MADRUGADA
Reč postade meso
i hodaše pustim ulicama noći
Klizila je samouvereno niz kaldrmu
Spuštala se niz brdo sa namerom
Neko bi rekao da luta, da traži
ne znajući da je to sveznajući
Nema tu sumnje u pokretu
Put je predodređen
Niz brdo ka vodi
koja doziva pevajući
ludi od uzbuđenja
dok Reč u svom ritmu
prolazi pored šarenih zgrada
Oronulih, a obojenih
Prolazi pored belog goluba
i ruku koje govore
„Em nome do Pai
do Filho
e do Espirito Santoˮ
Ne zastaje, ne pojmi
Samo nastavlja dalje
u prisustvu zaboravljenih
Oni nastanjuju taj svet
Oni ga nazivaju domom
Taj svet između svetova
onog od juče i onog od sutra
Ne mare oni za još jednog prolaznika
Može biti samo jedan od njih
Ne mareći se mimoilaze
nada i beznadežnost
Svi sveci i njihove osmatračnice
raštrkane po Lišboi
ne nude pogled koji Reč traži
Spuštajući se ka trijumfalnoj kapiji
ona budi sve koje treba
Danas nema kašnjenja
Prolazeći ispod trijumfalnog luka
dočekuje je vetar
Nosi pozdrave, raduje se
Reč korača po trgu
Zaobilazi kralja na konju
Pozdravlja pevajuće vode
i zauzima mesto pored usamljenih stubova
i postolja ispred okeanskog koridora
Čeka da se obistini rečeno
Nebo menja boju i najavljuje
prvi zrak jutra
Svetlost svakim trenutkom
presvlači grad u novi život
Poklanja čudotvorni smisao
Obelodanjuje sve skrivene lepote
Ona zatvara svoje svevideće oči
Želi da oseti
Jutarnji mraz
miris okeana
i toplotu sunca na koži
I u početku beše Reč
a onda bi čudo
***
CRNA TAMJANIKA
Probudio sam se sa slatkim ukusom u ustima
sa pomućenim mislima,
burnim osećanjima
i obojenim usnama.
U ogledalu tražim steg oko glave.
Češljam rukama zamršenu kosu.
Pipam usne tražeći ostatke sećanja
i u očima pronalazim ono što tražim:
odraz njenih svetlo plavih u mojim tamno zelenim.
Rastali smo se kod hrasta
neoštećenog ljubavnim dokazivanjima.
Šetali smo pripiti kroz puste ulice radne noći.
Naš smeh je ispunio sve osvetljene i neosvetljene uglove;
budio je usnule radnike
i smetao je nestašnoj deci.
Poljubili smo se ispred kafane.
Odlazeći pred najezdom fajronta
pali smo jedno drugom u zagrljaj.
Njena crna kosa mi je vezala ruke.
Ugrizla mi je donju usnu
u kojoj se zadržala još koja kap vina.
Završavali smo drugu flašu
kad me je pitala da li sam pio „Vinho Verdeˮ.
Verujem da su u tom trenutku nestali
braonkasti tragovi u mojim očima
i da su pozelenele kao zeleno vino Portugala.
Već smo mi sedeli zajedno
na vrhu nekog stepeništa u Alfami.
Pevao nam je stari Lisabon,
a mi smo tu proveli jednu večnost
ne mareći za zakone fizike.
Prodrla je u moje snove
i tek tada smo se stvarno videli.
Sve pre toga kao da su bile prazne priče;
školski uvod koji mora da se preboli.
A prišao sam joj dok je stajala za šankom,
nakon što nas je osvestio
neizbežan susret naših pogleda.
Držali smo isto piće,
pa sam joj rekao kako i ja u toj kafani volim
crnu tamjaniku.
***
LIŠBOA
Obraz trni od jutarnjeg mraza
Nos upija miris nedalekog okeana
Uz obalu su se poređali
zombiji modernog doba
tragajući za tračkom života
Iz senke Hosea prvog
dolazi zvuk portugalske gitare
sa zvukom dolazi čovek
bos silazi stepenicama
na postolje ispred okeanskog koridora
Utopljenih stopala
svira vodama
a vode raznose celom svetu
i vraćaju njemu
Za njim se u vodu
spuštaju pevačice
sve same crnokose lepotice
svih starosnih doba
Svlače se u hodu
i ispiraju tugu sa sebe
U jutarnjoj šetnji
nemi monasi prave pauzu
Okrenuli su se ka zapadu
odneli su flašu vina gitaristi
i počeli su u njegovom ritmu
da pevaju fado
Ribari su stigli iz ribolova
Lažu da su upecali bakalara
ali ga i dalje spremaju
i prodaju za malo sreće
Napravio se dugačak red
Sva ta bleda lica
duhovi skoro prozirni
kao da ne postoje
i svaki radi nešto svoje
a Pesoa je sve to zapisivao
i shvatao ozbiljno
Sa time počinje
sa time traje
i sa time se završava dan.
Zvone crkvena zvona
svi stoje
slušaju i gledaju u zvuk
Sve stoji
a vreme dalje teče
Nakon toga ide svako svojim putem
Nakon toga nastavlja se život
***
NOSTALGIJA
Neizgovorena osećanja su nepotrošena
Flaširana su, konzervisana
Hermetički zatvorena
Ostavljena su za teška, mučna vremena
Kada se osećaš loše
a želiš da se osećaš gore
Ostavljena kao zimnica očajanja
Ako zafali malo, trk u špajz
Ali otvarača nema
Čep neće da popusti
Ne može da se potroši
Pa gledaš kako se presijava svetlost
Kako ti se smeje pokvarenjački
Ostaje na stolu, neotvoreno, prisutno
Ali se pije i jede nešto drugo
Ono što je tu i što je pristupačno
Zadovoljiš se time
i ostaneš do kraja nezadovoljan
Ne valja da se baci
Nema rok trajanja
Ostaje večno u ostavi
na nekoj stražnjoj polici
i ritualno se vadi s vremena na vreme
da se gleda i prezire
***
IRANSKE KIŠE
Na platnu je crno beli film
Na njemu žena u hidžabu
gleda prkosno ka meni
Snažno i tužno
Nijanse bi bile slične
i da je film u boji
Samo oči, uvek oči
one bi bile drugačije
Njene su sigurno crvene
prodorne i zastrašujuće
Kazna u tom muškom svetu
gde uplašeni mogu da čine po volji
A strah, veliki motivator
pretvara ih u daltoniste
Njima su sve oči iste boje
Sve ih podjednako plaše
Sve su podjednako opasne
Majke, sestre, žene, ćerke
naučile su kroz život
da ne prekrivaju oči
već da kriju pogled
Njihove sudbine ne sadrže ljubavne pesme
Nema ljubavi na prvi pogled
Svaki može da bude koban
Slika na platnu se menja
Sa kranova vise crni duhovi
Opomene i omeni
Na trgu, opkoljena narodom
gori žena sa pogledom
nežnim i prkosnim
Odbija da izgori
Čeka promenu
Čeka da padnu prave iranske kiše
i da ugase vatru
Spraće se kletva sa očiju
sa srca
blaženom vodom
Masa će ošamućeno da se raziđe
Neko će da joj pruži čašu vode
Pogledaće se
Spustiće leševe sa kranova
Sahraniće ih dostojanstveno
Pisaće se ljubavne pesme
Film i dalje traje
Na platnu je žena u hidžabu
Vidim joj oči, crvene su
Ona gori
Plamen joj skida povez sa usana
Ona se smeje i recituje
a kiša je kasno pala
***
TREBA OTIĆI
(inspirisano pesmom Ivana V. Lalića „Treba ostatiˮ)
Treba otići i ne razmišljati o tome
Ne treba se siliti
pronalaziti nebulozne razloge
Ne treba se kriti iza apstrakcije
i glumiti mučenika
Trpeti, trpeti, trpeti
Lagati, lagati, lagati
I nikako ne treba koristiti
ljubav kao izgovor
Sve onda pada u vodu
Nezaustavljivo kreće da se kotrlja kamen
Ljubav kao razlog je laž
Prosto ne funkcioniše na silu
I zato treba otići
Bolje je otići
nego postati neiskren u toj meri
postati okrutan
i u nastavku sve ono
što ta bolest sa sobom nosi
Znam, žuti pesak nikako da isteče
Poslednje zrno nikako da padne
Vreme igra neku svoju igru
Čika nas na neopreznost
nakon koje nema povratka
Treba otići, jer je uvek moguć povratak
Ne treba se plašiti
Strah je varljivo đubrivo
Krajnje nepouzdano gorivo
Na kraju treba verovati
u iskrenost reči, pogleda
i svakog novog koraka
I zato treba otići
Ne treba ostati
Iskrenije je
_________________________________________
NIKOLA RADOSAVLJEVIĆ, 29, rodom iz Smederevske Palanke. Master germanista i nastavnik nemačkog jezika u Aranđelovcu. Dobitnik nagrade Timočka lira 2024. godine za najboljeg mladog pesnika, kao i nekoliko drugih nagrada. Objavljeni su radovi, priče i pesme, u raznim zbornicima. Ističu se pesme u zbornicima kao što su Rukopisi 46 i 47, Šraf, Glubočica između obala, Pesničke rukoveti, kao i priče u zbornicima Književnih vertikala, Art grupe Akt, izdavačke kuće Alma.
čovjek-časopis 