KRATKA PRIČA ĐORĐA MAJSTOROVIĆA: PROLEĆE U ULICI 7. JULA

O tome šta su Radenko i Gavra radili tokom bombardovanja mogao bih da pričam u nedogled, ali nisu baš sve stvari podjednako važne.
Recimo, znam da je bio 6. april, načelno dobar dan za bacanje bombi, sirene za vazdušnu opasnost su upravo ispraćale dnevnu svetlost sa ulica Jagodine, a njih dvojica su se sa rukama u džepovima vukla preko Kamenog mosta, dalje, ka Ruskom groblju, dok su im se senke lenjo gegale uz njih.
Nastave nema već dve nedelje. Nisu sigurni kako će izgledati prijemni za srednju školu ako se ovo ludilo brzo ne završi. Obojica su već bili prepuni nepotrebnog znanja, ali kao da je polako počelo da im bledi sećanje na život kakav su poznavali pre početka bombardovanja. Ništa više nije imalo smisla, osim da u diskontu kupe limenke nečega što se zvalo Viski-kola i da se popnu na jedan od najboljih vidikovca u gradu.

-“Ese sećaš kad nam je pričao istoričar da su Švabe, kad su se povlačile odavde, digle u vazduh sve mostove na Belici” – reče Gavra, tražeći pogledom špijunske satelite među zvezdama.
-“Čuj mostove na Belici? Brate, to je praktično potok, ne moraš da budeš Karl Luis da bi je preskočio.” – reče Radenko, glasom koji je trebalo da zvuči zrelije.

Radenko je bio dobar u matematici, njih dvojica su zajedno mogli da izračunaju da je pre tačno 48 godina bila nedelja, a tog dana 1999. godine je, eto, bio bezvezni utorak, i to stvarno nije imalo nikakvog značaja u njihovim životima. Radenko je prvi popio piće, spljoštio limenku i bacio je preko ograde, na koju će se koji sekund kasnije nasloniti i početi da plače.

-“Kojti kurac? Šta bi odjednom?”, Gavra nije znao kako da se ponaša, “Nije valjda zbog neke ribe? Ajde isplači se pa mi kaži…”
-“Ma, brate… Sinoć su bombardovali aerodrom dole u Prištini, ćale mi je tamo raspoređen… Nemam pojma da li je živ… Znam samo da spavaju u nekim hangarima njih dvadeset ko sardine… Čuli smo se samo jednom od kako je počelo ovo sranje…” – odgovori Radenko, uz prigušeno jecanje.
-“Ahaaa… pa š’o ne kažeš, meni isto bila frka sad kad je ćale iš’o dole po cigare, zamalo ih omašilo negde kod Leskovca, mogao sam da ostanem siroče.” – reče Gavra, koji se nije sećao svoje majke, kao ni kada je poslednji put video muškarca kako plače.

Ostatak noći je protekao mirno.

Radenko se sutradan probudio kasnije nego inače, a kada je izašao iz svog dvorišta video je na desetine ljudi kako se tiskaju u redu ispred Gavrine kapije. Otišao je po burek, a u povratku mu se činilo da je red samo još više narastao. Posle doručka je ponovo zavirio na ulicu, red je i dalje bio pozamašan. Pošto mu je već postajalo dosadno, a nikad ne znaš kad će sirene ponovo da te sateraju u kuću, rešio je da se probije do Gavre i njegovog oca.
“Čika Gavro, kad će Neša da dobije slobodno, da idemo da vozimo bajs?” – bili su to retki momenti kad je morao svog najboljeg druga da zove po imenu. Ljuba Gavrić, sitni biznismen sa dobrim vezama na jugu Srbije, nije ga ni pogledao, samo je brzinski odmerio kraj reda i rekao: “Za sat vremena”. I tako je i bilo, čak i za nešto manje od sat vremena, Radenko i Gavra junior su već bili na svojim polovnim ponikama i jurili ka Đurđevom brdu.

-“Misliš da će da naprave vašar ovde kad se sve ovo završi?” – pitao je Radenko kad su stigli do potoka i seli na travu.
-“Pffff… ima da naprave najveći vašar na svetu… Znaš kol’ko ću se vozim na ringišpil? Familije mi, dok se ne ispovraćam…” – rekao je Gavra i onda nastavio posle kraće pauze, “E, bale, zakuni se, ako ikad budem propušio da mi odsečeš ruku… obe ruke, dogovoreno? Jesi video ti one paćenike ispred moje kuće jutros? Njih dvojica došli čak iz Ćupriju, ej!”
-“Ma da, strašno…” – odgovori Radenko odsutno.
-“Šta ti još uvek brineš zbog ćaleta? Znaš šta je dobro u svemu tome, kad se nešto desi to se brzo sazna. Tako da, bale, opušteno za sad… A i nešto sam razmišljao, sinoć kad si mi to rek’o… Zar ti nisi pričao da te ćale leši redovno od batine?” – upita Gavra sa malom zadrškom.
-“Pa ono, nije baš redovno, ali u poslednje vreme često, naročito od kako je keva ostala bez posla, svi su odjednom mnogo napeti, još cela ova situacija…” – reče Radenko.
-“Hm, da… a Baneta je l’ tuko?” – upita Gavra nešto tiše.
– “Ma ne… Njega nikad… On je mali, njemu samo ja klepim zaušku kad mi upadne u sobu dok drkam.” – odgovori Radenko onim istim glasom od sinoć.
-“E, bale, nego da promenimo temu, sad si me podsetio, znaš da se ložim na Kseniju već godinu dana, i sad kad je počelo sve ovo, ja se kao ponadao to je prava prilika, pre neki dan joj kažem sve, i da mi se sviđa i sve…” – reče Gavra i zastade…

-“I?” – upita Radenko posle preduge pauze.
-“I ništa, kaže ona bi da budemo drugari… Ej, zamisli, ne znam da l’ ću se probudim čitav sutra, a ona bi da se druži?! Pa imam tebe za druženje, šta će mi to sa devojkama… I tako, ma sve je sjebano.” – zaključi Gavra.

Međutim, i Gavra i Radenko su se budili čitavi i naredne dve nedelje. Tako je bilo i onog dana kada su se svi probudili sa vešću da je u Beogradu bombardovana zgrada Radio Televizije Srbije. Te večeri je, neposredno pre nego što će se sirene ponovo oglasiti, Radenkova majka Biljana ušla u žustru raspravu sa dobrim delom komšiluka ispred prodavnice u njihovoj ulici. Tvrdila je da je Milošević znao da će RTS biti bombardovan i da je namerno ostavio ljude unutra kao žrtvenu jagnjad. Tvrdila je i da je ovo što se sada dešava “naš Drezden” i da ne znamo šta nas je snašlo jer nam je rat konačno došao kući posle osam godina rasipanja smrti svuda oko nas. Sa druge strane, ljudi su joj poručivali da je luda, da ima sreće što joj je muž na ratištu inače bi joj on sam pokazao gde joj je mesto, da ide u Hrvatsku pa da tamo bljuje te gluposti o Srbima kao agresorima, i da pazi šta priča pred decom. Radenko i Gavra su se trgli tek na ovo poslednje, jer se očigledno odnosilo na njih, a oni su imali utisak da su za ovih mesec dana pod bombama dovoljno sazreli i da ih više niko neće zvati decom. Uglavnom, to je bila kap koja je prelila čašu. Otišli su demonstrativno na drugi kraj ulice da vezuju konac između komšijske ograde i bandere, vrebajući slučajne prolaznike.
Gavra je želeo da pita Radenka o stvarima o kojima je pričala njegova majka, ali se malo plašio šta će ako se ne budu slagali o politici, hoće li se i oni posvađati kao što su se odrasli svađali oko toga u svakoj prilici? Gavra je bio prilično siguran da ne zna kako da se naljuti na Radenka. Ovo razmišljanje prekinuo mu je jedan od prolaznika koji su upali u njihovu zamku, a kome očigledno nije bio veliki problem da se ljuti na decu, i koji je počeo da ide ka njima, preteći i psujući. Gavra je počeo polako da se povlači nazad, a Radenko se dao u beg preko ulice, ne primetivši auto koji se pojavio sa druge strane.
Na svu sreću, i ovo veče je prošlo bez žrtava. Radenko je već ujutru bio kod kuće, sa prelomom leve ruke, bolom u kuku i povećom ogrebotinom na licu od pada sa haube Zastave 101. Stari “Stojadin” je takođe prošao sa manjim oštećenjima, dok je vozač ostao bez dozvole na šest meseci, ali je bar pronašao svog novog dilera cigareta. Sve u svemu, niko nije izašao previše nezadovoljan iz cele ove stvari.
Radenkova majka je razmišljala o tome da se privremeno sklone na selo, kod njenih roditelja. Uspela je da se nakratko čuje i sa mužem koji nije smeo da joj otkriva gde se nalazi, nakon povlačenja sa Kosova. Na kraju su otišli na selo za 1. maj, ove godine dodatno obesmišljen, ali je jednoglasno odlučeno da samo Radenkov mlađi brat Bane ostane kod babe i dede dok se ova ludnica ne završi.
Gotovo ceo prelepi mesec maj Biljana i Radenko su proveli u svom dvorištu, plešući u novim rutinama, između dve vazdušne opasnosti, neprekidnog bombarodvanja unutrašnjom propagandom, tajanstvenih telefonskih javljanja Radenkovog oca sa ratišta, i Gavrinih prepričavanja švercerskih dogodovština njegovog oca.
I baš krajem maja, kada je Radenkovim roditeljima godišnjica braka, eto ih u podrumu kuće Gavrića. Susedna Ćuprija je te noći sravnjena sa zemljom, ili je bar tako zvučalo sa tih par desetina kilometara vazdušne razdaljine. Ali kao da više niko nije osećao strah. U podrumu je mrak, jedna sveća obasjava njihova lica. Udovac Gavrić bez naznake emocija, potencijalna udovica Biljana, večno zabrinuta za sve oko sebe, zatim Radenko, čiji glas i dalje mutira, a lice se bori sa pubertetskim bubuljicama, i naposletku Nenad Gavrić, mršavi plavušan, sa večitim osmehom na licu, koji iznenada započinje pesmu:

“JUUUU-GOOOO-SLAAAAA-VIIIII-JOOOO NA NOGE!”

Ništa manje iznenada se pridružuje i Radenko: “PEEEEVAJ, NEK TE ČUUUJU!”

Zatim se pridružuje i Gavra stariji: “KOOOOO NEEEE SLUŠA PESMU…”, a onda se svi okreću ka Biljani, koja nema kud, i kroz poluhisterični smeh otpeva: “SLU-ŠA-ĆE OLUUUJUUU!”
Muškarci padoše u trans nakon ove uspešne izvedbe i zagrliše se kao fudbaleri kada proslavljaju gol, a Biljana nastavi da se smeje, sa suzama u očima. Kraj je stvarno morao biti blizu.

Dva dana nakon potpisivanja mirovnog sporazuma, u dvorištu Gavrine kuće priređena je velika fešta, pekao se roštilj, svako iz ulice je doneo ponešto od hrane i alkohola, a Radenko i Gavra su rešili da ipak žele da budu deca makar još to jedno leto.
Iz novina su sakupili slike čelnika NATO pakta i vodećih zapadnih zemalja i zapalili ih na gomili. Bili su to začeci Gavrinih piromanskih tendencija, koje će kasnije poprimiti znatno ozbiljnije razmere, ali to je bila samo jedna od blažih posledica ovog izgubljenog proleća. Usred tog paganskog obreda, Radenkova majka je počela da ih grdi, pričala o nekim gradovima koji su bili pod opsadom godinama, a oni su pregurali to jedno pišljivo proleće pod bombama i odmah zamrzeli ceo svet.
Nisu je slušali, naročito ne Radenko, koji je kroz vrh plamena mogao nejasno, ali sasvim dovoljno, sa druge strane ulice da nasluti figuru svog oca.

– priča je objavljena u zborniku “Trenutak kad je meni počeo mir”, ZDF, 2023. –

_____________________________________________________

ĐORĐE MAJSTOROVIĆ rođen je 1986. godine u Tuzli. Veći deo dosadašnjeg života proveo je u Nišu, gde je diplomirao na Filozofskom fakultetu, na departmanu za istoriju, nakon čega se seli u Novi Sad. Rukopis njegovog nultog romana “Zbirka zbrke” ušao je u finale konkursa izdavačke kuće VBZ za najbolji neobjavljeni roman 2011. godine. Nakon toga se posvetio pisanju kratkih priča, od kojih su mnoge objavljene u različitim zbornicima. Rukopis njegove prve zbirke “Ulica izgubljenih reči” pobedio je na konkursu “Golub 2016.” za neobjavljeni rukopis autora mlađih od 40 godina koji nisu samostalno objavljivali dela. Knjiga je objavljena juna 2017. godine, u izdanju Gradske biblioteke “Karlo Bijelicki” iz Sombora. Osim što objavljuje, Majstorović je aktivan u književnosti i putem radionica kreativnog pisanja “Pisalište” u okviru Omladinskog centra CK13 u Novom Sadu, gde je šest godina radio kao urednik književnog programa, a vodio je i književni podcast “Knjigofilija”.