ZLATICE
Gegajući se niz beskrajnu brazdu,
baba je drhtavom rukom skidala
prugaste bubice sa bujnih
krompirovih kućica
i stavljala ih u plastičnu kanticu.
Šta će da uradi
sa ti malenim,
sjajnim tvrdokrilcima
pod kojima su
nestajale usnule liske,
nije mi odgovorila.
Gledala sam potom
u raskošno bele
cvetove krompira.
Кao da su iz sebe
pustili svu tamu,
ni sami ne znajući
šta će sa njom.
I sama sam takav cvet
što se otvara zbog podzemne,
nevidljive, a hranljive krtole,
pokušavala sam da kažem.
A misli bi se tada
razmilele kao zlatice
po krompirištu,
ali u njima tada
još uvek nije bilo ničeg
što nije mogla skloniti
babina umorna ruka
na mojoj kosi.
***
IDILA
Videla sam kako trči obezglavljena kokoška
i kako joj baba iz utrobe vadi jaje
oko koga još nije sasvim očvrsla ljuska,
osetila sam kako opojno mirišu
zgaženi tvrdoglavi ružini pupoljci
i kako komšija štavi krzno kunića
koji je do maločas mrdao njuškicom
i čuljio uši da čuje zvuk oštar kao sečivo,
videla sam zauvek skočanjenu krticu
na krtičnjaku, dole, u dnu naše bašte,
gledala sam i kako keruša grize svoju posteljicu,
a zaklanjali su mi oči da ne vidim kako se
na ekranu previše strasno ljube Mira Furlan
i, čini mi da je bio, Rade Šerbedžija.
***
HALJINE
Najstarija od sestara,
brzo sam izrastala
iz haljina na kojima je
cvetalo lekovito bilje
kome nisam znala ime.
I lakovane cipelice
ubrzo bi bolje pristajale
uskim stopalima
mlađih devojčica.
Кad god bi se, potom,
sestrice zatrčale
prema meni,
odevene u odeću
iz koje sam tek izašla,
trgla bih se od radosti:
možda to sama sebi,
najzad, trčim u zagrljaj.
***
PRUGA
Drveće uz prugu hoda brže nego mi.
Zažarene bulke se utrkuju sa oblacima.
Кažem: ne mogu tako brzo.
I još čvršće stežem tvoju šaku.
U drugoj držim poništenu kartu
koju je neko bacio u travu.
Opipavam kartončić, tražeći mesto
gde je kondukterova zumba
načinila prazninu.
Proveravam: ako kružić još nedostaje,
ja sigurno postojim. Jer idemo u susret vozu,
a prema meni iz daljine tutnji strah.
Mislim: ako zakoračim sa praga na na prag,
sve će biti u redu: pred nama se neće
ukazati zadihana senka lovačkog psa
i nećemo sresti nadobudnog čuvara pruge,
koji, izgleda, odista veruje da će se šine
iznenada razići i otpuzati svaka na svoju stranu.
Valjda nam zato i dovikuje da se sklonimo
sa koloseka. I preti kažiprstom.
Njagova usta su tunel iz koga će
za zvukom izleteti blesak, stresam se.
Ti mi ništa ne govoriš, jer objašnjenja su
vidljiva posvuda oko nas: moram da izjednačim
svoj sa tvojim korakom, moram da hodam brže,
jer će se sunce rastopiti i nestati u travi.
Moram da hodam brže, jer znam: uskoro će
I ovuda protutnjati voz koji se nigde ne zaustavlja.
***
ANĐEO
Ne prekoračivši sobni prag,
gledale smo u majušnu staricu
koja je uspela da zaboravi sve
što je učinila, i ono što je još teže:
da oprosti sebi zbog onog što nije.
Još samo da joj uminu bolovi
zbog kojih je potkočena visokim
jastucima obrubljenim čipkom
i, evo, i mi ćemo, iz blizine, najzad
videti anđela koji, umesto krilima,
već sad zamahuje preširokim rukavima
flanelske spavaćice sa tufnicama.
I već dugo se uzalud
trudi da odleti.
_______________________________________________
OLIVERA NEDELJKOVIĆ rođena je 19. juna 1973. godine u Čačku. Nakon završene Gimnazije u rodnom gradu, diplomirala je na Grupi za srpskohrvatski jezik i jugoslovenske književnosti na Filozofskom fakultetu u Nišu. Od 1999. godine zaposlena je u Gradskoj biblioteci Vladislav Petković Dis u Čačku. Od 2022. godine radi na formiranju Muzeja poezije, čiji rad je predstavljen mobilnom aplikacijom i veb-aplikacijom muzejpoezije.rs, čiji je urednik.
Objavila je zbirke poezije Vodeni cvet (Gradska biblioteka u Čačku, rukopis nagrađen na 33. Disovom proleću, 1996), Pribor za čitanje (Narodna biblioteka Stefan Prvovenčani u Kraljevu, 2002), Suvlasnici beline (Filip Višnjić, 2006, Beograd) i zbirku poezije u prozi Posteljica (Kulturni centar Novog Sada, 2015).
Dobitnik je Nagrade Pero despota Stefana (Gračanica, 2018).
Objavila je knjige priča za decu: Pričino dete (Beograd, Čekić, 2013) koja je nagrađena književnom nagradom Momčilo Tešić), Uspavanka za Mesec (Beograd, Kreativni centar, 2021) i Naša Nada (priča o detinjstvu Nadežde Petrović, Pčelica, Čačak, 2021).
Saradnik je emisije Radio Beograda Dobro jutro, deco, a nagradu na tradicionalnom konkursu ove radio stanice za kratku priču namenjenu deci dobila je 2011. godine.
Bila je glavni urednik lista Disovo proleće, bavila se priređivačkim i uredničkim radom, lektorskim i korektorskim poslovima.
Autor je brojnih stručnih radova iz bibliotekarstva publikovanih u stručnoj periodici i zbornicima. Bavi se bibliografijom i književnom istorijom i priredila je izložbi posvećenih stvaralaštvu Vladislava Petkovića Disa, Danice Marković, Stevana Lukovića, Miloša Crnjanskog, Vaska Pope, Milosava Tešića, Miroslava Maksimovića, Radmile Lazić, Milana Đorđevića, Saše Radojčića, Zlate Kocić i dr. Pored brojnih priloga za bibliografije srpskih pesnika, objavila je i knjigu Svetiljka za Aleksandra Ristovića: prilozi za biobibliografiju (Čačak, Gradska biblioteka, 2012).
čovjek-časopis 