Moje ime je Stojan T. Živim gore, kad pođeš od Goranaca lijevo, pa uzbrdo. Kažu stari da su Vrdi čarobno selo, vile se noću skupljaju i pletu konjima grive. Tako zapletene ih jašu i naganjaju, najbolje ćeš to znat’ ako su konji ujutro umorni i ne mogu povući ništa. Nemam konja, pa ne znam. Imao sam ćuku, fin bio. Tornjak, ja ga zvao Ćuto. Kad mu tepam vazda kažem „ćuto je fin“, pa mi glupo da mu neko drugo ime dajem. A i on se naučio. Ujeo ga poskok kad je iš’o kod krumpira u vrto. To mi je bilo jedino što sam siš’o u grad, da ćuku odvezem doktoru. Ne idem ti puno dolje, ne volim pričat. Ljudi sve pokvare, pa mi bude krivo. Gledaju me čudno, ispod oka, k’o traže nešto. Hoće mi pročitat’ s lica, a ja im ne dam. Kaže moja Luca da bi mor’o s nekim pričat’, nije zdravo sve u sebi držat’. Ima i finih ljudi, kaže. Ja sve klimam glavom, ali ništa joj ne vjerujem. Iako, znam da bi možda treb’o nekom reć’. Govorio sam Ćuti, ali i to gotovo. Nije mu mog’o pomoć’ doktor. Pa, evo govorim tebi. Odma’ da znaš, neće ti ovo bit’ priča o ljudima. Njih više nema.
Rodio sam se 1949. godine. Grdo doba bilo, zemlja suha k’o barut. Znali smo gulit’ koru s drveta da imamo šta jest’. Kuća mi bila odma’ uz prugu. Kad bi legli spavat’ baba nam nije dala da se okrećemo, pa čekaš onaj vlak da protutnji i onda se sav izokrećeš, dok ona ne čuje. Tata mi Rudo završio u zatvoru. Bio vlakovođa u ratu, u vagonima mu našli ustaške pečate i ode on u Zenicu. Majka ostala sama s nas osmero. Domalo je i umro tamo, neki rak, tako su rekli. Kad’ sam ti kren’o u školu ni’ko nije im’o vremena za mene. Rođak me pazio, Braco ga zvali. Stariji od mene deset godina, u njega sam gled’o k’o u Boga. Nije nikom’ dao da me tuče ili krivo pogleda. Eno ga danas u Splitu živi, na moru. Završio škole u Ljubljani, u bolnici radio, učen čovjek. A ja bio loš u školi. Znao samo ribu lovit’. Nisam mog’o matematiku proć’, pa mi palo na pamet donijet’ ribe starom Salki. On sve trlja rukama i poskakuje. Prozv’o me na ploču da odgovaram. Učili nekakvo poentiranje, meni nikako u glavu neće. I šapće ti on meni „to trebamo dignuti na k, k…?“, a ja k’o iz topa izvali „na kredenac“. Ja pao matematiku, on se ribe najeo.
Sjetim se toga često, ne baš Salke, nego ribe. Neretva tekla ispod kuća, stislo je među stijene, možeš je preskočit’. I sad je nekad čujem kako žubori, kapljice po licu padaju, k’o da te umiva. Zelena bila i hladna. Neki ne vjeruju da rijeka može bit’ zelena, ali naša je bila. Imam sestru što je otišla u Njemačku i ona kaže da nigdje drugo takvu boju nije vidjela. Obišla je svijeta, pa joj vjerujem. U ribu sam iš’o s Jozom i Bucom. Znaš ono kako je Braco čuv’o mene, tako sam ja Bucu. Bio mlađi od mene, pa smo ti smišljali razne igre. Voljeli čitat’ kaubojske romane, pa zakovali neku ploču što smo našli i napisali na njoj „Ranč T. Strašni“. To je bilo naše i nismo dali da se tu dolazi. Uvečer bi Sunce prasnulo iznad Čvrsnice, obojalo sve u narančasto i žuto. Zagledamo se niz Ominje i sve nam se čini da jašu prema nama petorica odvažnih, a mi ih spremni čekamo. Kad sam ti skov’o tu dasku s natpisom shvatio da znam s rukama, a i fino mi to oko drveta. Onda sam popravlj’o po selu šta je kome trebalo, majstorom me prozvali. To sam od tad uvijek radio.
Nisam ti još rek’o o Jozi. On je bio učitelj, svašta znao. Čak i harmoniku svirao, voljela ga djeca. Dođe pred praznike i razvuče „veju, veju pahulje“. Ne znam je li tad’ bilo drugačije, ali meni sve k’o da je bilo bolje. Luca kaže da sam se ja promijenio, a ne znam kako to misli. Da je Jozo još tu, možda bi i ja prič’o, možda bi joj bio isti. E sad, Jozo ti je im’o ćuku. Onaj iz filma „Lassie se vraća kući“. Dao joj ime Dobrila, ali djeca po Ominju nisu znala izgovorit’, prozvali je Lokila. Tako i ostala. Bila lijepa i pametna, kad te pogleda onim očima k’o da te čovjek gleda. Nekad sam se i s njom znao ispričat’, sve mi tajne čuvala. Jozo motorom iš’o na pos’o, radio u Jablanici. Kad’ bi se vrać’o kući ona bi ti njega nanjušila još preko mosta. On pređe preko, obiđe, pa kroz tunel i tek je tad’ na Ominju. A mi već odavno znamo jer ona počne lajat’ dok je još na magistrali. Kad’ bi dobila štence, bilo bi selo veselo. Oni svi padaju oko nje k’o neke loptice male, ne mogu pošteno ni stajat, kmeče, a htjeli bi se igrat’ i trčat’. Dobio ti je Jozo i unuku. Imala velike oči, zvao je vjeverica. Jozo je stavi među štence, a njoj se glava stopi s njima. Valjaju se jedni po drugima, mi ih gledamo i sve nam suze na oči od smijeha. Meni palo na pamet da je odvedem među kozliće. Majka joj obukla bluzu pletenu, pa i ona sva bijela. Tek prohodala, stoji među onim kozlićima, stopili se. Ja se prepad’o da je ne izgubimo među njima. Poslije sam sebi bio smiješan, kako ćeš dijete izgubit’ među kozlićima. Ali eto, uzme te strah, pa glava ne radi kako treba.
Počelo tada tog’ straha bit’. Ne znaš više ni sam je li te mjerkaju ili ti se samo pričinja, sve nešto postalo bitno. Ja kako sam ti bio majstor i Jozo nekad sa mnom iš’o. Tako mi bojali crkvu u Donjoj Drežnici, neki našli prigovorit. Jozo bio pametan, pa pit’o „što, jel’ treba i džamiju?“. On sve na šalu okreće, a meni nije svejedno, neka slutnja u meni. Razne priče dolaze od svuda, prvo ta cisterna pukla. Buco izvuk’o ženu i malu preko Rakitna. Kad’ su pošli ja im dao sliku s kozlićima, nek’ ponesu. Domalo Jozo odveo svoju Rajku do Mostara. Molili ga da i on ostane, da se ne vraća. On tvrdoglav, kaže šta vam je ljudi, neće nas nik’o dirat’. Poslije im bilo krivo što mu gume nisu izbušili.
Vratio se on k nama, sve bilo dobro neko vrijeme. Neću sad’ ja pričat’ k’o je šta radio, ako misliš da ‘oću. Možda me zato i slušaš, k’o što me gledaju svi kad siđem u grad, ne bi li nešto saznali. Rek’o sam onome u uniformi što je zapisiv’o kad su nas pustili iz muzeja u Jablanici i više neću o tom. K’o da nije dosta što to vidim kad oči zatvorim. Ne spavam više k’o normalan čovjek, nego sve napola. Glasove im čujem i korake dok se spuštaju dolje niz strminu. Ti bi da ih i ti čuješ, da možeš poslije okolo pričat’ i prepričavat’, kako sam mor’o leć’ preko najmlađeg’ da barem njega ne tuku. Jednom je dosta, doživjet’ i ispričat’.
Nešto drugo ti hoću reć’, slušaj. Jozo ti je volio pričat’ priče, majstor bio u tom’. Moj Tomo uvijek iš’o njemu da mu priča. Mi mu puštali, samo nije smio u noć ić’. Jednom tako poš’o, kad Joze nema kući. Čuje ga gore uz put, sječe draču. Krene prema njemu, kad ono nije Jozo sam. Zast’o on i sluša, ne vide ga. Neka dva glasa pitaju Jozu je li čuo za ono što se dogodilo. Kaže Jozo „jest, ne valja to“, pa još nešto mrmljaju. Tomo ti čuo Jozu kako dvaput viknu „ne“ i pucanj. Nije se smio pomaknut’, ost’o tu stajat’, upiš’o se od straha. Čim su mu noge oživjele sakrio se u šumu. Tu je ost’o cijelu noć. Mi smo isto čuli pucanj. Kako se Tomo nije vrać’o nismo znali je li živ. Čekali smo da dođu i sve nas pobiju. Ali nisu, prođe noć. Tomo se ujutro pojavio na vratima, prljav, mokar, plače. Kaže ubili Jozu. Ja mu šamar opalio, nikad to sebi neću oprostit’. Nisam mu htio povjerovat’. Ček’o sam još jedan dan i onda otiš’o gore uz put. Naš’o sam ga kako leži, krv mu sasušena na licu, oči još otvorene. Plak’o sam tada k’o što nikad više nisam, lež’o pored njega dok nisam isplak’o sve. Nisam mislio ‘oće li opet doć’ i nać’ me i ubit’, nisam mog’o o tome. Mislio sam o Neretvi i kako si je mog’o preskočit, o onih pet riba što ih je Jozo jednom uhvatio. Stao na Ominju da ga slikam i pokačio ih po prsluku što ga je vazda nosio. Zatvorio sam mu oči i na rukama ga odnio dolje. Naš’o stara kolica i prugom ga odvez’o do groblja. Nisam znao gdje ću ga stavit’ pa sam odabr’o gdje je lež’o Rajkin tata. Zamot’o ga u bijelu plahtu, sve sam pazio. Glavu sam zamot’o posebno. I to ti mene pati, što sam ga zakop’o u robi u kojoj su ga ubili. Što se nisam sjetio iz ormara uzet’ čistu košulju, neke hlače što je u školu nosio. Što mu nisam naš’o neke cipele, da ne ide u grob u radnim tenisicama. Zbog toga ti ne mogu spavat. Kad’ je sve prošlo Buci sam rek’o što je bilo. Plak’o mi na ramenu k’o dijete. Samo nisam rek’o da sam mu oca zakop’o u robi u kojoj je lež’o mrtav dva dana i u radnim tenisicama. Bilo me stid.
Eto, sad sam ti sve ispričao. Dobro je Luca rekla, lakše je malo. Samo, rek’o sam da priča neće bit’ o ljudima, a mora o nečem bit’. Znaš da je Jozo im’o ćuku, Lokilu, lajala je kad bi motorom dolazio s posla. Kad’ ti se ovo dogodilo ona samo sjedila ispred kuće i zavijala, duša nam se kidala. Rek’o bi joj ja da ga više nema, ali znaš da je ona bila k’o čovjek. Razumjela bi me, pa bi joj bilo još gore. Iako mislim da je ona to i bez mene znala. Ne znam je li prošlo sedam ili deset dana, dugo je bilo, odjednom više nema zavijanja. Nigdje je nismo mogli nać’. Ne znam je li je nek’o ubio da više ne tuli ili je sama od tuge umrla. Kako god, otišla i ona. Budući da priča mora o nečem bit’, evo nek’ bude o ćuki. O Lokili i onom mom jadniku što ga ujede poskok. Nijedno nisam uspio spasit’.
– drugonagrađena priča na natječaju Pišem ti priču vol. 12 Gradske knjižnice Samobor, 2024. –
________________________________________________________
ANICA MILIČEVIĆ (Mostar, 1991.) je profesorica violine, ljubitelj knjiga i slobode, skupljačica snova dvojice šašavih dječaka i svemirska suputnica jednoga posebnoga čovjeka.
Svoje obrazovanje započinje i završava u rodnome Mostaru, osnovna škola, Gimnazija fra Grge Martića i Glazbena škola Ivana pl. Zajca, te na koncu Studij Glazbene umjetnosti, smjer violina i entomuzikologija.
Trenutno živi i radi u Osijeku, putuje mislima i neizgrađenim koridorom 5c za Mostar. Od malena zapisuje svoje misli i sjećanja. Objavila je svoje tekstove u zbirkama priča Perunikine besjede (Društvo ljubitelja književnosti Littera, Osijek, 2022.) i Čarolija Božića (Prof&Graf, Tenja, 2022.). U godini 2023. ušla je u uži izbor od deset autora na natječaju za nagradu Mak Dizdar (Festival Slovo Gorčina) za neobjavljenu zbirku poezije, širi izbor za nagradu Kritična masa 2023/2024, te širi izbor za nagradu Ranko Marinković Večernjega lista 2023/2024. Kratka priča „Ovo nije priča o ljudima“ drugonagrađena je na natječaju Pišem ti priču vol.12 Gradske knjižnice Samobor, a rukopis poezije „Kronike pripadnosti“ prvonagrađen na 35. Pjesničkim susretima Drenovci. Prozne crtice i ponešto poezije objavila je na stranicama Booke.hr, *čovjek-časopis*, Metafora i Časopis kvaka.
čovjek-časopis 