NESTAJANJE PEJZAŽA
nekada sam mogao kod ljudi diskretno da
posmatram
vibriranje ivica nozdrva i dlačica unutar šupljina
to je bila moja prva naučna opservacija
koju imam hrabrosti da obznanim
samo u poeziji
shvatio sam da oči nisu uvek
kako fraza kaže
ogledalo duše
nozdrve nikada ne lažu
kroz njih udišemo vazduh a
izdišemo mraz ili toplinu
one pričaju o svakom izdahu
o drami
o borbi između hladnog i toplog
poput priče o rađanju vetrova koji
lete nad vrhovima džinovskih planina
ovaj nepogrešivi metod i danas primenjujem
mada je nepraktičan jer
moram malo da se sagnem i
pritom mi promakne poneki detalj
tako izmiče dečija perspektiva
i u tom jazu između nje i ovoga danas
nestaju nestaju pejzaži
***
TEŽIŠTE PRAZNINE
nemam nijednu misao u
glavi nemam ni na putu od glave do
grudi i nazad nema tu ničega
osim misli da nemam misao
samo pitanje o tome zašto
nemam misao koje postaje
nabubrela misao koja me
pritiska
svojom misaonošću pa mislim
misao koja raste raste da bi
kao misaoni balon narasla u
naduvanu misao i
posred grudnog koša
pukla
u potonulu misao
eto inspiracije
***
KAFA
velika površina polica u supermarketu
razne vrste kafe
svako zrno moglo bi
pokrenuti
čitave nervne sisteme za ogromne
beskonačne svetove
miris osvaja nozdrve i
čežnju
koliko ljudi greje ruke
toplom šoljom u
kojoj ćuti napitak
spremljen za jednu osobu
***
DISCUS HERNIA
kad je svet počeo
da se ruši
od nebeskog svoda
preko temena
i potiljka
do vrata
i niz leđa duž kičme
do repne kosti
i niz noge do peta
i dalje u mrak pod zemljom
osetio sam sve užase
tvoje bolne i krhke
kičme
čija je discus hernia samo
odraz
moje urođene
uklještenosti između
visine i ponora
ja sam bol nastanjen između
tvoja dva pršljena
zato treba da iščeznem iz
tvojih kostiju
to ne remeti našu ljubav
bezgraničnu
ti i ja
uvek ćemo biti
nebo
kojem nedostaje kičma da bi
stajalo
***
OBIČNO GA ZOVU NEBO
pitamo se šta je iza kosih stranica krovova koji se
nadnose nad našim prozorima
posle mnogo napora saznamo da je tamo
osvetljen predeo ispunjen plavim
vazduhom i pticama
obično ga zovu
nebo
kada se pomerimo iz prvobitnog položaja
uhvatimo poneki njegov delić
gledamo kroz srebrnkasto lišće krošnje koje
svojim treperavim pokretima vodi naš
pogled prema neuhvatljivom
vidiku
onda nam i duša krene tamo dok telo ostane usamljeno
kraj prozora u sobnoj tami sa bolom izazvanim
ograničenom površinom
pravougaonog
otvora
ugledamo zvezde kako kroz prozor ulaze jedna po jedna
i dok nas muči nesanica
plutaju u mraku
sasvim blizu
neuhvatljivo
shvatimo da smo negde drugde ili da je negde drugde kod nas
ali više ne umemo sa svetom da delimo
hvaljene vidike priklještene između
vremena i prostora
tako propetošću
ka onome što zovu nebo gde god ono bilo
počinje borba koja miri i veže naše rasute horizonte
________________________________________________________________
SIMEON CEROVINA, rođen 2001. godine u Beogradu, apsolvent je Filozije na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Počeo je da piše sa svojih osam godina i nikada nije prestajao. U školskim danima često je nagrađivan, ali su mu zbog doživotnog prijateljstva koje je tada stekao najdraže one nagrade koje je ostvario 2016. i 2017. godine na međunarodnom konkursu koje je organizovalo Kulturno udruženje Lasta (La Rondine) iz italijanske regije Lombardija. Zastupljen je u časopisima i zbornicima, a pesme su mu objavljivljivali i online portali, regionalni i jedan italijanski. Rukopis njegove zbirke pesama čeka izdavača. Osim poezije, voli ponekad da napiše i poneku kratku priču. Živi i studira u mestu svoga rođenja.
čovjek-časopis 