SLOBODAN PAD
Bacam se raširenih ruku
u sve što nudi zaborav
padam i sanjam
o svim propuštenim životima
čekam
da me neko uhvati
da istisne iz mene
naslage sala i tuge
da me uhvati za vrat
i podigne
u ravan sa svojim očima
i pogledom kaže
da želi
samo mene
***
OŽILJCI
Svuda okolo
oštre ivice
predmeta
o koje se sečem
ostavljaju
tanke crvene linije
pa kraste
ispod kojih se krije
bledi tatoo
za nas što
ne volimo
dizajnirane
iznutra
svi ožiljci
imaju jasne oblike
onih
o koje smo se posekli
i koje smo posekli
oštrim ivicama
sujete
i dobrih namera
***
U MEĐUVREMENU
I jednom
samo tako
isplivaće moje telo
sa belim stomakom
okenutim nagore
i ostaće da lebdi
na granici svetova
dok ga neka
nežna ruka
ne prenese
u vlažnu i toplu zemlju
da ponovo
postane klica
i vlat
što se lomi
pod vetrom
i stopalom
i krišom
ponovo izvija
i stoji
glumeći da je stablo
što drži
krošnju od
oblaka
***
BEZ STRAHA
Nesvesna
ravnodušnosti
koja preti
njenoj
granici od sna
Bez straha
gleda u vreme
krupnim očima
Kaže da
ne boji smrti
I smeška se
Kao da zna nešto
što joj je prijatelj šapnuo
usput
da je zabavi i oraspoloži
Dok ne stigne
tamo
gde je čekaju
***
SA KIM JE NAJTEŽE
Najteže je
sa onima
što su nam nekad bili bliski
pa proziru
kroz paravane
izdržljivosti i snage
koje smo postavili okolo
A nema više bliskosti
sa njima
pa da se prepustimo slabostima
i kukavičluku
i pustimo tu poplavu samosažaljenja i beznađa
da se razbuja i odnese
svo umršeno granje
i leševe sujete
što smo pokopali duboko
Znam
ostao bi na kraju mulj
i blato izneverenih očekivanja
ali bi bar brana
izdržala
do sledećeg kišnog perioda
_________________________________________________
ALEKSANDRA LEKOVIĆ rođena je 1971. godine, u Kosovskoj Mitrovici. Završila je Pravni fakultet u Beogradu, gde živi i radi od 1991. godine.
Bavi se umetničkom fotografijom od 2009. godine i član je Fotografske sekcije ULUPUDS-a od 2017. godine.
Poeziju piše dugi niz godina, a ponekad je i objavljuje na internet portalima posvećenim kulturi i umetnosti.
čovjek-časopis 