MAJKE NEMAJU GODINU ROĐENJA
/U najtežim trenucima ne umem da pišem,
ovo su samo krhotine vriska
ispod osmeha koji mora postojati.
Zabrinuto lice neće joj dušu nahraniti./
Bijem bitku sa svim simptomima
na ovom frontu
predaja nije opcija
s bolestima nema pregovora.
Treći je mesec kako dižem sunce
kao hrabra sam
/možda/
mogu sve
/veliki znak pitanja/
reagujem na vreme
/istina/
hobotnica sam
/želim na sto strana
prioriteti su određeni
ko shvata
shvata
koliko njih će se saplesti o tih šest kamenčića
pokazaće mi neka buduća gorka strana
kad dođu ovakvi dani
naglašena senzitivnost
teško zaboravlja/
Poželim suzu ali je nema.
U sebi sam se ćutke razbila.
Trepere novogodišnje lampice
urgentnog centra
tridesetprvog decembra
ljudi su nasmejani i večno pitanje kuda za Novu
imaju mnogo želja
samo jednoj se priklanjam i molim
da njene oči zasijaju
volšebno da zeznemo prošlu
i pojavimo se u Novoj
/mama/.
Nana ide kući
kažu
svejedno mi je kako je imenuju
Mama, idemo kući!
Vidim je svesnu pogledom nas traži
Kući! Kući!
reče i zaspa.
Treća je tura infuzije
opet mi ne jede
Mama vidi česnicu
vidi šta sam spremila.
Sve je lepo i divno ali ne mogu ništa možda ću sutra
(ona koja je jesenas tako lepo jela)
Prababa Dmitra
mesila je česnicu tako i tako
palila badnjak ujutro
mama sve zna
ona naređuje šta da se kupi i spremi
pita za rane
ima li poboljšanja
O, ima
ima
Stara žena sva u belom čude se doktori
kako ti stručno pričaš sa njima
trebala si biti doktor
pojma ovi nemaju s ovim instrumentima
vidi kakve su mi modrice napravili.
Idi spavaj mnogo si se umorila
sutra ako neko zvoni ne otvarajte
kažite dobro je i doviđenja!
Čudim se odakle joj te reči
pišem joj na papiru
vidi bez naočara
ne čuje odavno
sad je i pročula
s njom se nikad ne zna.
Odakle joj pojam o vremenu
sat ne gleda.
/Nižu se pitanja./
Neki ljudi su tako jezivi
i već mi najavljuju da neće doći na sahranu
ali da im javim tek kad je pokopamo
I ja bih
da prostite
njima psovala mater
i tukla bi ih ovim staklenim rukama
Neke se stvari ne pričaju
i ne morate da me podsećate koje je godište
majke nemaju godinu rođenja
I šta tu ima nejasno?
Crtam joj cveće
ispišem stihove pesme koju nam svakog rođendana peva
beli su zidovi beskrajna
samotna tama
Od kako je stigao specijalni dušek
ne mogu da ležim na strani ka kojoj gleda
da menjam belinu
pričamo i smejemo se
iako svesne situacije
depresija nije opcija.
Šta kaže baka
pitaju iz hitne
Kaže da je 45 isterala Nemce
a i vas će zajedno sa nama zato što smo vas zvali.
Dižem sunce
a ono mi zalazi
ogroman je bezdan izvan mojih moći
U raskoraku su mi koraci
racionalnog i emocionalnog
svesna sam toga
ali na ovom frontu predaja nije opcija
majke nemaju godinu rođenja.
***
NEMA PRIPREME
Nema pripreme za odlazak
to su utapanja
smolasto-gorke laži.
Kažu, ti znaš da će taj dan doći
ti znaš, spremi se.
Kako da se spremim!?
Mozak je tišina pred srcem
a duša, ja sam je osetila
sa dlanova kako mi klizi, tvoja.
Mozak je bio spreman
ali ne za odlazak nego za borbu
još nešto može da se učini
još ima vremena.
Nema pripreme
hleb ne miriše
niko nikada onakve aurore borealis radosti
pred moje došle stope
Niko nikada iskonski, utrobom
da li sam dobro.
Niko nikada tvoje misli, reči
tvoj osmeh
oči
dušo duše.
Kome uvek najlepša
kome zlatni vez haljine da plešem
kome mini modne revije
ko da se smeje:
E, jesi blesava.
Na onom brdu leži tona pozitivne energije
/ molim se da je u nekoj desetoj dimenziji/
niko od tame svetlo
niko takav smisao za humor.
Ti si zauvek
komandant sa uniformom nežnosti
zato ti obećavam prebrojaću pesak jednom.
Sad treba da znaš
tvoje najstarije srce mi budi glas razuma
pred njim kao najmlađe
ostajem nema zahvalna
malo ko zna odmah prepoznati slomljena rebra.
…
Ovde postoje pravila za sve
i običaji jezivi,
gde si me to ostavila
dušo duše.
Ovde se plače od do
ovde se ne uključuje TV
to je stari običaj
/naši su preci tako
dok su sedeli uz lojanicu/
Ovde se ne jede
ovde se ždere i loče posle sahrane
posle četrdeset dana
ovde kao da se slavi
u ustima mi ukus mrvljenog stakla.
Ovde na ovoj crnici
postoje godišta
i sve je to meni normalno
dok ne dođe do – nekom je manje potrebna hitna pomoć
/to mora da se menja/
dok ne dođe do – onaj ko je poživeo manje je umro
a ti si meni
mnogo otišla.
Ovde postoje saveti iz dobre namere.
Kažu, odmaraš
pomislim da si otišla na godišnji odmor
U ušima mi zvuk mrvljenja stakla.
Postoje pravila
da mi otežaju crne dane
i znam da bi mi rekla:
Teraj sve to u k….
Svi sve znaju
tvrdim da ne znam
tek lutam
pustinjom čija zrnca
moram prebrojati sama
/potrajaće/.
Jedina istina iz klupka rečenica
u koje su me umrsili
u momentima kad sam se uključivala
bila je da će s vremenom boleti više.
nema pripreme za odlazak
dušo duše.
________________________________________________
JELENA STOJKOVIĆ MIRIĆ (1972, Loznica (Draginac)), nastavnica likovne kulture, radi kao specijalista za video montažu; bavi se pisanjem poezije, proze i slikanjem; zastupljena u zbornicima i na književnim sajtovima; sarađuje sa književnim časopisima. Svoje radove objavljuje na svom kutku Srebrnasto paperje, a recituje na YT kanalu sa istim nazivom. Objavila je obimnu zbirku poezije “Eliza ima srce čoveče ili Srebrnasto paperje”. Pesme su joj prevođene na slovenački.
Baka devojčice Eme, koja se najlepše smeje. Živi u Beogradu.
čovjek-časopis 