MIR
strašan je mir kad znaš
da se niko neće odazvati.
reči te više ne dave,
zaglavljene u grlu.
skliznule su u želudac
i nestale zajedno sa ručkom.
svakako je većina njih sranje.
strašan je mir u kom samo
kazaljka kuca, a sat je zapravo
stao.
rastvorilo se vreme jer nemaš
više čime da ga omeđiš.
koliko dugo već čekaš da se
neko javi.
čekanje je stalo i vreme se
kao more preliva po tebi,
neumorna, beskorisna kazaljka
kao ravnomerni bat valova
o hridi.
ali niko ih ne broji.
o kako je strašan mir,
o kako je mekana morska pena.
nikad te više niko neće
strpati u flašu.
***
MIR II
strašan je mir
dok te grli morska voda.
kad konačno prestaneš
da se koprcaš i plutaš mirno,
pa toneš polako.
srce kuca, ali nisi živa.
kazaljka kuca, ali sat je stao.
gledaš zbunjeno u svoje šake
pod vodom, pitaš se da li sanjaš,
morala bi već biti mrtva,
ili barem bez svesti.
ali balončići odnekud idu,
voda te miluje, a škrge rastu.
gledaš zbunjeno u svoje šake
koje postaju peraja,
i plivaš, živiš, ideš.
srce kuca, živa si.
samo više ne haješ za vreme,
već ga režeš perajima na
komade po svojoj meri.
vreme slano od suza,
iz tog mora iskačeš u sred
noći i plašiš one koji se
usude da se posle toliko čekanja
konačno jave.
***
REVOLUCIJA
umorna sam
od plakanja
po gradskim autobusima,
vozovima, avionima, plažama,
koktel barovima i tuđim stubištima.
umorna sam od borbe za pravdu.
tuđu, moju, tvoju, našu pravdu,
po ulicama i trgovima,
instagram nalozima i fejsbuk stranicama.
ja, koja sam mislila
da se nikad neću umoriti.
u svom umoru samo želim kuhinju,
da na miru pravim veganske specijalitete.
kuhinju prostranu, prozračnu, svetlu –
ja, koja oduvek prezirem kuvanje.
evo, ja ću da čuvam kuhinju,
boriću se za pravdu u kuhinji,
zalagaću se za nenasilje u kuhinji.
da li sam izdala revoluciju?
da li je ona izdala mene?
nas dve se ne bismo složile.
imamo dosta zajedničkog.
obe su nas izdali i obe smo
nakon toga značajno promenile tok.
***
ZA UDOMLJAVANJE
više puta ostala bez doma
mešanka
srednje veličine
naučena na život u stanu
umiljata
ne linja se
nažalost mnogo laje
nikad ne ujeda
prva
bolje se slaže s psima
nego sa ljudima
iako besna
mašem repom
kao i svaka napuštena
kučka
u nadi da će neko
odabrati
baš mene.
***
KROZ PROZOR
deca se igraju u oblaku dima
nazire se umorno
nezainteresovano sunce.
posle nema dece, ringišpili trule
kao dečija pluća, žuta farba se spira
i sa usijane zvezde.
svetom vladaju oblaci dima,
visoki dimnjaci, zarđale ograde,
pusta igrališta.
nazad u budućnost, parna mašina,
industrijska revolucija,
progres ima granicu nakon koje
postaje regres na nulu, ništicu,
čađ i dim.
__________________________________
TIJANA SLADOJE (Sarajevo, 1989) završila je master studije iz engleske književnosti na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Objaviljivala je poeziju i prevode sa engleskog jezika u domaćoj periodici. Objavila je zbirku pesama „Oderotine“ (ZAPROKUL, 2021) za koju je dobila nagrade „Novica Tadić“ (2021) i „Bajo Džaković“ (2022) i zbirku pesama „Artičoke padaju sa neba, narovi trule na zemlji“ u izdanju Udruženja književnika i književnih prevodilaca Pančeva (2023).
čovjek-časopis 