*
Sećanja iz detinjstva u mojoj glavi nekada naprave veliku buku, kao zarđala limena kutija u kojoj je baba čuvala pribor za šivenje. Ne možeš da je otvoriš, a da glasno ne zazveči.
Strahovi zbog kojih sam se kao dete noću budila na mokrom čaršavu, vremenom nisu postali manji. Još uvek se jednako snažno preslikaju na sadašnjost. Jasni su kao otisak mastiljave tetovaže iz žvake koja ostaje preko slane polizane kože. Godine su samo ovlaš promenile neke slike i oblike. Ukus kože i znoja još uvek je isti. I osećaj bespomoćnosti i stida. Ni on se nije promenio.
*
Dan je neko vreme bio gladak i sedefast kao unutrašnjost prazne školjke. Ali više nije. Prvi ovogodišnji sladoled na koji sam čekala nekoliko nedelja, nisam uspela da zadržim u ruci. Pao je. Đačka knjižica i pohvalnica su par trenutaka kasnije poletele visoko u vazduh, silovitije od jata preplašenih golubova, a potom završile ležeći na debeloj ravničarskoj prašini.
Kada sam dobila poslednji udarac u glavu, Josipino lice je postalo nalik odrazu u barici koju je zarozao vetar. Ipak, u blizini nema nijedne barice. Tlo je žedni suvi sunđer. Ležim na leđima na vreloj stazi ugrejanoj zracima junskog sunca. Koža mi gori kao da su preko mene bacili zapaljeno ćebe. Ćutim i čekam. Pretvaram se da sam mrtva pregažena životinja ostavljena nasred puta. Ako se pomerim, Josipa će mi đonom svojih novih sandala napraviti još koji plavi pečat na leđima. Glavu sam pokrila rukama, nadlaktice čvrsto priljubila uz uši. Pritajila sam se kao noćna buba. Skupila celo telo. Dišem plitko, skoro neprimetno. Do nosa mi mili miris otopljenog sladoleda.
Josipa je niža od mene za glavu, ima široka ramena kao moj otac i stamenost fabričkog dimnjaka. Dok sam padala na tlo, instiktivno sam pokušala da se uhvatim za nju. Ipak, to mi nije pomoglo da ostanem na nogama. Pala sam ravno. Pravo na zemlju. Kao metla naslonjena na zid za koju je neko nehotice zapeo. Usput sam Josipi počupala pramen kose. Ona je kratko jauknula, izgleda nije shvatila šta se desilo, i čim je videla da ležim na zemlji, zaboravila je na bol i počela da se ceri.
Znam da ne umem da padnem spretno i lepo (uvek me je zgražavala činjenica da i padovi imaju svoju estetiku), ali bar nikada ne plačem kao ostale devojčice. Kada padam, padam bez drame. Dostojanstveno i ćutke. Naučila sam kako da čvrsto stisnutih usana, onako kako ih namestim dok lakiram nokte svojoj lutki, podnesem bol koji se nekoliko sekundi kasnije razlije duž celog tela.
Josipa me pipa vrhom štapa koji je pronašla pored puta. Proverava da li sam živa. Dok me gleda, imam osećaj da iščupani pramen njene kose poput dlakave gusenice mili ispod mog lakta. Ako ga i ona primeti, neću stići ni da ispljunem komadić slomljenog zuba koji držim pod jezikom. Biću načisto gotova. To će je naljutiti i nastaviće da me udara. Možda će me udarati do smrti, dok ne prestanem da dišem.
Pogled kroz trepavice je sličan rendgenskom snimku povređene ruke ili noge: neki delovi su beličasto magloviti, neki prepuni nepravilnih crnih mrlja. Ipak, mogu da razaznam kako Josipa sa obe ruke povlači svoje kesaste pantalone ka struku i snažnim pljeskom ubija leptira koji je sleteo na list čička. Srebrnasti prah sa njegovih krila razmazuje po poleđini moje pohvalnice.
„Glupačo, ne pravi se važna!“, dovikuje. Šutne me još jednom u leđa, ovaj put nešto slabije, i odlazi.
Strpljivo čekam. Ustaću tek kada budem potpuno sigurna da je otišla.
Dok ležim, razmišljam. Dobro je što je Eja pre par dana otputovala svojoj kući. Ona bi odmah primetila da imam modrice pa bih morala da joj ispričam šta se desilo. Majka i otac ih sigurno neće primetiti.
Ustala sam polako. Sačekala da osetim da li je bol podnošljiv. Jeste, kao i uvek. Jedino me jako peče oderana koža na ramenu. Ulepila se u nju prašina, a na površini se lagano pojavljuju prozirne kapljice limfe. Pljunula sam delić zuba u šaku. Napipala vrhom jezika onaj okrnjeni, donju jedinicu sa leve strane. Josipin pramen kose sam snažno izgazila nogom. Pljunula iz usta gustu pljuvačku metalnog ukusa. Ruke lepljive od sladoleda i prljave od prašine obrisala o svetlu letnju haljinu. Zategnula kaiš na sandali. Podigla pohvalnicu i školsku knjižicu i vratila ih pod mišku. Uputila se kući, praveći se da se ništa nije dogodilo.
Ipak, osetila sam da se unutar mojih grudi širi prašnjava stara prostirka. Njene froncle me guše i ostaju u grlu. Bol ne zna kako da izađe.
*
Najčešće subotom, majka me probudi pre svitanja. Oblačimo se u polumraku sobe i šapućemo. Čujemo oca kako glasno hrče. Kada je dobre volje, majka oponaša pokrete testerisanja drveta pa se obe prigušeno kikoćemo. Moramo biti tihe da ne probudimo Bogdana.
Uskoro krećemo. Laka jutarnja svetlost trči za našim koracima. Majka se plaši da ćemo zakasniti na voz. Nekada stignemo mnogo ranije, nekada u poslednjem trenutku. Nikada ne zakasnimo.
Čim kondukter pregleda karte, ona se nasloni preko ruke na staklo prozora. Čini se kao da putuje sama jer samo gleda kroz prozor i ćuti. Ako je neko od putnika nešto upita, odmahne odsutno glavom i oči ponovo uposli poljima pšenice i kukuruza ili rasutih seoskih kuća. Ja ne gledam kroz prozor. Stavim njenu drugu ruku na svoje krilo i pomno gledam crveni kamenčić na njenom prstenu. Najčešće ga vrtim levo-desno ili ga skidam i vraćam na njen prst. Nekad ga stavim u usta i guram kroz njega vrh jezika. Majka to nikada ne primećuje.
Na pola našeg višesatnog putovanja, ona iz torbe izvadi sendvič i stavi mi ga u ruke. Ništa ne govori. Nastavi da gleda kroz prozor. Ako je toplo, izuje cipele i napravi stopalima par kružnih pokreta u vazduhu.
Zagrizem sendvič par puta, a potom ga dugo gledam. Onda se opet nateram da uzmem zalogaj-dva. Nikada ne mogu da ga pojedem do kraja. Između dva debela parčeta hleba uvija se tanki list parizera i širi svoj ružni aromatični miris.
To je miris mojih putovanja iz detinjstva. I miris tople želudačne kiseline koja se poput živog stvora mreška u tankoj najlon kesici. Nakon povraćanja je strpljivo držim ispred sebe, sve dok se majka ne seti da je u nekom trenutku izbaci kroz prozor voza. Kao da je završila neki važan posao, ona nakon toga otrese dlanove i zapali novu cigaretu.
*
Dok pešačimo sa jednog kraja velikog grada na drugi i žurimo da stignemo na vreme na svoje odredište (posete su uvek od tri popodne), dok sedimo na starim klupama u bolničkom parku ispod krošnje drveta čijeg imena majka nikada nije uspela da se seti, dok gledamo u dno presušene fontane i čekamo da dođe vreme za posetu, dok se vraćamo kući udišući iznova gusti zagušljivi vazduh voza – majka me drži za ruku.
Jedini dodir koji ona ume da mi pruži. On je zamena za poljubac u bolno mesto nakon udarca, koji nikada nisam dobila. I sprej za dezinfekciju rana. I nežna priča pred spavanje koju nema snage da mi ispriča. I upletene pletenice za prvi dan škole. Tim dodirom pokušava da nadomesti sve ono što ne može da mi da, sve ono što ne može da iskaže kroz druge nežne dodire.
U majčinoj šaci smeštena je jedna nezgrapna i hroma ljubav kojom me vuče kroz svoj tužni, zastrašujući svet, pokušavajući da tim neveštim dodirom obuzda i svoj i moj strah.
*
Kad god bi me uzela za ruku, ja bih, poput radosnog psa, polizala delić njene slankaste kože na dlanu da bih joj pokazala koliko je volim. Tad je bila samo moja. Mogla sam da joj se približim koliko god sam htela. Da osetim njenu kosu koja je mirisala na sveže voće. Mogla sam da je osetim toplu i isceljujuću. Upijala sam je svakim udahom. Puštala me je u sebe i ja sam dodirivala njenu lepotu. Bila je prozračna. Moja majka vila. Moja majka oblak. Nepregledna. Široka. Nasmejana. Mlada i lakomislena. Majka bez ijedne sede vlasi. Laka i treperava kao vetar. Moćna kao jutarnja svetlost.
Onakva kakva je bila pre nego što smo Bogdan i ja došli na ovaj svet.
*
Danas se čini da ta majka iz prošlosti uopšte nije ni postojala. Da sam je sama izmislila jer je bila želja. I glad. Majka nežnost. Majka zagrljaj. Sitna i mila majka Palčica koja se tek nakratko obistinila u ljusci oraha, a potom se zauvek izgubila.
Jer ova, čije svelo lice već godinama gledam, moja stvarna majka, samo je ostarelo telo i tiha patnja. Žena spuštene glave u psihijatrijskoj ambulanti koja ne ume da odgovori na najjednostavnija pitanja.
_________________________________________________
DANIJELA REPMAN rođena je 1976. godine u Somboru. Piše poeziju, prozu, eseje i književnu kritiku.
Osnovne studije završila je na Pedagoškom fakultetu u Somboru, a master studije za komparativnu književnost na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu.
Objavila je knjige poezije: Cikličnosti (1997), Mesto za savršen beg (2015), Šećer, led i varikina (2021) kao i dve knjige proze, roman Tragom rasutih trenutaka (2014) i zbirku kratkih priča Kvadratno disanje (2018).
Knjiga kratkih priča Kvadratno disanje nagrađena je na konkursu Trećeg Trga i Beogradskog festivala za poeziju i prozu 2018, koja je u Mađarskoj prevedena i objavljena 2022. godine. Nagrađivana je na regionalnim konkursima za poeziju i kratku priču. Bila je finalista na 14. Festivalu europske kratke priče, Zagreb-Rijeka 2015. i Vranac – najbolja kratka priča 2016. Priča Mrtva priroda je 2024. godine na 4. regionalnom konkursu Marija Jurić Zagorka proglašena za najbolju gorku priču.
Roman Stolica bez naslona izlazi u izdavačkoj kući Treći Trg i Srebrno drvo.
Članica je Srpskog književnog društva.
Radi u Somboru. Živi i piše na pustom ostrvu bez mora.
čovjek-časopis 