MOGLA SAM SE
Mogla sam se roditi u Uljanovsku
Mogla sam se roditi u porodici
Teških heroinskih zavisnika
Mogla sam biti kćerka i žena istovremeno
Majčin krst iznad kreveta sobe u ludnici
Mogla sam biti u konviktu trinaesto prase
Na ulicama Brazila devojčica-kradljivica
Mogla sam paliti žigice bez toplih priviđenja
Naslednica-udavača koju grle samo zbog novca
Mogla sam se roditi u Jakutiji
S crvenim nosićem u krznu
Svako je mogao da me poželi za kćerku
I da me kupi i da me izmisli
Na verandi mogla sam da zaspim
Okružena rakunima
Od svih života koji da izaberem
Kome da se priklonim, kad svaki nudi ograničenja
Na konju propetom
Uhvaćena sam i izlivena u bronzi
Pozlaćena naknadno, smirena zahvalnošću
Jer ko bi se setio spomenik sebi da izlije
Dok luta mističnim sferama…
***
MOJA MAJKA LEŽI
Moja majka leži
U letnjoj haljini
S cipelama i svilenim čarapama
Leži na krevetu
Čeka potvrdu smrti
Sestra se seti kako je volela karmin i rumenilo
I našminka je
Prethodno tražeći u korpici karmin, njen, majčin
Moja majka leži s cipelama na nogama
Koje sam joj ja nazula
Čeka
Mirna je
(Povremeno to prisustvo još uvek
Mlakog tela deluje bizarno)
Moja majka leži usta joj sastavljamo
Nismo je očešljale
I zapravo njene poslednje reči
Bile su, teško i nerazgovetno izgovorene,
Počeši me
Moja majka potom
Leži u kovčegu s belim velom preko tela
Preko lica
I u tom telu, vidljivo je
Duša, u njemu, više ne obitava
To je sećanje na telo, to stvarno,
Hladno, iz hladnjače telo,
Da se ne pokvari
Lepa moja majka
Leži
U letnjoj haljini
S cipelama, u grobu, dubokom
Prekrivena belim velom
Zemljom i cvećem
Soba i krevet
Zadržali su njen miris, miris tela koje je
Nestajalo i nestalo
Sklonjeno, oduzeto
***
*
Sad kuda
Da odem
Gde da se sakrijem: od posla
Od gradskog-seoskog prevoza
Ponoćna kaubojka, neporočna pudlica
Kuda od mrtvaca-spletkaroša
Ensorovskih prikaza
Moj bol, doboki bol
Mumuficira se, telo svetice unutra
Hrista radi jurodiva
Ukočila se, slika zamrznuta
Sliva se tama Enkoridža, curi iz ušiju
Svi su Tamo, samo ja
Ovde sam
Napisaću roman
Kako je Gajto sreo nju
Kako grad avetinjski svetli kad odeš u njega uđeš i
Pokoriš se
Ležim na slami, raširenih nogu
Oko božje gleda me netremice
Blagoslov primam: piši… piši…
______________________________________________________
DANICA VUKIĆEVIĆ (1959, Valjevo) osnovnu školu, IX gimnaziju, Filološki fakultet (odsek Opšta književnost i teorija književnosti), kao i Ženske studije završila je u Beogradu. Pored pesama, piše prozu, eseje i književnu kritiku. Živi u Beogradu. Objavljuje od 1992. Objavila knjige poezije: „Kao hotel na vetru“; „Kada sam čula glasove“; „Šamanka“; „Luk i strela“; „Prelazak u jednu drugu vrstu“; „Visoki fabrički dimnjaci“; „Svetlucavost i milost“; „Dok je sunca i meseca“; „Ja, Klaudija“… knjigu kratke proze „Na plažama“, proznu knjigu „Život je gorila“; knjigu priča „Majka obrnutih stvari“, poetski roman „Unutrašnje more”. Zastupljena je u časopisima i antologijama. Nagrade: ProFemina, Biljana Jovanović, Milica Stojadinović Srpkinja, Ninova nagrada za najbolji roman.
čovjek-časopis 