fino kad isprazniš crijeva. Daaa…, bar dio ružnog izađe sa svim tim govnima. Ali, ne pričam ti o tome, nego o pražnjenju bića. Zamisli neki konflikt. Recimo, direktor firme proziva Rondu i Kejti na ribanje. Nisu ništa zgriješile, ali on je nadrkan. Prvo ide Ronda. Uvijek spremna na verbalni duel. Direktor jedno, ona drugo. Ronda ne voli monolog, voli interakciju. Padnu teške riječi s obje strane. Direktor se izduva, Ronda se isprazni. A može i obratno. Više nema ko šta da kaže i Ronda pobjeđuje jer je napadnuta. Izlazi u hodnik i sija joj lice, oči ko ugarci. Opušteni mišići i blaženi osmijeh zaglađuju obraze kao mliječni fil. Zatim ide Kejti. Poraženi direkor jedva dočeka, zna kako će s Kejti jer Kejti ćuti i plače. Njegova govna sakuplja u sebi. Monolog mu je dramatičan, glas se pojačava, fraze se ponavljaju, posebno pitanja na koja ne očekuje odgovor, optužbe frcaju, nema mjesta pobuni i Kejtino tijelo… Šta, šta? Raspada se, a ona zapomaže, ali u sebi. U sebi! Sjedi i krvari u sebi, umjesto da ustane i nešto kaže, bilo šta za početak, bilo bi lakše. Posebno zbog toga što zna da je u pravu. Umjesto toga, diže pognutu glavu i tiho kaže da se izvinjava. Direktor se ispraznio i sjeda u fotelju raširenih nogu i rastegnute mješine. Blaženstvo mu se sliježe niz bradu, koju dodatno gladi. Kejti izlazi u hodnik i vuče svoje nakupine. Tako joj je i u braku, a Rondi je onako, rasterećeno. I, da, kakvo je Kejtino lice? Skesano, zgužvano, vuče crnoj zemlji. I znaš šta još? Kejti je Katarina i rođena je na našim prostorima. Ne znam tačno gdje, neće da kaže, što u ovom kontekstu i nije važno, jer zaista postoje voštane i natečene žene u svim kulturama i to nema veze s politikom.” Htjela sam joj reći da je geopolitički kontekst važan, ali ona bi se na to nadovezivala još dva sata i nikada ne bih saznala zašto me je nazvala. Kada je zaokružila svoje izlaganje, ponovo me stavi na hold. E, pa zaista! Ukočilo mi se uho slušajući, a sada se koči čekajući. Možda je pravo vrijeme da se ponašam kao Ronda i viknem halooo nekoliko puta, a ako me i dalje drži u neizvjesnosti, da jednostavno prekinem. Ali, evo je. „Isfini, dufo”, Janja progovara preko bombona koji joj se kotrlja među zubima – pozvonio mi poštar, pa sam ga zamolila da mi koverte baci pod vrata. Danas ne izlazim napolje. Nego, da se mi vratimo na onoga tvoga. Po vratu mu se vidi da nije kriminalac, a lice mu je više voštano nego natečeno. Njegova voštanost je dekasta; vidiš da je star, ima poneki ožiljak od brijanja, ali nigdje bora ni nabora. Za razliku od Rondinog mliječnog fila, njegovo lice je pravilno rastegnut šator.” „Dobro, tetka, kao da je to bitno. Čovjek se njeguje skupim losionima, pa izgleda mlađe.” „Ne znam čime se njeguje, ali ta dekasto-baršunasta struktura upućuje na sebičnog pasivca koji čak i dupe maže pomadama, a od svijeta bježi čim se stvori neki stvarni problem. Vjeruj mi. Taj tvoj nikad se nije žrtvovao.” „Ne branim ga, ali znam da je imao tešku mladost. I nije on moj. To sam ti već rekla. On je nečiji usputni.” „Ako odvadiš pola od onog što ti je ispričao i dodaš novu polovinu, onu neispričanu, život odjednom postaje puniji. Ovako liči na njegov štap. Drven i hladan. Ali, obruč ne sluti na dobro i zato sam te nazvala.” „Zato što je napukao?” „Nije samo to. Imala sam vizije. Oko tebe se stvara obruč.” „Oko mene?” „Da, ali ta vizija je najslabija. Tebe mi je inače teško vidjeti. Mulj, magla, smog… Gdje ti je Neptun?” „Šta gdje mi je? Ako misliš na zvijezde i planete, nemam pojma.” „Čuj, ovo sad je jako važno.” „Neptun?” „Ma jok, važna je centralna vizija. Ali ne želim da te zaplašim.” „A, de reci već jednom! ” „Uf, vidim mu opasnost. Od tupog predmeta.” Nastaje neugodna tišina. Čuje se samo kliktanje novog bombona u Janjinim ustima. „A šta sad ćutiš? Hajde ispričaj mi sve kad si već krenula.” „Nema tu šta da se priča. Jenki će imati problema sa zakonom, a ti ćeš morati da ga braniš.” „Kakvih problema?” „Problema s djetetom. To je sve što vidim.”
TATJANA BIJELIĆ (Sisak, 1974.) je redovna profesorica angloameričke književnosti na Filološkom fakultetu Univerziteta u Banjoj Luci, književnica, prevoditeljica i urednica naučnog časopisa Filolog. Usavršavala se na nekoliko svjetskih univerziteta. Objavila je brojne naučne i stručne radove, nekoliko monografija, tri zbirke poezije, Karta više za pikarski trans (2015), Dva puta iz Oksforda (2009), Rub bez ruba (2006), kao i roman Dlake na jeziku (2024). Dobitnica je nagrade „Risto Ratković” za najbolju knjigu poezije u regionu (2016) i nagrade „fra Grgo Martić” za najbolju knjigu poezije u BiH (2015). Godine 2012. bila je pobjednica BiH izbora za Evropski pjesnički turnir, a nagradu „Ljupko Račić” za pjesnički prvenac osvojila je 2006. godine. Zastupljena je u antologijama i zbornicima, prevođena na njemački, engleski, slovenački, makedonski, mađarski i danski jezik. Kraću prozu objavila je u časopisima, a u pripremi je roman u stihu „Rihtanje rebra”.
Jednom je bilo tako, četiri godine samo sam se njihala, posmatrala sam kolanje oko sebe kao nijemi film, lijevo, svanulo je, desno, smračilo se, neki muškarac pitao je svakodnevno šta ćemo jesti, bilo mi je svejedno, pa sam odgovarala bilo šta, neki ljudi su ulazili, izlazili, psići su lajali, povrće izdisalo u woku, ja sam se samo njihala, mislim da sam čekala da neki vršak klatna sklizne i lizne mi plućnu maramicu, kao u jednoj horor priči, mislim, ali ko zna. Dogodilo se jednom, nešto sam zapisala, ne, nešto sam poželjela objasniti, sebe svijetu ili svijet sebi, ko bi se sjećao, i onda sam pala u grijeh, kako se kaže, nedozvoljeno sam uzela riječ, ali ne, nisam je uzela, ja sam je sačinila, od sebe, nesmotreno, kao i sva bića poput mene, pustila sam da mi mokra vrelina kapne s jezika, ne znajući da više nikada neće biti moja, zapravo, ja već odavno ne znam kuda se ona sve proteže. Od tada, ja samo zapetljavam, nemojte me ni pokušati razumjeti, pauci su čudna stvorenja, baš kao i ljudi, neshvatljivo me potrese, utrne mi glasna žičica, naprimjer, kad mi neko zaljulja končić, tako što, naprimjer, grubo otvori vrata, čitavo moje biće, ovu mrljicu potopi getsemanski znoj, ovaj vlažni zapetljajčić učas ishlapi. Teško je biti u ovom svijetu, ali, to biste i vi, sigurna sam, rekli.
Tako mi se jednom dogodila geomagnetna smjena, jednostavnije rečeno, polovi su mi zamijenili mjesta, noge su me vukle gore, a glava je teglila dolje, i onda sam, u tom lupingu, gledala svijet neuko, razroko i naopako, ništa nije bilo kako sam stoljećima učila, pa o čemu zapravo ja govorim, pitali biste se, pa o čemu svi govore, pitaju se, ako se pitaju, tražeći smisao, ako ga traže, tragajući za onim neizgovorivim, sve ovo je pokušaj dohvata nadomak nedohvatljivog, zar nije? Pa jednom se tako dogodilo, po neprebrojivi put sam promijenila smjer, počela preskakati očice, pluća su mi se prebrzo ispuhivala, tako je teško bilo nositi me, kad su mi rekli granični, to je sada čest slučaj, bit će vam lakše s godinama (…) Ja sam, dakle, najednom, slučaj, i to granični, stoga, znači, osoba koja je uvijek na rubu, ergo, ni s ovu ni s onu stranu, ko bi to shvatio, pa ipak, da. Ja bih, naprimjer, sebe uvijek prije zvala osobom o koncu. Kako biste me vi zvali?
***
PARALIZA
svakih devet godina se vrati, najprije zagrebe po parketu, pa se u kupatilu dugo umiva, voda teče dugo, pa se onda spušta na mene da me dugo liže oko usana pa preko nosa do na vrh čela, a onda mi sve snažniji i silniji počne gnječiti grudni koš (ja ću ti, najdraža moja, iscijediti te vragometne interludije i sve apokrifne nedoumice i sve što nije moje, kroz ta blagoglagoljiva ustašca na jastučnicu, pa da već jednom prestaneš biti pametnica, tako mi govori, ali njegovo Ti je i moje, zar nismo isto – bar kao zemlja, bar kao zvijezda – zar se nismo zato i slijepili, i postali ovo vrenje u mraku?) i onda prestajem disati
dok je bila živa, otvarala sam usta i pokušavala dozvati majku sada otvaram usta ali nemam više nikoga dozvati
kažu da se to dešava zato što se tijelo probudi dok mozak još spava (ili je možda obrnuto?)
uvijek pomislim da je upravo sad kraj ali jezik se raspetljava
opet ništa od umiranja
_________________________________
BJANKA ALAJBEGOVIĆ rođena je u Sarajevu 1983. godine. Diplomirala je na Odsjeku za bosanski, hrvatski i srpski jezik i književnost Filozofskog fakulteta u Sarajevu. Objavila je zbirke pjesama Između dvoje (2005.) i Srčane saturnalije (2019.) te zbirku eseja i kritičkih osvrta Ontičke i ontološke haljine ženskosti (2023.). Pjesme su joj prevedene na mađarski i rumunski i njemački jezik. Poeziju i eseje objavljuje u književnoj periodici i na portalima: Odjek, Novi izraz, Sarajevske sveske, Zeničke sveske, Ars, Plima, Motrišta, Fragment, Eklava, Strane, Bona, Res Publica, kao i platformi berlinske kuće poezije lyrikline.org. Književnu kritiku objavljuje u okviru projekta Ženska čitaonica. Uža oblast interesovanja joj je feministička epistemologija. Članica je PEN Centra BiH.
Pogled na bazen može biti opuštajuć. Deda pogleda kroz prozor, a naspram njega, iznad kreveta je poster. 8. decembar 1981. SKC, nastupa BOA, a predgrupa joj je, sve to piše na posteru − Đardini. Očuvao je kosu, mnogi su oćelavili, njemu se proredila malo, ali i dalje kao na posteru, možda zalisci, ali još uvek su tu to moderno lice i dečački izgled, mogao bi da igra u nekom filmu smeštenom u daleku budućnost, na posteru su momci s trakama oko glava, u bluzama razlomljenim na geometrijske oblike, rane osamdesete, tako se nosilo. Možda su mu ostale dve takve bluze, još ih ima negde, verovatno u podrumu, trake su mu sve tu, to je u škrinji posvećenoj njegovoj kratkotrajnoj muzičkoj karijeri. Pavle Dedić Deda, kao tinejdžer, posebno kad je počeo da se bavi muzikom želeo je da ga zovu Dedal, Ikar i Dedal, na to je ciljao. Čak je imao ideju da mu se bend zove Dedal i Ikari, ali neko je prečuo slovo i on je ostao bez L, zauvek je ostalo Deda. Taj nadimak baš je kontrateža njegovoj pojavi, čak i sad sa šezdeset i nešto on je sve, samo ne deda. Ni na koji način, jer mu se deca još nisu razmnožila. Deda je na birou za nezaposlene i to ga nimalo ne potresa, ide na tri meseca da se javi, oni mu, naravno, kažu da za njega nema ništa, nije baš raspoložen da se prekvalifikuje, završio je prava, ali bez pravosudnog, zahvali im se, možda mu ne bi ni odgovaralo da radi, ali zato može da koristi termin bazena za nezaposlene i penzionere, i to bazena koji vidi iz svoje sobe, u svem svom plavetnilu. Lagano će se dovući do starosne penzije, a i onda će na bazen ići u istom terminu, ali kao penzioner, ići će i u kupovinu na penzionerski dan i jeftinije kupovati pivo, pavlaku i kikiriki. Radio je kratko u državnoj službi, pa ga je drugar ubacio u neku banku, a onda je u restrukturiranju dobio otkaz. Tad je odatle trebalo da odleti i njegova žena, ali ona im je doakala trudnoćom. Njom je spasila posao, ali ne i njihov brak, nikad to nije posebno dobro funkcionisalo, bili su mladi i privlačni, i upoznali su se u tom državnom sektoru, ali je ona tvrdila da je uvek slušala Đardine, dobili su dvoje anđeoske dece, jedno je bilo to mladalačko, a drugo je dete iz inata. I sad su u korektnim odnosima, ali su njoj neshvatljivi njegova ležernost i životni zen, sve se raspada, a on ide na pijacu i bira luk i onda mu sine da bi trebalo da se otpuše odvodi i onda ih otpušava i zvižduće dok to radi, gotovo da uživa u svakoj toj maloj kućnoj raboti. Stalno u ruci ima neku kesu i u njoj nešto što je upravo kupio, bile to sijalice ili cvekla, obično je u kesi i novčanik i spisak, tu je ono što mu je majka zapisala, ali i ono što je smislio da pravi sam, u današnju kajganu dodaće crvenu papriku i šampinjone. Uglavnom majka kuva, ali njemu nekad bude gušt da napravi nešto. Dok kuva − peva, ali mu nije žao što Đardini nisu napravili ništa specijalno. Drago mu je da su ušli u Ex YU rock enciklopediju Pere Janjatovića. Tu su pored Đavola. Mada su mogli da budu i pod I, jer je prvobitni naziv bio I Giardini, ali se taj član izgubio, kao što se izgubilo L u Dedal, jer je bilo komplikovano da na plakatu stoji da sviraju BOA i I Giardini. A i svidelo im se da bude sa Đ. Čak i ćirilicom. ЂАРДИНИ. On je draga, bezazlena bumerčina, izdaje stan, od toga živi, zato je u drugom stanu s majkom, dobrodržećom partizankom, silom od žene, prilično lenčari, uživa u svom trajanju, ne potresa se zbog toga što su njegovi drugari iz benda po Australijama i Nemačkama napravili ozbiljne korporativne karijere, Miki u advertajzingu, Koki je napravio dar-mar s truleks krpama i folijama, čovek je na tome napravio imperiju, kad god neko nešto peče, pokriva ili briše, on profitira, Zoki je ostao u Srbiji i ima vinograd u Šumadiji i odlično vino, a Deda ništa specijalno. Ali njemu je izgleda u redu ovako, a bar uvek u kući ima krpa i vina, mada on više voli pivo. Ponekad kapne i neka para, kada se neko seti da pusti Đardine na radiju, što se veoma retko dešava, jer su imali nešto singlova i to je to. Više su bili novoromantičarski incident, čak nisu stigli ni do Hita meseca. Deda zna da mu ne bi odgovaralo da se zaposli, jer onda ne bi mogao na plivanje, a navikao je da ide svakog jutra, prija mu i leđima i nogama i mirno i neprekinuto spava. To mu je postalo najvažnije, zen tela, osećaj, zdravlje, lagani hod ulicama koje dobro poznaje, landaranje cegera, ponekad pivo. Pije pivo, ali ne mnogo, popije dva i već mu se spava, slaže se s decom, oduvek je bio ortak s nula autoriteta, majka je bila zadužena za to da ih tera da uče, da im smišlja aktivnosti, da ih proverava, on je bio tu da ih grli, mazi i govori „Lepote moje, mili moji, tatini golubići”. Za njen ukus, iako im ponekad kad se vide, oko dece, zacakle oči, on je previše inertan i neambiciozan, ali čovek na mestu. Ode svake godine na njenu devojačku slavu, vole ga bivši tast i tašta, ali i njen novi muž. Srećan je zbog te harmonije, važno mu je da su svi relaksirani i da fino žive svojim tempom. Iako o tome ne razmišlja mnogo, on oseća, voli pozitivne vibracije. Kad dođu kod njega, pravi deci palačinke, toj deci koja imaju blizu četiri banke, ali su i dalje njegova deca. „Ćale, odlične su ti palačinke!” „Ja to za moje lepotane!” Kad oni odu, on bleji, gleda TV i smeje se sam, majka ulazi i kaže: „Nemoj dugo” i on neće dugo, prijatno mu je, malo će da pliva, malo će da čita strip, malo će da mu bude problem što mu se digo na ulici, a kad nosiš pamučnu sivu trenerku to se baš vidi. Onda nekad naruči picu, gleda seriju Nepristojni ljudi, grohotom se smeje sam sa sobom, i koliko mu je smešno čak i udara rukom o sto i sebe u čelo, kao u nekom nemom filmu gde su prenaglašene radnje, a onda vežba gitaru i peva lalalalala. Tad peva tuđe pesme, jer svojih nema mnogo, ali nekad se čak potkrade i njegova, jedini hit Đardina „Unutrašnja dvorišta”, pesma koju je napisao u januaru 1982, hit Dvestadvojke u septembru iste godine.
S’ ulice ne vidim ni sa kapije ali osećam tu je unutrašnje dvorište kako me smiruje i na mene deluje čudno i mistično unutrašnje dvorište Unutrašnja dvorišta moje duše skloništa izgubljena skrovišta unutrašnja dvorišta.
Izlazi iz stana, ide na bazen, super je kad je tako blizu, i tu ga je pogledao bog rekreacije. S prozora jasno vidi bazen i minut pre no što krene baci pogled da vidi koliko ima ljudi na bazenu, ko je već stigao, da, tu je čovek s gigantskim uvetom, ona fina gospođa, žena s detencetom, tu je i domar koji svako malo meri temperaturu vode, onaj koji ima lice iz italijanske komedije, a liči i na Rona Džeremija, smešan i u kombinezonu, filmska diva je tu, ona po čijem filmu je i nazvao pesmu. Ona ne zna da on ima i majicu s njenim likom. On silazi za minut i to bukvalno za minut, toliko mu treba da se sjuri sa šestog sprata, da se pridruži saplivačima, onima koji izgleda gaje jednu istu strast kao on. Ispunjava ga radošću to što oni ne znaju da on živi tu preko puta da bi, ako bi se potrudili, mogli da vide i deo njegove sobe, a ako se potrude još više čak i poster na kome je on božanstven i premlad i svojim zagonetnim pogledom najavljuje koncert 8. decembra 1981. u SKC-u, kad su predgrupa bendu BOA bili I Giardini.
______________________________________________
ANA VUČKOVIĆ (DENČIĆ) rođena je 16. novembra 1984. godine u Beogradu. Završila je dramaturgiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, a zatim i master-studije filmologije na istom fakultetu. Novinarka je Radio Beograda 2 i kolumnistkinja Siti Magazina (City Magazine). Objavljene su joj ove knjige: Epoha lipsa juče (2003), Lust ‘n’ Dust (2004), Plišani soliter (2007), Surfing Serbia (2012), Yugoslav (2019) i Bazen (2024). Njene priče su objavljene u zbirkama priča grupe autora Krik! i Kraljica Lir i njena deca (2017), a pesme u 33. broju Rukopisa, zbornika poezije i kratke proze mladih s prostora bivše Jugoslavije (2010).
Nakon što se okno neregularnog rudniku litijuma “Za našu decu”, u jednom selu Zapadne Srbije urušilo, nekoliko učesnika-aktera našlo se je u bezizlaznoj situaciji, potopljeni fekalijama, sa daskama za WC šolje oko vrata, kao pomoć dopremljena od strane nadležnih.
Lica: LIZOGUZ, bivši političar; BLENTA, filozof i pesnik; PALAVERKA, bivša novinarka; MRSOMUD, bivši sudija, GOVNAR, bivši radnik JKP; SMRAD i PROLIV, likovi koji se povremeno javljaju na sceni u vidu prigušene scenske svetlosti sa neobičnim šumovima, krčanjima i zvižducima.
ČIN PRVI
Slika prva
Plastične daske za WC šolje iznad kojih vire glave likova na sceni , a oko njih plivaju fekalije. Podloga (voda) je predstavljena u vidu dimne zavese mrke boje koja se do kraja scene boji na skroz u boju fekalija. Često zbog izgovorenih nesavesnih i neprimernih reči, voda se zatalasa i prisutnima preti opasnost da im fekalije uđu u usta. Svaki čin počinje tako što se na platnu koje je iznad pozornice-scene , a koje simboliše nebo, tmurno i oblačno, bez svetlosti i prozračnosti (zatvoreni krug), pojavljuje po jedna parola-misao o slobodi : „Sloboda nije vredna ako ne uključuje i slobodu da se greši“-Gandi. Svaki čin i svako njihovo jutro, buđenje, takođe započinje i himnom slobode:
Nema veće stradije
Od naše Srbadije
Nema većih patriote
Od nas srpskih idiota
Svakog dana sve je slađa
Sloboda se u govnima rađa!“
GOVNAR: (Po navici prvi prvi izlazi u vidno polje, pokušavajući nemoguće, da u neredu mapravi red. Vozi dasku WC šolje s jednog kraja na drugi. Gunđa i pravi grimase, nezadovoljan svojim učinkom. Uspeva koliko toliko da rasturi fekalije koje su se nagomilale oko centra)
BLENTA: (zauzima jednu od svojih pozicija i pevuši) „A red je red. I sve po zakonu…“ Svako ima svoje parče neba tj. govana. Da, da, gospodo. U svojim govnima sa svojim govnima. Bolji nisam ni imao. Samo da nije ovih seronja oko mene. Sudbina! „Kopa tata, kopam ja!“. Nakopasmo se! Narudarismo se! Niko nikoga nije hteo da čuje, da razume. Biće para, biće života. Hoće, malo sutra. Samo da mi je znati gde je onaj ko prokopa onu deonicu ispod bunara, kad je stajalo strogo upozorenje: „Ne diraj!“ Odonda je sve ovo počelo. Niko da prepozna ovu nesreću. Prvo se javio nekakav smrad, pa neka izvorska žica. Mogli smo da se zaustavimo, pa da porazmislimo, istražimo. Ne, gospoda naredila da idemo dalje. Kao da je juče bilo. Svi punoletni u selu su bili angažovani na rad u rudnik, od osam so osamdeset godina. Kao i svakog drugog dana otišli smo na posao. Radili uobičajeno. Izvodili smo radove dvadeset metara iznad nivoa bunara sa pitkom vodom. Pre toga je jedna grupica stručnjaka ispitivala ovaj podzemni nivo i obeležila mesto, nesigurna u ishod daljeg iskopavanja na istom terenu. Međutim, Milutin, ko bi drugi, a bio je pet puta udarnik iz znatiželje i da se po šesti put dokaže, bez dozvole, kopa li kopa. Iskoristio je odsustvo rukovodioca, pošto je toga dana u selu bilo organizovano slavlje od dana početka rudarenja. Ne možete da zamislite. Sve se desilo u jednoj sekundi. Voda, govna, smrad. Eksplozija! Celo selo pod vodom i u govnima. Pitate se odakle ove daske? Pomoć. Nakon sat vremena pojavio se neki hilikopter i izbacio par dasaka za spasavanje. Jeste da nije neki život, što bi rekli, ali gledamo svetlost dana. (za sebe) Koja svetlost? Sivo, smrdljivo, bez sunca, bez meseca..
LIZOGUZ: Naše je da čekamo i da budemo strpljivi. Znam, da će doći drugovi da nas spasu. Neće nas ostaviti na cedilu. Bilo je i gorih dana. Inflacija, ratovi, nezaposlenost. Sve smo to sredili, sredićemo i ovo.
BLENTA: Nemoj vi više ništa da sređujete. Sredili ste nas za sva vremena. Od hrabrog, oslobodilačkog i časnog naroda, napravili ste govnare. Jednom govnar, uvek govnar!
LIZOGUZ: Zavisi ko se kako oseća. Moji su preci ginuli za slobodu i ja se iste ne odričem. I oni su prelazeći Albaniju jeli konjski izmet, pa šta? U Francuskoj su dočekani kao heroji. Naparfemisani, nahranjeni i ovekovečeni.
MRSOMUD: Nije mi jasno, otkud toliki pesimizam, gospodo, tolika apatija, nepoverenje u državu, državno rukovodstvo, zakone. Učinili smo sve što je bilo potrebno da bi zaštitili našu zemlju, naš narod. Doneli zakone, napravili elaborate, studije, strateški plan. Na tome su radili stručnjaci, najbolji u zemlji. Krenulo naopako i šta? Sav taj materijal sam lično iščitao i analizirao. Potpisali smo nekoliko međunarodnih sporazuma, dogovora prema kojima i ona druga strana ima neke obaveze. Ne bi smelo to tek tako da se završi.
PALAVERKA: Možda je gospodin, drug, ili ne znam već šta, sudija u pravu. O svemu tome sam i ja obaveštavala javnost. Postoje članci, intervjui, snimci, fotografije. (pokušava da dohvati svoj rokovnik i primerak lista koji pliva među fekalijama, ali ne uspeva)
GOVNAR ( po običaju i navici da napravi red vozi dasku s kraja u kraj i ništa ne govori)
Svi u glas: Ne talasaj!
Slika druga
Svi akter izlaze na scenu, zauzimaju svoja mesta, vidno nevoljni i skrušeni. Jedino GOVNAR , po običaju pravi red u neredu i vozi dasku s jedne na drugu stranu dolazeči u centar.
BLENTA: (sam za sebe) Samo da mi nisu ovi idioti. Ne mogu više ni da ih slušam, ni da ih gledam. I ovako unakaženi, smrdljivi u govnima do grla su pretnja za zdrav razum. Mediokriteti! Ološ! Nesposobnjakovići! Kad ih ne bi bilo!? Sve bi bilo lakše podnošljivo.
LIZOGUZ: Sinoć sam sanjao strašan san. Zarobljeni u govnima do grla čekamo svoj kraj. Taman se ve smirilo. Nije bilo talasa. Tišina.Glava mi klonula na dasci i pokušavam da se malo odmorim. Kad, zaspim. Odjednom zvuk nekog motora. Čamac za spasavanje. Odmah čim sam ga spazio počeo sam da zapomagam i zovem u pomoć. Zatalasam i nogama i rukama. Usta puna fekalija. Počnem da se davim, da pljijem, da urličem. Pogledam oko sebe, nikog od vas. Onda me je uhvatila prava frka. Mislio sam da sam ostao sam, a da ste vi spašeni.
MRSOMUD: Dobro da i nas nisi podavio. Sve smo videli i zbog talasa smo morali da se sklonimo.
BLENTA: Gutaš, gutaš, političar! Kakvog su ukusa? Šta sve čovek sanja, a šta mu se dešava na javi. (ha,ha,ha)
PALAVERKA: Opet istoIsti ljudi, iste priče, isti snovi. Umesto, kao jači pol, da razmislite kako da izađemo iz ove situacije, vi tu raspravljate o glupostima i po vazdan se prepirete i dokazujete ko je gluplji.
MRSOMUD: Ovome ni Bog ne može da pomogne. Da je hteo Bog bi mu bar malo pameti dao. Ovako, napravio od njega dvorsku ludu, da luta po svetu, švrlja, brlja i mlati praznu slamu. Filozof! Beži bre tamo!
BLENTA: Ja sam vam , godpodine, agnostik. Možete vi, kolika vam je volja da nagađate o mojoj sudbini. Ona je u mojim rukama. Za vašu se ne zna u čijim je. Izgleda u Govnarevim. (očima pokazuje na govnara) Ha, ha, ha. Bog je mrtav! – Niče
LIZOGUZ: U zatvor! Svi ćete vi takvi i slični vama jednoga dana biti u zatvoru. Da su me poslušali drugovi. Sve je to trebalo proterati. Istrebiti ovu zemlju odološa. Ne. Oni su naš izduvni ventil. Mogu da pišu i govore šta hoće jer ih niko ne sluša, Kazna, prinudni rad u rudniku. Eto vam sad rezultata tog prinudnog rada. Uvukao se šljam i u redove poslušnih i vrednih rudara, pa mulja li mulja, sprema akcije, pravi diverzije. Govna su govna!
BLENTA: Sudbina, gospodo, sudbina. Kad se igraš sa govnima moraš da ih p……, da se usmrdiš.
MRSOMUD: Dosta! Ti izgleda ne primećuješ da su ti priče degutntne i ogavne. Sve bljuvotina do bljuvotine. Ti drugačije i ne umeš. Već dvadeset godina pratim ja tvoje stvaralaštvo, da ne kažem, sranje. Erotika, pornografija, vulgarizmi… Nisko, pa nema gde. Za visoko je potrebno obrazovanje, vaspitanje, tradicija, druže moj!
BLENTA: “Gore je visoko, dole se nisko pada!”Šta ste tražili gore kad niste za gore. Zato ste se i udavili i davite se u sopstvenim govnima. Pardon, trenutno ne, jer ne možete da vršite nuždu, da ne kažem serete u svojim govnima. Dosta je bilo! (Počinje da pevuši neke jednostavne rime na melodiju pesme “Ko to kaže, ko to laže”)
“Ko to kaže, ko to laže Srbija je mala. Nije mala, nije mala, bez zemlje ostala. Ko to kaže, ko to laže nema više rude. Ima rude, ima rude, nas neće da bude;
GOVNAR (po običaju i navici da napravi red vozi dasku sa jedne na drugu stranu)
Svi u glas: Ne talasaj!
Slika treća
LIZOGUZ (bivši političar): Rupa je naša sudbina. Iz rupe u rupu i tako celog života. A moglo je , siguran sam, bolje i drugačije. “Il ne da đavo, il ne da Bog!”
BLENTA (filozof i pesnik): Bravo, pesnik! U pravu je bio Branko kad je rekao, da će poeziju jednoga dana svi pisati. Nadam se da nije nmislio samo na vas političare. Vi možete samo da je ubijete!
LIZOGUZ: Dobro, bre, Blento. Ima li na ovom svetu nešto što tebi odgovara i nešto čemu se raduješ i sa čim se slažeš?
BLENTA: Ima! Knjige! Dosta od njih mi odgovaraju. Radujem se kad ih čitam i slažemo se.
LIZOGUZ: Tako sam i mislio! Vidim koliko su ti pomogle u životu te tvoje knjige. Sa ljudima nikad nisi umeo. Iz pouzdanih izvora znam da imaš dva braka iza sebe, da si dobio otkaz u jednoj srednjoj školi zbog političkog delovanja i da si bio u zatvoru. U selu u kome si rođen kažu da si od uvek bio čudan, mrgud i svađalica. A i nadimak ide uz tebe.
BLENTA: Tako kažeš! Što se knjiga tiče, one nisu za svaku budalu, jer mogu lako da zavedu i da ih budala loše protumači, da se uživi , pa da napravi zlo umesto da izvuče pouku. Primer su mnogi tvoji pretpostavljeni koji su čitali jednu knjigu i nekoliko decenija, pa ništa! Knjige se čitaju pravim redom, na pravi način, u pravo vreme i sa pravim razlogom. Što se tiče braka, ne razumem zašto to vas zanima, ali odgovoriću ti. Kao i u životu, ja sam čovek koji ne ume da trpi i da bude ponižavan. Nije išlo ni sa prvom , ni sa drugom ženom. Prva je u meni tražila majstora, domaćina čoveka, a ja u njoj intelektualku. U drugoj sam našao intelektualku, ali nije bila domaćica. Razumeš? Meni je trebalo i jedno i drugo. Njima, takođe. Eto! A kada je reč o mojoj kratkotrajnoj i neuspešnoj profesuri, e, to vi mora bolje da znate od mene. Ti si bio najveći glasnogovornik na vašim partijskim sastancima. Bio si protiv mene. a nisi me dovoljno ni poznavao. Nego, rekla, kazala. Poslužili ste se svim sredstvima da me omalovažite, unizite. Da. Bio sam protiv rudnika i pokazalo se da sam bio u pravu. Na časovima filozofije sa učenicima sam razgovarao o filozofiji, o istini, moralu, pravdi i naravno, kao primere uzimao vas , koji ste sve to poništavali, bacali pod noge i kršili. Jednoga dana, ti to dobro znaš, “upao” sam u vaš kavez, jer ste me sve vreme lovili. Učenica, vaša rođaka, danas portparol u Opštini mi je celoga časa postavljala pitanja vezana za rudnik, politiku i medije i sve je to snimila. Onda ste vi sve to preslušali, rekli da sam kriv i dali mi otkaz. E, onda su došli na red vaši poltroni, špijuni i krpe i zakrpe našeg sela, složili razne priče o meni, a za uzvrat dobili radna mesta u Opštini. Bilo je tu svega i svačega, sramnog i neljudskog. Pokušaj silovanja, zlostavljanje roditelja, preležano zapaljenje mozga u detinjstvu, alkoholizam….Ja na ulici (u govnima), ozloglašen i ponižen, a vi u svojim udobnim foteljama. Vidiš, druže moj, pravda, kakva takva, dođe po svoje! Ovo treće što si naveo, zatvor, to dolazi nakon mog iscrpljivanja, provociranja, iznurivanja, kao prirodni tok stvari. Potukao sam se u kafani sa jednim vašim sendvičarem kad mi je prosuo piće na pod i zgazio sendvič koji mi je naručio moj bivši učenik. Piće, tako i tako, ali hleb mu nisam oprostio! Taj mladić je bio u istom odeljenju gde i ćerka ovoga podlaca i ljige i znao je za tu podmetačinu. Ima još poštene mladeži. Niste ih sve kupili i zaveli. Ispričao mi je, da je dobila zadatak od oca, a on od tebe lično da me špijunira i snimi onoga dana. Odmah mu je bilo jasno o čemu razgovaramo. Ostalo znaš. Kazna zatvora je zamenjena kaznom rada u rudniku.
Tri Sofijine kćeri (LJUBAV, VERA, NADA) lebdeći na platnu, plave boje, koje je postavljeno visoko iznad glava likova i simboliše nebo, pevaju: “Mi smo male al’ smo znale
Da nas neće niko hteti, niko smeti
Tako voleti kao vi”
– Ćiju ći!
ČIN DRUGI
Slika prva
LIZOGUZ: Da nisam u ovim govnima do grla, pokazao bih vam „kako se kali čelik!“. Sve bih ja to po kratkom postupku. Ceo svoj život borio sam se za ovaj narod, za ovu državu, da bi se vi na sve to posrali.
PALAVERKA: Ajde, ajde, ne kukumavči! Sve vreme si mislio samo na svoju guzicu, na svoju porodicu. Sve što si stekao svojim nepoštenim radom ostalo je tvojima. A ja? Šta sam ja zaslužila, radeći profesionalno i pošteno svoj posao. Govna!? Ne mogu da dođem i do svojih ličnih stvari. (pokušava da dohvati svoj rokovnik i novinu u kojoj je radila, koji plivaju zajedno sa fekalijama na površini, ali ne uspeva).
MRSOMUD: Po zakonu! Sve je bilo po zakonu! Onako kako je pisalo u zakonu. Profesionalno i časno!
BLENTA: Što kukate kao sinje kukavice, drugovi, gospodo, braćo! Ima i gore od ovoga. Mogli ste da budete osuđeni od bogova olimpijskih , da svakodnevno gutate ove fekalije i da se kljukate ko guske. Ćuti i trpi! Ha, ha, ha.
LIZOGUZ: Budala! Filozof! Ja sam barem živeo koliko sam živeo, a ti si ceo svoj život proveo kao budala.
BLENTA: E pa, vidiš , deruškane! To ti je sudbina. Tako ti je zapisano. „Med, pa govna“ Šta ja tu mogu, kad je gore visoko, a dole se nisko pada!“ Nisi mogao da dohvatiš nebo i sad si razočaran. Ja nisam. Ja sam ti rođen u jednom jugoistočnom selu ispod jedne stare kruške. Tu, odmah nedaleko nalazio se poljski WC, a odmah malo niže svinjac i štala. Znaći, od samog rođenja sam naviknut na ovakve mirise. Ne znam tvoju biografiju ili si je zaboravio , pa ti sada pada teško da se privikneš na situaciju. Ha,ha,ha!
LIZOGUZ: Nikada ti nećeš razumeti život i život tebe. Nesrećan si i faličan od rođenja! Valjda je smisao u tome , da čovek uspe, da se uzdigne, da civilizuje svoj život. I ja sam rođen na selu i toga se ne stidim, niti potenciram. Celog života sam radio na sebi i postao sam nešto drugo. Ostvario sam se kao čovek.
BLENTA: Vidim, vidim, veliki iskorak si napravio! Iz govna u govna! Kraj i početak je bitan. Sredinu ostavljamo da analiziraju onima koji dolaze posle nas.
GOVNAR: (Ništa ne govori , samo pokušava da napravi red među fekalijama, po navici. Počinje da se kreće, vozeći dasku među redove) Svi u glas: Ne talasaj!
MRSOMUD: O svemu tome, o čemu vi govorite, drugovi moji, ja sam samo čitao. Kao što vidim, vi imate doživljaje. Građanska porodica, primerni uslovi za život, bezbrižno detinjstvo, lepa karijera. Šta oćeš drugo!? Mi smo se prilagođavali vremenu i uslovima života, zakonima, državi. Građanski svet smo bili!
BLENTA: Tu državu o kojoj govoriš i taj građanski svet formirali su seljaci. Opanak i šajkača su bile u modi, sve dok vi nitkovići, mediokriteti iskompleksirani i narcisoidni niste, i to naopako, obuli cipele, opasali kaiševima pantalone i gurnuli košulju unutra. To što ste hteli niste mogli da budete, a odrekli ste se korena i zaboravili na njih. Znači, uspeli ste! Rezultati su očevidni. U govnima! U govnima do grla!
PALAVERKA: Dosta! Nikome nije gorelo niti će do zore. Umesto da se konsolidujemo, jer smo svi u istim…(od straha, užasa, ne izgovara tu poganu reč, nego, razglea oko sebe osluškuje, miriše, unezverena). Osećate li taj strašan miris, zvukove, krkljanje… Bože, šta se ovo dešava!?
GOVNAR: (neoprezno i naivno pomera svoju dasku iz kraja u kraj) Svi u glas: Ne talasaj!
Slika druga
Likovi izlaze na scenu jedan po jedan i svojim rasporedom pokušavaju da odslikaju geografsku kartu Srbije , kao znak nostalgije za prošlim vremenima i događajima. Platno koje se nalazi iznad njihovih glava i odslikava nebo , postaje sve sivije. Na njemu stoji ispisana parola-misao koja dominira nad celokupnim sivilom: “SLOBODA NE DOLAZI SAMA, NJU TREBA OSVAJATI” Šumovi, razni zvukovi, krkljanja i vetrovi postaju sve učestaliji.
LIZOGUZ: “Samo sloga Srbina spasava!” Ne daj Bože da se Srbi slože!” A bili smo složni i ujedinjeni. Disali smo jednim plućima. Svi Srbi, sva srpska braća, od Vardara pa do Triglava. Onda su došli oni, sa ulice i sve su usrali. Bilo je tu i izvanrednih situacija sa spolja. Neprijatelji su vrebali sa svih strana. Huškali, podržavali, finansirali kampanje opozicije, proteste…I ovaj smrad i ova govna u kojima smo do grla , došla su sa strane i iznutra. Ne! Nisu ovo naša govna. Ovo je neka mešavina. Ovo su njihova smrdljiva govna!
BLENTA: Smrdljiva? Ko da govna mogu biti drugačija. Govna su govna, američka, nemačka, francuska…Doduše, svoja govna ne smrde.
PALAVERKA: Ovoliki smrad i ovolika govna ni u kom slučaju nije zaslužio ovaj jadan i napaćen narod. Bože, ako te ima, spasi nas ove bede!
BLENTA: Ajde, ajde, novinarka! Dosta više sa kuknjavom. Kao da si ti jedina nevina u svemu ovome. Srala si i ti.
LIZOGUZ: Trebalo je to po kratkom postupku. Još jedan Goli otok, pa bi videli “čija majka crnu vunu prede”, Govorio sam na sednicama, sastancima, ali nije imao ko da čuje. Svako je vukao na svoju stranu.
MRSOMUD: Slušaj ti filozofe, pesniče! Ne znam ni kako da te oslovim. Dangubo! Kontrašu! Lezileboviću! Nemaš ti pojma o životu. U tvojoj glavi je nered, a zemlji, državi je potreban red. Red čine zakoni, a zakone su donosili ljudi od obrazovanja, iskustva, integriteta. Prema tome, sedi tu gde si i ne talasaj mnogo!
GOVNAR: (po običaju i po navici vozi dasku s jedne na drugu stranu, da bi napravio kakav takav red, rasterao fekalije koje nesrećnim slučajem dođu na sredinu, u centar nepravilnog kruga koji su formirali protagonisti)
Svi u glas: Ne talasaj!
Slika treća
Scena ista kao u drugoj slici, samo što je ovo jutro nešto prozračnije, što čini varku za izbavljenje.
Tri Sofijine kćeri (anđeli) LJUBAV, VERA, NADA, lebdeći oko platna pevaju:
“Napred , vranče, nemoj stati ne mirišu travu, ne osećaj vir; nagradu za trude nebo će ti dati; mračnu dobru raku, i večiti mir!”
MRSOMUD (sudija): Simbolika je to. Kao da čujem, osećam spasenje.Ovo jutro nije kao prethodna. Šta mislite?
BLENTA (filozof): Jutro kaou sva druga jutra. Razumem. Nada umire poslednja, samo što su nada i kajanje besmisleni, jer nisu u toku vremena.
MRSOMUD:Baksuz, rođeni baksuz. Imaš li ti, čoveče, nečeg pozitivnog u sebi, ili ti je i majka bila namrgođeni kad te rađala!? Veruj, nećeš moći u meni da ubiješ pozitivu. Bio sam ja i u gorem društvu. Proći će ovo, a onda svako na svoj posao. Imao sam neke pritužbe na tebe, na tvoje stranačko delovanje. O tome treba da razmišljaš, a ne da mračiš od jutra do mraka i da mudruješ.
BLENTA: Pusti snovi! Ti bi da i dalje sudiš i presuđuješ. I ovde, u govnima! Ajde, samo navali! Imaš i porotu, zapisničarku. Baš bih voleo da budem prvi u istoriji kome su sudili u govnima do grls. Živo me interesuje kako bi izgledala presuda. Ha, ja,ha!
MRSOMUD: Varaš se. Grdno se Varaš. Ne bih ja tebi sudio ovde, nego u sudnici pred publikom. Što se presude tiče, da ti saopštim unapred, moderni Goli otok. Prevaspitavanje, druže moj, pa da vidiš čija majka crnu vunu prede. Nego, nisi ti moja opsesija. Imam ja preča posla. Ostalo mi je još pet godina do penzije. Onda, dolazi lepota življenja. Vikendica u selu, odmah pored reke. Ispred nje bašta, cveće. Samo da vidiš kakav je to taj na zemlji. Obećavam, bićeš moj gost kad te budu pustili na ferije. Ha,ha,ha
PALAVERKA: Nikada nisam imala neko mišljenje o sudijama. Međutim, već duže vreme planiram da uradim intervju sa vama. Vi ste nekako posebni, originalni.
MRSOMUD: Hoćemo , budite spremni. Ispred vikendice imam lipu ispod koje je sto i klupa E, tu ćemo da razgovaramo, uz čašicu domaće.
LIZOGU (javni funkcioner): U pravu je gospodin sudija. Nema predaje! Idemo dalje! Ološ i neposlušni na prevaspitavanje, a pošten i vredan svet na svojim poslovima. Kao što neko reče: “Svetla budućnost neće doći sama, nju treba osvojiti!” (Od velike uzbuđenosti i zanosa, nesmotreno guta određenu količinu fekalija) Pu, pu,pu…
ČIN TREĆI
Slika prva
Scena ostaje ista. Krater od urušenog rudnika dubine pedeset metara, pun vode i fekalija. Nekoliko likova-stradalnika sa daskama za WC iznad kojih vire samo glave pokušava da preživi. Oko njih stene, a iznad platno koje simboliše nebo i čija svetlost traje koliko i sam čin.
BLENTA (bivši filozof): (sam za sebe) Ceo svoj život tražim smisao svog postojanja. Čitao sam, pisao, raspravljao i nisam ga našao. Suština je u traženju! Znam. Za razliku od ovih praznoglavaca, ja i ovde tražim smisao. Ovde, ovde u govnima. Ko su ovi ljudi? Koji je njihov smisao i suština življenja? LIZOGUZ je svoj život proveo tako što je služio drugima, podanički, lagao, mazao, muljao, ..Nikad svoj i na svome. Prodavao se, davao, izmišljao , smišljao , samo da ne bi bio na vetrometini, nego u fotelji, na položaju, u toru, među ovcama gde mu je bilo stalno toplo. PALAVERKA misli da radi svoj posao, a i ona služi i njome upravljaju drugi. Konstantno je u strahu i taj isti strah će da je unije. MRSOMUD je tipičan sistemski čovek. sve vreme je služio sistemima i vlasti. Otuđen od naroda i prirode, ušuškan u svom kabinetu sa zabijenim nosom u raznim papirima, umišljen da je od koristi i važan, protraćio je ceo svoj život. Uzgleda da je jedino GOVNAR bio na pravom životnom putu. Ni za šta nije pitan, niti je za bilo šta pitao sebe. Nije bilo potrebe da analizira i promišlja stvari. Metla, đubre, govna…i u krug. A svi smo u tom istom krugu, samo ga zamišljamo drugačije. Svi smo mi samo gosti na ovome svetu. Gostimo se, vala, po propisu! (ha,ha,ha)
LIZOGUZ (bivši političar): Čitao sam negde, da čovek može bez hrane da izdrži dosta dugo, bez vode samo četrdeset dana. Mi smo fenomeni! Ni hrane, ni vode, ne znam već koliko vremena, jer sam prestao da brojim,
BLENTA: Ni sranja! (ha,ha,ha). A to, koliko si čitao i šta si čitao je posebna priča. Nije, prijatelju mpj, poetnta u tome čitati, već kako čitaš. (citira) ” Samo onaj ko ume da pročita delove jedne knjige pravim redom, može nanovo stvoriti svet!”
LIZOGUZ: Znači, čekamo da ti stvoriš novi svet, pa da nam bude bolje. Beži, bre!
BLENTA: U tom svetu koji budem stvorio , ti ćeš imati istu ulogu. Lizanje guzica. Navike su navike. (ha,ha,ha).
LIZOGUZ: Bravo, filozofe! Ja jesam lizao svakave guzice, a ti čitao svakojake knjige. Nismo više svoji…
Slika druga
LIZOGUZ (bivši političar): A mislio sam, dohvatiću nebo! Toliko sam bio osion, neustrašiv, umišljen. Ocu nisam zapalio sveću kad je umro. Nije glasao za moju stranku. Stricu sam porušio bespravno izgrađenu kuću. Dozvolio sam da sestrić ponovi razred, prstom nisam maknuo. Iskreno sam verovao partiji i drugovima. Nisam ništa uradio za sebe. Ta njih sve što su tražili. Oprosti mi Bože, grešio sam! Kad bih mogao iz početka!? Sve bih isto ali sa rezervom. Svaki čovek mora da bude sumnjičav i kad nema razloga za to. Mora da se preispituje, analizira, taktizira. Ne mogu tačno da se setim kad sam postao njihov. Mislim da je sve počelo sa prvim radnim mestom. Tad su mi stavili omču i nosio sam je do kraja karijere. Nosim je i ovde u govnima, gde smo svi isti. Niko mi ne veruje. Svi me gledaju kao bivšeg čoveka režima. Znam. Siguran sam u to. I Mrsomud koji je kao na mojoj strani. Jeste, služili smo istom režimu. Samo što je on radio svoj posao. Koji je posao bio moj!? Bio sam od samog početka na platnom spisku u opštini, a nisam radio ništa konkretno.Zaduženje mi je bilo da kontrolišem rad službi. Konkretno, njihovi ponašanje i vernost partiji. Mrzeli su me zbog toga. Svi su znali da ih špijuniram, a niko nije smeo da mi kaže. Meni je to odgovaralo. Ruku na srce i nisam imao mnogo posla. Od straha niko nikada u mom prisustvu nije izrekao nijednu ružnu reč na račun vlasti. A kako bi? Većina je bila u rodbinskim vezama. Sve rođak do rođaka. Tako smo ih zapošljavali. Ponekad neko od ovih starijih radnika promrmlja sebi u bradu. Ovi mladi, ni da pisnu. Sa njima je bilo najlakše. Samo da puno ne rade. Ostalo nije bitno. Tako sam i ja počinjao. Ništa ne radiš, a služiš. Prvo su me pozvali u kabinet. Tek što sam završio višu školu. Bez posla. “Čuli smo o tebi da si vredan, pametna…Nama takvi trebaju. Bla, bla, bla. Ja pristanem. I tako dvadeset godina staža u službi. A stalno sam bio u nekom grču. Znao sam da ne radim pravo, a nisam imao hrabrosti da kažem ne. Kad čovek jednom klekne, ostane u tom klečećem stavu zauvek. Ja sam bio taj. taj. U početku sam se preispitivao, kasnije sam postao ravnodušan na sve oko sebe. Danas tačno znam, da je jedino majka bila na mojoj strani. Žena, deca, prijatelji…niko. Majka, zato što me je rodila. Majko, pomozi!
VERA, LJUBAV, NADA (tri Sofijine kćeri – besmrtni duhovi koji se povremeno javljaju iznad glava likova lebdeći na platnu): Nikad se ne zna, ko će koga spasiti, otac sina ili sin oca, majka sina ili sin majku. Razrešite sve svoje dileme i dugove tu gde jeste, na zemlji, (ako ste na zemlji), mi ćemo vas pitati za drugo…
DEJAN ĐORĐEVIĆ (Velika Sejanica kod Leskovca, 1970) je pesnik , esejist. Objavio dve četiri zbirke pesama: Jesam i nisam (2007), Ne/pristajanje (2008), Budim se da bih te voleo – jedna pesma na petnaest jezika (2014) i „Kraj i beskraj“- elektronsko izdanje (2018).
Urednik je u izdavačkoj kući „Fileks“ i u časopisu „Uspenja“. Živi i radi u Leskovcu.
Zamišljam kako mu poklanja dodir zašiljen tamnom sobom, svijetlom sobom, u crvenoj se otapa i šušti mraz Ako joj dopustiš samo malo srebra oči će se zamagliti i usne prijeći u podsmijeh Svejedno je Njegova ruka i dalje kruži zrakom dovoljno slobodna naslućujem kako joj je jučer skidao gaćice, promatrao kako piški, ulazio je u nju nježno, gotovo nečujno okrznuo vrat S prozora promatram čovjeka kako prilazi davno uzdignute ruke u pozdrav koji se rađao prije mene kada je postojala volja za osmijeh.
***
VARLJIVA TUGA
Vidim ju od koljena naniže okrugle malene lampe pulsiraju kao na svim Cohenovim fotografijama Ona nema tri noge kao pas do nje i ne šuti s cigaretom u ustima Našla se tu sasvim slučajno s radio tranzistorom obješenim oko vrata, upadljivom šljivom na oku Bila bi lik iz nekog crtića, ali ju prevelike naočale čine varljivo tužnom M ju je ukrao vremenu, istrgnuo iz Bronxa i stavio na stol crveno upakiranu kao kakvu čokoladu zasjeo s njom u taj trenutak koji je sada naš Voljela bih da popijemo kavu Bet (tako te zovem) i upalimo tranzistor uronjene statikom koja navješćuje čekanje.
***
VJEŠALICA
Majka majčica krhka stvarčica kvačica zazubica muljevit kaos . Iznikla oko devet okretaja sunca i mjeseca otključana riznica muškarcu.
O majko majčice jesi se nasitila brižnosti i mraka Nisi jesi posjela svoju krasnu djecu u srce medvjeda Nisi jesi se igrala vatrom Nisi dok si kopala kožu svoju na rukama da postaneš netko na koga se naslanja kaput.
___________________________________
JASMINA MUJKIĆ (Virovitica, 1982.) Sudjelovala na međunarodnom festivalu suvremene poezije u organizaciji udruge Brutal 2009. godine pri čemu su joj pjesme uvrštene u zbirku Topla tama među prstima. Objavljena u pjesničkim časopisima (Vijenac, Poezija, Autsajderski fragmenti) i portalima (Strane. ba, Tovar. hr, Agon, Treći trg, Čovjek – Časopis, Zvona i nari, itd.). Sudjelovala na radionici pisanja poezije pod vodstvom Dorte Jagić 2014. godine. Jedna od finalistica za nagradu “Na vrh jezika” 2018. godine. Sudjelovala na rezidencijalnom programu Odisejevo utočište 2019. godine u sklopu kojega je izdana zbirka svih dvanaestoro sudionika i sudionica istoga imena. Pjesnička radionica, Osam kod Anete & Betine, 2022. godine iznjedrila je zajedničku zbirku svih sudionica imenom Povezija, a povezantice su aktivne i bliske suborkinje još i danas. U studenom 2024. izlazi još jedna zajednička zbirka Što imam protiv dana, a u pripremi je njena samostalna zbirka radnog naslova Šuma je pjevala inje. Završila Master studije za terapeuta pokretom i plesom u Rotterdamu te pohađa edukaciju za gestalt terapeuta. Živi, radi, stvara u Zagrebu.
Vaša kolegica, rekla mi je da zamolba vodi do oproštaja dijela duga. Dok duga nad obzorom navještava nesigurna vremena i čini nas da se prisjetimo što nas još uvijek može zadiviti, evo, moja priča ide ovako, dug je tu zapravo manje bitan, bitna je namjera, bez obzira vode li namjere u pakao ili nebo, a možda je to sve ista stvar. U redu, je dragi ljudi, sve je gud, kao što kaže i premetaljka dug, dan je dug, pismo se nastavlja, stvar je u majci, uvijek je stvar u ocu majci, ili ženi, mužu, pa zavrti priču i eto ti djece brata, prijatelja svata, nego, čitate li međuredovima?
Opraštate li dugove, tih nekih pet rata neovisno o sadržaju pisma? Jeste li ikad gledali Iskupljenje u Shawshanku? Sanjate li ikad Zihuatanejo? Jesam li dovoljno podoban da stisnete štambilj oprošteno? I to recimo 5-6 rata, u doba rata ljudskost se eksponencijalno množi, zar ne?
Mislite li da ako samo lijepo zamolim, da jednostavno pismo sa štovanjem završim?
Slutim da je nužno nastavim, ostavit ću i red prazan pa možete slobodno zažmiriti i poslati na odobrenje Oprost od 5-6 (možda i 10) rata i preskočiti ovu opisnu litaniju. Sama duljina pisma, upriličit će dojam monumentalnosti. Orkanski vis u pismo. O Heathcliff, o Heathcliff. Nego, provjerite samo kraj, tamo ću sa štovanjem zapisati svoje ime koje mi majka dala i prezime koje sam od oca prenio. Hvala. Vraćam se.
Pa krećem, moja majka Vjera (ironično zar ne?), činila je proljeća mnoga ljeta u našem malom društvu života na sjeveru. U reveru je nosila uspomenu na nepobjedivi sjaj nepokorenog uma. U šumi informacija probijam se do glavne misli, dakle da skratim, pred duljinom misli, teksta i željenih emocija, razuma, srce kuca, ako ga ima, a da radilo se o srcu, o dugu, ratama, možda i nekoj nemoći koja dođe nepokolebljivoj Vjeri što u proljeće diže se neovisno o umrlim zimama. Radi se o aparatima. O strojevima, ugrađivanju, spašavanju života, prije svega, kao sveto plavetnilo, praznina ležanja dugih noći, dana, umrtvljenih udova dekubitusa, zbog nužnog habitusa sliježemo ramenima i odričemo se bilo kakve krivnje. Pitate se tko? A ma tko ste vi? Netko je negdje nekad nešto zapleo i nažalost, nije u mogućnosti vratiti vrijeme. Nije u mogućnosti ni odustati od štete. Tijelo je pamtilo, kopnilo, trulilo, oči su bile sve veće, sve sjajnije, a pogreške su se gomilale, bez dokaza, bez uprtog prsta, usred mora, niza opravdanja, pilatovskih perem ruke, perem noge, perem potpis, žig, konzilij, titule, prefekture, brišem što je bilo, idem dalje, kao da nikad istu vunu svako od nas neće presti. I doći će knedla u grlo od tog svega i to onoga što s utjecajem sudbinu kroji, jer i on mora jesti. Svaki strah nije slučajan, priče o mojoj majci, o tvojoj majci, o robi, o začinu, duši, splačinu, zagrljaju, ljubavnom načinu, raspadanju, tebe dragi moj iz banke, ili prijatelju iz nekog dobrog susreta neće izbjeći, čekat će i tebe i mene kosa i kosac i žito i možda i svakakva divna i strašna čuda, svašta je moguće, no za života, ipak se pamti kako se migoljimo u trenutku, prilika čini lopova, stranca, i sunčanog igrača, a sve ostalo, pojest će crvi ili neko drugi ‘ko dođe prvi, pa eto, jesam li krenuo, zapravo duboko sam krenuo i vraćam se ponovno: Žena, Vjera, majka, odgajateljica, srce joj stade na tren pod neočekivanim okolnostima odjela za intenzivnu njegu Adamovo rebro i tada je uslijedila petoljetka Lete, Limba, plesa među redovima postojanja, između dva svijeta, a takav svijet birokracija i svaka kracija pa i kroacija uzima kao Koko kad se lijevom rukom počeše iza desnog uha i gura stvari lijevo desno pod tepih, nisam ja, nisam odavde i slične. I tada okolnosti i ljudi i birokracija pade i domino-efekt kafkijanskih hodnika i besmislenih razgovora uslijedi za mnoge aktere, stvari se ruše, rađaju, sve po nekom ludom pravilu, kojeg nema, i da pokoji i mnogi sugovornik i borac i patnik ne nađe neku vilu i vilenjaka stvar bi pošteno završila nekom velikom vatrom, velikom gestom, a velike geste, hvala vilama, zamka su diktatora i njihovog ograničenog tora postojanja pa zato, najveća gesta je zapravo ova mala gesta, gesta besmislenog pisma, poruke u boci, a boca pluta razbijena, papir je elektronički, drage duše ispunjavaju kućice u virtualnim prozorima, pomažu novim kućicama, a tako bi zagrlili, zaplakali, nasmijali se razbili kompjutor, jer i oni imaju i mrtve i patnike i ljubavnike i susjede i sukobe i zavezane im ruke stavljaju omamljujuće tablete u usta, jer svi trebaju kruh svoj zaraditi i tako šutke stiskamo nevidljive lutke i grlimo svoju samoću u odijelima profesionalnosti.
Ova mala gesta što lupka u papir i prije toga u ekran u valovima prirodnog kaosa, svoj unutarnji red, i vapaj, smijeh i zagrljaj nosi, kao malj, najmanji malj na svijetu, kao Andrewov pijuk u istom onom Shawshanku, jer najljepše je sanjati, jer taj pijuk postoji i grebe, usred Biblije, i ako niste gledali baš vi, zapravo bacite pismo da vam ne pokvarim remek-djelo holivudske kinematografije, platit će i ovaj pisac molbe i tražitelj oprosta brojčanih dugova i tih pet šest rata, a pokvareni film nije nikako dobra priča. I ako zaista niste gledali film, bacite sve u paramparčad, jer onda je vrijedilo ne pročitati ni slova dalje. Sanjat ću takav scenarij, u najboljem nekom od mogućih svjetova, Leibniz, i ne keks i kakao, nego onaj filozof, što volio je svijet i onaj neki pjesnik i komitent klijent i osiguranja pacijent što spominje ga u ritmu valova i Biblije.
Nakon uvoda uletavam u srž: „idi Vjera te tvoja spasila“. Krasne li biblijske Igre / parafraze riječima, i shvatite da čista uma i srca s punom svijesti pišem svoj piju piju pijuk, a on glasi tiho:
Dana 10.1.2017. uslijed „rutinskog pregleda“ gospođa V. je prestala kucati srčanim mišićem, oživljena je čudima tehnologije raznih kratica i krilatica mehaničkih ventilatora, ECMO-a inidikatora i zahvaljujući raznim trudom i nadljudskim intervencijama i voljom V. za životom, sljedeću petoljetku proživjela je u krevetu nekoliko institucija za bolove i pripremnih sanatorija za vječne počinke. 5 years, what a surprise, pjeva David Bowie, koincidencije zakucao je na nebeska vrata na isti dan godinu prije…
***
Predmet: V. A. zamolba za oprost dijela duga
Poštovana gospođo I.,
evo pišem, jer nikako da uletim u banku u pravu smjenu,
vezano za moju zamolbu,
ima li odgovora?
Hvala vam,
M. A.
sin V. A.
***
Predmet: Re: V. A. zamolba za oprost dijela duga
Poštovana gospođo I.,
jeste li primili prošli e-mail?
Imate li kakvih vijesti?
Hvala vam,
M. A.
sin V. A.
***
Predmet: Re: V. A. zamolba za oprost dijela duga
[This message has no content]
OPREZ: Ova e-pošta potječe izvan organizacije. Ako vam pošiljatelj nije poznat i ne znate je li sadržaj siguran, nemojte klikati na poveznice ni otvarati privitke.
CAUTION: This email originated from outside the organization. Do not click links or open attachments unless you recognize the sender and know the content is safe.
***
Predmet: Re: V. A. zamolba za oprost dijela duga
Poštovana gospođo I.,
bili ste mi u studenom poslali prazan e-mail.
Bio sam vas tražio u banci, no uletio sam u kontra smjenu.
Ima li kakvih novosti vezanih za pismo koje sam vam dao vezano za oprost dijela duga moje pokojne majke V. A. (sad će godina dana 15.2. kako je umrla).
Hvala vam,
srdačno,
M. A.
sin V. A.
***
Predmet: Re: V. A. zamolba za oprost dijela duga
Poštovani gospodine A.,
danas mi je rekao kolega da ste me tražili. Nemam Vaš broj telefona pa sam našla Vaš mail. Bila sam na dugotrajnom bolovanju nekoliko puta od listopada prošle godine. Vašu zamolbu sam prošle godine pokušala proslijediti međutim zbog duljine “pisma” nisam mogla unjeti u naše aplikacije pa sam poslala poštom. Danas sam opet poslala duplikat poštom u Zagreb na naš kontakt centar pa se nadam da će Vas sad kolege kontaktirati. Molim Vas da mi napišete Vaš broj mobitela za kontakt.
S poštovanjem,
I. K.
Bankarica za podršku procesima
***
Predmet: Re: V. A. zamolba za oprost dijela duga
Poštovana gospođo I.,
moj broj je 0955344548,
hvala,
pozdrav,
M.
***
Predmet: Re: V. A. zamolba za oprost dijela duga
Poštovani,
hvala Vam. Kad ćemo imti neku informaciju, čujemo se.
S poštovanjem,
I. K.
Bankarska savjetnica
***
Poštovana I.,
ima li novosti?
Jeste li možda u banci ovaj tjedan?
Hvala vam,
srdačno,
M. A.
0955344548
*
Pristanište
Moje prvo pristanište bilo je jednog vrućeg ljetnog kolovoškog nedjeljnog jutra, pristaješ kad s mora prijeđeš na kopno, s vodenog svijeta na kopneni pa eto iz majke sam pristao u Čakovcu, na pitoresknom malom balkansko-švedskom sjeveru, ljubav se tu trži i kupuje, nije pjesma tu slučajno. Misli lokalno, djeluj suprotno. Pristao sam. I pristao sam biti čovjek. Moja majka, moje more, moje brod, izbacilo me na zemlju, na pristanište, na igru, neka vidim suhu zemlju, neka nađem svoju vodu, svoje more. Svoj plov. Izabrao sam duhoplov. Sanjarim i duhoplovim. Gledajući majku uvijek me rastuživalo zašto joj ne čujem misli i zašto ona ne čuje moje misli…
Mnogo godina kasnije majka mi je odgovorila na pitanje. Oduvijek smo se čuli. I ne zato jer to slatki san i fantaziram, nego zato jer drugi jezik, misleći njeno ležanje u institucijama za završne bolove, više nismo imali. Iz mrvica smo gradili dijaloge i počeli smo se čuti. Ponekad mi se čini kao da prije toga nikada tako iskreno nismo pričali. A ni riječi nismo rekli. Samo moja svakodnevna baljezgoprepričavanja, a to nije imalo dijaloga u sebi, bez sadržaja, samo zvuk. A u međuredovima opet smo bili ( kao prije mog zemaljskog života) jedno, opet me nosila i riječi nisu bile ni potrebne,a ni moguće. A možda smo i na tren zamijenili uloge, možda sam na trenutak dobio priliku osjetiti, bar u tragovima, što je to majka. I tko sam?
______________________________________________
ABRAMIĆ, MATKO (1984., Čakovec), objavio četiri zbirke poezije: ono je samo olujne boje… (2007.), Mala doza samizdata (2017.), Segunda dosis (2020.) i Reci mi… (Stihomašina) (2021., 2023.). Peta zbirka poezije Poetski migrant izlazi krajem prosinca 2024. Na Danima performansa, Špancirfestu (Varaždin), Pantesalijskom pjesničkom festivalu (Larisa, Grčka), Festival uličnih svirača (Novi Sad), u Noći knjige (Zagreb) te na mnogim drugim manifestacijama u Hrvatskoj i regiji izvodi performanse Reci mi riječ i napisat ću ti pjesmu na kojima prolaznicima piše pjesme na staroj pisaćoj mašini. Uz glazbenu pratnju performans se transformira u glazbeno-poetsku improvizaciju Artefakt. Takva mu je najmilija. Živi na potezu Varaždin-Zagreb i radi kao književni (ne)urednik, i druge uobičajene poslove, sve po potrebi. Od 2022. je član Hrvatskog društva pisaca.
čovjek-časopis 