LOV
Plen je izostao, nije bilo žrtve
I različitim putevima vraćamo se kući.
Odsjaji su bili jarki, trebalo je da počne leto
I Trave imitiraju sunce
I Reka imitira sunce
I Mi imitiramo sunce
Konačno se suočavamo sa činjenicom
Tvoje i moje zlatno je različito
Eto šta se desi kad poznaješ tajnu suptilnosti.
Eto šta se desi kada erotski doživiš leto
Kada je svetlo na vodi više od svetla.
Zaboraviš na plen, odsustvo surovosti
Uvek preraste u mnogo suroviju kaznu.
Nismo taj dan pucali u životinju
Mislili smo da je plemenitost vrlina,
Ali beg se uvek ispostaviti kao nemoguć.
Košuta kroz šipražje
Nije primila metak danas
Žig života živoga
Let metka je i dalje samo bajka odraslih
Ipak čula je bol drveta
Kada se grana lomi
Beg se uvek ispostavi kao nemoguć.
Unutra, tigrovi umiru iza rešetaka
Čak iako ne pucaš u njih
Umesto krvi, kavez bude pun praznine
Hoću da zagrlim to umiruće telo
Ali ruke su mi iznova prazne
Hoću da pamtim taj dan kao sunčan
Ali iako je zaista bio takav
Ja ga se takvim ne sećam.
Po koži se sunce igra kao dete
Ali za ribu na suvom
Ono je surovi starac na Nebesima
Što joj je odredio ljudsku smrt
Na zemlji
Spolja je bila sunčana tuga.
Unutra je bio kraj i prazni kavezi.
Kada će doći obećani tigar
Da nas naseli?
Čekanje nije lepi put kroz prirodu
I dvoje na njemu, živa strepnja zaljubljenih
U vreli dan
Čekanje je voda nepregledna
I u njoj riba
Koja čeka da je uloviš
Četiri plućna krila
U letnji dan, kraj vode
I dalje nije dovoljno
Da nešto u sumrak ne umre
***
ALPI
Snažno ćutimo
Dok se planine ne razdvoje
Kao krila vetrom
Dok ne otkriju belinu Alpa
Gde se još ništa nikada nije desilo
Tamo su božiji prsti zaboravili da dotaknu.
Kad odemo tamo
Vreme postaje mi
A mi postajemo kazaljke
Sećaš se budućnosti na Alpima
Svetluca spokoj u neskrnavljenom snegu
Poslednji put kada ćemo tamo biti
Kažem
Tamo napraviš korak
I odmah znaš da je tvoj
Ponavljaš reči
– ledena
– lepota
– lavina
I to je sva gramatika.
U kotlinama se čuje glas koji ćeš prepoznati kao svoj
Ta jeza će biti hladnija od najtvrđeg leda
Neće se lomiti jeza u belini
Tada razaznaješ šta kažeš
U vrletima Alpa ti si vetar i kažeš
Nema razloga za strah.
Niko na svetu neće čuti
Svako iznova nosi svoju mudrost
Kao iznošene klizaljke
Pozajmljene i hladne sećanjem.
***
SVI NJEGOVI PASTELI
Pričamo:
Svi njegovi pasteli
Te nežne nijanse
Rubova njegove odeće
Te umorne šake
Umnog čoveka
I skupe kožne rukavice
Da ga zaštite od hladnoće misli
Sve to setno podseća
Na šarolikost i urednost
Bašti u tuđini
Bašti koje uređuju stranci urednih noktiju
Što ne znaju kako je to
Cvetati na tuđoj zemlji
Što se na slikama, u velikim muzejima
Dive slobodnim, divljim konjima
Čovek u pastelnom divi se trkačkim konjima
Njihovoj aristokratskoj dlaci
I imenima kao iz istorijskih romana
Svako se divi onome što nema.
Pa ipak,
Tamo ptice umeju da pevaju baš njemu
Kao u Uspavanoj lepotici
I sve je tu da mu olakša
Sećanja na mladog muškarca
Koje stari i sedi
Da bi se magija ostvarila
On zna da je potrebno
Da se pribije uz koru drveta
I da se igra igre – Ko jače postoji?
Tačno je, drvo ne razlikuje imena različitog porekla
Sa drvetom je lako
Isto je tamo kao i onde
Samo se za njega koristi druga reč
Za čoveka u pastelnom reč nikada nije samo
Ali drvo nikada ni ne priznaje pobednika
Osim šumskog požara
Tako je i sa srcem ovog čoveka
Što u tuđoj bašti grli drvo
I prlja svoju lepu odeću
Neprirodnih boja.
***
MEDUZA GOVORI, triptih
1. Odrastanje
Bilo je lepo odrastati kao jedina smrtna od sestara.
To nije uteha, već privilegija krhkosti.
Roditelju su na mene najviše pazili –
Da se ne posečem o grube igračke
Malovečnih grčkih dečaka
Da nikada ne pomislim da mogu kao i moje sestre –
-da držim jarkožute pegave zmije,
da ih obmotavam oko vrata i prstiju kao
zlatni nakit, da posmatram kako mi se slažu
uz kosu i boju oka. Boja žita ili gorski zelena?
Možda plava kao avgustovsko more? Volela sam more,
Ali meni su govorili da pazim, jer Posejdon je nemaran
I mogao bi pomešati moje telo sa gutaljajem vode indigoplave boje.
Samo su oni tako nesmotreni. Na zemlji se duže pamti.
Možda su osećali da će me bogovi skrnaviti
Kao neverni hramove.
Možda su slutili, svi koji me vide kako prolazim
Lepim kamenim gradom mog detinjstva, slutili
Kako će me pojesti Bog.
Videla sam kako sa strepnjom posmatraju
Moja ranjena kolena.
Tamo gde je kod mene bila crvena boja – nesuptilnost krvi
Kod mojih sestara češće je bilo ljubičasto –
Nebo je retko izgledalo kao moja poderana kolena.
Češće kao njihova – boja rododendrona,
Roze i lila u sumrak
A onda ništa do jutra.
*
2. Zaljubljivanje
Suviše rano
Još dok je trajalo jutro
Postala sam svesna
Suvišne lepote svojih očiju.
Prolazile smo kamenim trgom
Kameni zidovi mog voljenog grada
Kameni pločnici, kamene kuće
I tela onih prošlih, a živih – sva u kamenu.
Prolazile uz obalu
Prolazile gorom
Kroz krošnje i kroz nebo
Sve ispod naših haljina
Između naših butina
Ježilo se od smelosti kasne podnevne svetlosti.
Moje sestre su je gledale kao nešto sebi slično
Nameštale vrat, rame, kuk – da se kreću kao Ona.
Za mene –
Zelena gora – u oko muškarca
Tok reke, u tri boje – u Njegove vene
Sivo perje svileno – u Njegov pogled
Onda u krik šumske ptice što ga gubi
Onda u kamen, ponovo.
Crna zemlja – u kosu ratnika
Jer glava kada padne na zemlju
Na kratko liči na Cvet.
Greška je bila što sam volela zemlju
Suvu i krhku na suncu,
Mokru i tešku posle kiše.
A odrastala sam kraj tako bogate trpeze,
nije trebalo da mislim o poreklu plodova različitih boja.
Greška je bila u tome što mi je pogled padao uvek tamo gde ne treba –
a misli kao pokošena trava iza naših belih dvoraca – uvek na poglede.
Volela sam one koje su volele muze.
Jedan je bio običan ribar
Ali jedne večeri mi je prišao i rekao
Dođi, pokazaću ti kako se ulovi smrt –
Ne razmišljaj kao mreža
Razmišljaj kao riba
Tako ćeš uloviti sebe
Pre nego te ulovi On.
Za mnogo hiljada godina
Pričaće
Ako ti večnost nije data
Možeš da je platiš teškim životom
Ali ja to tada nisam znala.
Ono što sam znala jeste
Da je bilo koji muškarac
Preodenut u Boga
Mogao biti pokretač tragedije.
Lepo je to znati.
Lepo je to znati jer onda kada jednog dana dođe vetar
I pokrene bele zavese u Atininom hramu
I naruši njihov spokoj i od molitve napravi
Čitanje Boga u ljudskim slovima
Onda ništa više ne iznenađuje
Onda se otvara prostor kao palata
Neka bude od mermera sa sivim sunčevim pegama
Neka bude puna žena što vole Mudrost
u ljubičastim haljinama neka je vole
i neka svaka izneveri nekog
kao što je jednom izneverila svoju glavu
Onda se otvara prostor kao telo
Za bolesno prodiranje.
Pričaju da me je kaznila boginja Atina
Izgubila je glavu, kažu
Jer se zaljubila
Jer je svojom čulnošću skrnavila njen hram.
Ustvari, taj hram je skrnavio mene.
Dok je ljubav trajala
U mojoj utrobi je rasla Kazna.
Verujem da se sve dogodilo
Jer dok je ljubav trajala
Nisam verovala da je to zaista On.
*
3. Obezglavljivanje
Zmije dolina mog detinjstva –
budite mi drugovi
volela sam zemlju po kojoj gmižete
rodite se sada tamo gde ne umete
bliže nebu, na mojoj glavi
umesto kovrdža, umesto lepe kose
koja mi je razbolela um.
Gorske zmije – iz moje glave
Gradski kamen – iz mojih očiju
Neka tako bude.
Što sam činila drugima
Umem da učinim i sebi
Neki ne poznaju to poštenje
Na zemlji se ono više poštuje.
Utroba je ljubičasta od moje čežnje
Utroba je ljubičasta od moga greha
Jedno je ostalo isto
Moj pogled je moja kazna.
U kamen – svako ko me pogleda
U kamen – svakog koga pogledam
Ja zlo ne želim – ti znaš
Ja želim da budeš trvđi od ljudskog mesa.
Takmičili su se ko će poseći moju glavu
A ja sam samo mislila
O rukama moje majke
Dok u baštama sadi cveće
Gura ga u crnu zemlju
I tuguje što se ne raste brže
Da duže živi
Da mu se duže vidi glava nad zemljom
Htela sam od ljudi – spomenike
Htela sam da stvaram
Kao Posejdon morsku penu
Htela sam da stvaram
Dobri kamen
Dobro tle od ploti
Dobri kamen toliko lepi
Da se pogled smrtnika
I bogova
U njemu sreće
I zaustavlja.
U trenutku kada mi je rastavio
Glavu i telo
Taj koji se zove Persej
Videla sam poderani nebeski svod
Boje moje unutrašnjosti
A onda ništa do jutra.
Kao kajsije u brdima iza mog doma
Shvatila sam
Moja je snaga u mojoj smrti
Sunčana smrt
Tople boje
______________________________________________
SIMONA DMITROVIĆ rođena je 1999. godine u Beogradu. Diplomirala je na katedri za Opštu književnost i teoriju književnosti Filološkog fakulteta univerziteta u Beogradu.U zborniku Slovo Ćirilovo u izdanju biblioteke Braća Nastasijević, 2016. godine objavljuje svoj prvi filmski scenario na engleskom jeziku pod naslovom On Shakespeare’s Deathbed.
Bila je deo različitih kreativnih organizacija kao što su Krokodilov književni festival, Festival izdavačke kuće Treći Trg – Trgni se! Poezija!, i projekat Readers Exchange, podržan od programa Kreativna Evropa. Dobitnik je nagrade „Mladi Dis“ za 2024. godinu.
čovjek-časopis 