Nemoguć je Srpski jezik, nemoguć! A ja sam učinila maximum eforta. Maximum! Za sve je kriva tetka Desa, oću da ti se na nju zažalim. Svi priča kako tetka je još jedan majka, a moj tetka jedinica, Desa, na mene je ozbiljni terorista, što na mene pravi veliki strogoću i strah od vladu. Nije to samo od sad, kad ja sam na rehab, nego je i od kako sam bila mali ja, ona je na mene vikala uvek, nemoj tako, nego ovako, i stani, Dana, prava leđa, Dana. I na letnji praznik kad dođem, samo je baba Savka umela lepo mene da kaže, a tetka nije. Ja sam i sad pred nju kao neki lopov, a ona se na mene opunomoći.
Ti znaš da se naša Joca odlučio za brza ženidba. Tetka je rekla da je tako odlično, i treba da se ženi pa posle nek vidi kako će. On se vratio iz Kovilj, gde njega su izbegnuli tetkini detectivi da ne bi otišo u zatvor, zbog nešto pogrešno što je radio. I još smo na pitanje: Gde je Joca, pred svet odgovarali: Joca je u Erasmus, na razmenu. E mlada je isto bila odsutna iz Beograd i isto je bila u Erasmus, samo ne znam tačno u koji. Mlada je Mila Stanimirović, tetka je rekla da odlično je što neka oće da se udari za Joca, a još je njen tata umnjak. Ima i potvrdu da je umnjak jer je Academic u Academia, pa je to mnogo bolje nego da je našao neka iz provinciske Srpske zemlje, a njih je pun grad što oće da se udare za Beograd. Ona neće da se meša u porodica, ali njoj je drago što prijatelj je umnjak. I da mu je tata bio Đeneral, ali ona neće da se meša. I da je prijateljka Janja teška na pare, pa zovu nju trtica Janja. Tetka misli, da i kad Janja ostane sa Academijsku pensiu, da neće deci ništa da daje, nego sve će opet tetka, ali njoj nije teško. I mlada objavljuje dizajne pod ime Grand Mal, al to Joca zna.
Još je rekla da će da ide u Komercionalnu banku, da stavi uže na njen vrat, ali da svadba ima da bude na Kalemegdanska terasa, da svi vide kako nama je krenulo. Svi dobili smo raspored šta će ko da se zaduži, a ja sam dobila da održim nazdravicu sa stranu naši iz Chicago. Rekla je: „Ti da kažeš – Želim naši dragi mladenci dugo i uspešno bračni život. BEZ GREŠKU.“
Mene je prvo bilo žao što mi nije dala neki veći zadatak, što bi neki pravio greška u tako male reči. Ali, kako se primicalo svadba, mene je počela da uzima sumnja da bi ja mogla da sagrešim. Prvo nikako nisam mogla da kažem bračni nego samo mračni. A kad namestim usta na b i kažem bračni, to mi pređe na druga strana i onda kažem bludenci, bledunci, sve kako nije dobro. Čak sam išla i kod Maya, da me nauči, a ona me gleda i kaže: Labialni. Pa znam i ja da nije djoka nego da su slova, ali kako da ne sagrešim u m i b. Ona kaže, napiši i to sa ruku, nemoj u telephone. I ja pišem u svesku, pišem na ruku, grebem po zidi da naućim, a posle kad se to ćita, opet pola piše mračni, a pola bračni. Neće ni da se napiše!
Ja sam se tako od to isteretila, da pred svadba nisam ni spavala, samo želela srećan bračni na naši bludenci i srećan mračni naši mladenci. I kad je došla Saborna crkva, ja sam bila srećna što pop ima onoliko dugačku popsku stvar da radi, pa neće skoro nazdravice, da mi se namesti b i m u pravi način, i posle dok smo se peli uz Terazisku visoravan, ja gledala sam ako ima neka šuma ili pustinja da se odnesem. Kad smo došli u fina kafana, mene je bilo isto drago što će da dođe i matićarski ofisir da i on nešto priča, da ne moram ja.
Ispratili smo i njega, on je nešto lepo pričo da treba da se paze svaki dan i da budu na njihovu ljubav ljubomorni, pa mi se nešto zavrtele suze od tako divan ofisir što ume tako ljubavno da priča. To može da se nađe samo u Srpski, u America tako ne znaju, da ti ne pominjem Vegas. Tu je bila po čaša champagne svakome, a rakija I vino sami teće. Konobari počeli da unesu mezze I salate. Bilo je I proja I gorski sir I prošute razne I pite, a onda sam bila ja.
Svi stojimo, chef od ritual pravi znak na mene, mene kucaju zubi. Sad tek ne znam ni m ni b.
Lepo počnem: „Želim naše mlade četnici dugo I uspešno…“, tu stanem da namestim usta na b, ali dešava se nešto vrlo čudno. Svi se u mene zabulju u mrtva tišina kao da već znaju da ću da ugrešim. Došla je smrznutos. Ja nameštam usta na b, ali neće ništa da izađe. Ovaj pored mene što stoji uzeo zalogaj salatu, kupus dlake vise iz usta. Konobar što sipo je vino, napunio čašu I sipa I dalje, vino toči na cipele I na pod, ženi od preko put ispada viljuška na pod, ćuje se zvec, cameraman odlaže camera I zato više nema snimak, samo svi gleda u mene u velike oči I usta, sve dok se Mila Stanimirović, udato Janković ne uzburka u daljinu stola, izroni iz čipku I talasi, naduva se u jednu stranu, menja vetar u ramena da uvati zalet, pa opaljuje našu Jocu iz dubina beli nežnos: „Nisi tako pričo!“ Joca pada I izbacuje nešto belo, mislimo zub, ali to je bio slinac. Tu se prekida začaranos, sad počinje svi da viče I da se vata za glava, toliko je to bio dobar šamar. Mila skače I ide preko sala na vrata, prijateljka bode prijatelj u rebro, šišti: „Radi nešto, nešto čini.” Akademik tegli sako za lapele, da mu ne odleti, namesti debeli glas, sopti: „Neće moći!“ Kreće I on na vrata, u pratnju prijateljka. Tetka Desa gleda na koju će stranu, štikla bira nazadačke kosimičke, i pada kao svetinjak.
A ja još ništa nisam zagrešila.
Pritrčim kod tetka, podignemo nju I stavimo u stolica, a na drugu joj dignemo noge. Ona kaže: „Gotovo, gotovo, gotovo je. Pustite mene neka umirem. Dajte mi da skočim sa terasu.“ Mi joj ne damo da umre ni da skoči. Stanimirovići napuštaju kafana. Tetka gleda mene I krklja: „Što si rekla ćetnici?“
„Da bude bezgrešno! Nisam ništa rekla, samo sam pausovala. I što su sad problem ćetnici?“
„Stanimirovići su partisan“, viče Marica, dok stavlja na tetkina glava rakia salvetu.
„Partisan? Nije naš narod? Rekli ste da mu je tata Đeneral.“
„Nije Đeneral, nego General!“
„To je isto.“
„Nije isto! Drugo je!“, viču I Marica I tetka u ropac.
„Ali izgledaju normalno, isti su kao naš narod!“
„Propalo je, propalo, pustite me da skočim!“, viče tetka, otužna. Kako je mene tu bilo teško, Mama. To je samo jedno slovo, a razlika je u ceo svecki rat. Bilo mi je žao, da je sve tako propalo zbog slovo, iz moj maximum.
„Kako su Stanimirovići partisan, kad su baš lepo se ponašali u crkva. Niko nije ubio pop, ni upalio crkva. Ja sam u šok.“
„Rekla sam ti da zovemo Božo Koprivica, da malo izjednačimo“, kaže Marica na tetku.
„Jebo tebe Božo Koprivica“, kaže tetka I počne da se rasplače. Tetka rasplače! A nije znala! Mene je to bilo da ruši se grad! Ja onda uzmem njena ruka I počnem I jada rasplačem se, da joj pokažem. Shit, shit, shit, mislim. Otvorio se veliki abis I širi se, čim zazivaju hrabri vatrogasac što ga nema. A možda može da se ispravi, ako ja sam hrabri vatrogasac.
„Šitina“, kažem I osetim da se mene vraća moj snaga.
Odem kod muziku što ne zna da li da svira ili da ne svira.
„Daj microphone.“ Oni daje I ja vičem testing, testing. To se čuje kao testis, testis, ali svi u mene gleda.
„Uplatite vaša pažnja, molim ja vas. Mene jebe labialni, to je problem. Tela sam da kažem: Želim naše mlade četnici I partisan dugo I uspešno kolaboracia.“
Dobila sam aplaus I smejanje. Muzika svira tuš, ja se klanjam I svima šaljem poljupci. Doduše, u moje se iskrene reči umekšala magla što se dizala iz vruće braon prase što se upravo unelo na ramena obadva konobari. Za prasetom ide Joca I drži pod ruku Mila, a na obraz mu još zalepljen print u oblik crvena Europe. Muzika je odma svirala svadba, svadba, svadba, svadba, a ja sam u maglu od prase I svadba, svadba, opet osetila duhovnos. Kao da sam krenula da padam u onaj abis, I povukla iza sebe I sve druge, a onda sam se zaustavila, na ivicu terase, I sprečila se katastrofa. Odličan je taj osećaj, kad se iz veliki napetosti dođe u smirenje.
Tetka je došla I rekla: „Deco!“ Opet je počela da rasplače, a nešto su joj porasle ruke, pre nisu bile ovolike, jer grlila je sav trojica nas, Joca, Mila I mene, do ugušenje. Njena suza je njoj rekla najlepša reč što je za mene mislila, ceo život, ali nije znala da je nađe, do sad.
„Mila ćerko“, tako je mene šaputnula.
Nikad nisam bila tako pofaljena.
A onda se prijatelj akademik napio u najveću brzinu. Ispalo je tako, da on kad se napije, onda misli kako je Pukovnik. I onda sve pohorava, konobari, muzika, gosti, sve. On je pohorio muzika u pravu horsku liniju, da mu sviraju Od Vardara, pa do Triglava. To lepa je pesma, I prvo svi su s njim zapevali, a kad je došlo do rifrejna, Yugoslavio, Yugoslavio, on je u zelenu kiselu flašu stavio kašiku što je ostala od salate I udaro flašu o sto u ritam, a kašika je zvoncala o flašino grlo. Drugi put je opet tražio, I opet svi su pevali, ali već bilo dosta je. Treći put je već počelo oko njega da se prazni, a on da plače, kad je došlo Yugoslavio, Yugoslavio, jer se seća kakav je bio comunistički teror u Yugoslavia, dok trtica Janja iskoristila je servietu da obriše mu ćelavos I oči.
_________________________________________
IVANA BULATOVIĆ diplomirala je na FDU, u Beogradu, 1999.
Zbirka „Ruska i druge priče“, objavljena je u Nolitovom izdanju 2009. Objavljivala je priče u „Koracima“, „Poljima“, „Sarajevskim sveskama“, „Gradini“…
Roman „Praćerka“, objavljen u izdanju Partizanske knjige 2021.
Drugu nagradu za priču, na konkursu “Ulaznica”, gradske narodne biblioteke “Žarko Zrenjanin”, u Zrenjaninu, osvojila je 2023.
Dobitnica je nagrade “Laza Lazarević” za 2024. godinu, za najbolju neobjavljenu pripovetku na srpskom jeziku, u organizaciji Kulturnog centra Šabac.
Živi u Beogradu.
čovjek-časopis 