Trebalo je zaklati kokošku. Otac je uzeo sekiru, majka i baba su stale uz panj. Kokoška je prhnula i razletela se po dvorištu. Otac se sledio. Žene su pojurile unezverenu kokoš. Lepet, krv i kreštanje. Između gladi i ručka isprečilo se mučenje nedužnog stvora. Žene su izbegavale da im se pogledi sretnu. Zar nisi mogla da nađeš nekog ko zna da zakolje živinu, govorilo je babino ćutanje. Mahala je rukama, kao da nekog plaši. Zar sam mogla da znam, majka se pravdala u sebi. Upinjala se da pre babe uhvati izbezumljenu kokošku. Nedoklano stvorenje zaletelo se pravo u ponor babinih ruku. Baba je dohvatila okrvavljenu sekiru, muški posao dovršila je u uvređenom ćutanju. Zatim i ženski. Poparila je kokoš i očerupala je, očistila i osmudila, ispekla je i isekla. Majka je postavila sto. Gledala je u svoje ruke kao u tuđe. Otac je sedeo na pragu i gledao u brda.
– iz zbirke kratkih priča “POGLED POD SUKNJU SVETA”, Agora, Novi Sad, 2023.
_____________________________________________
TATJANA JANKOVIĆ objavila je zbirke kratkih priča “Priča Babinog sina” (2008), “Danas sam bila u našoj kući” (2016), “Pogled pod suknju sveta” (2023) i putopisnu prozu “Prisvajanje Venecije” (2018). Priredila je knjige “Bolnica Stobart” (2018), “Govoriti o Njujorku” Katarine Bogdanović (2021) i “Pređa” Selene Dukić (2022). Bila je član redakcije časopisa “Koraci” od 2013. do 2021, na mestu glavnog urednika od 2017. do 2021. Radi kao bibliotekar u Narodnoj biblioteci “Vuk Karadžić” Kragujevac, u Fondu za staru i retku knjigu. Živi u Kragujevcu.
Naša prsa se probijaju kroz maslinike, šikare i grmlje – snažna i uplašena.
Gušterice pod kamenjem bježe od sjena, a mi bježimo od zmija, tih mudrih otrovnica koje u vrhu repa čuvaju besmrtnost.
Pazimo da ih ne gazimo, pazimo da ne gledamo u sunce, pazimo da nam sjena ne pobjegne u tijelo.
Šparoge ćarljijaju na povjetarcu, povinute u slavi boga, onog koji im daje kišu, svjetlost i mrak za njihovo krhko korijenje.
Mi zatvaramo oči, pružamo ruke i ubijamo jednim pokretom.
LUCA KOZINA (Split, 1990.), iz zbornika “TANANE REVOLUCIJE /ljubav, društvo, priroda/”, Kontrast izdavaštvo, 10/2023, prvonagrađena pjesma na konkursu “Pisanje uz Tanane”, u kategoriji “Priroda”
Rodila se u mestu kojem je bog rekao laku noć. Davno rekao, a ona iz pomračine otišla. U kući je održavala ognjište iako je bila najmlađa. – Nije mene majka rodila da joj sluškinja budem! – prezubila je kad joj je dosadilo da džara vatru, pa se spakovala i pošla ne znajući kud. – Za koru hleba ću imati – rekla je ispravljajući uši na đačkim svedočanstvima i trpajući ih u oskudan prtljag. Niko joj to nije osporio, niti je pokušao da je zaustavi. Tamnokosa i svetle puti, zadevojčila se u doba kad žene još uvek ne otklanjaju malje ispod pazuha, a nausnice u najgorem slučaju izbeljuju nekom nagrizajućom pastom. Nosi cvetne suknje, jednobojne bluze, broševe i crveni lak na noktima, od kojeg već sutradan ne ostaje ništa osim iskrzane mrlje. Na glavi joj bujna pečurka, šiške sklanja sa čela, jer nema nijednu boru za sakriti, niti su joj obrve svenule. Osmeh joj je upadljiviji od nagorelih nausnica, kad ne zna šta bi, ona se nasmeje i tako maskira začuđeni pogled. Nekoliko godina unazad ima tuđe zube i pristaju joj dobro. S nevidljive strane su srebrni. Tetka joj ih je poklonila. Neka neiživljena mlada zubarka čekićem je ispitivala tvrdoću njenih zuba, iz čiste obesti skršila joj zdravu jedinicu. Ni izvinila se nije. – Neizbežno bi se to desilo, kad-tad – samo je rekla i sela da evidentira kvar u otvorenom kartonu. – Ruke joj se do laktova sasušile, čekić progutala dabogda! – tetka je klela i tešila. – Ne plači, zlato, platiće tebi tetka nove zube, od onih što se ne kvare, pa neka košta šta košta! – Tetka je imala zlatne trojke, najbolje ih je nosila uz plave haljine. Zna da boli kad se zubi bruse i na njih navlače novi, al’ još više boli kad ih nema. – Deset godina si mirna, onda dođi ponovo – rekao je zubar, a ona nije odgovorila ništa, samo je klimnula glavom, kao da ne ume da govori s tuđim zubima u vilici, boji se da će joj poispadati ako ih ošine jezikom. – Za deset godina – misli – imaću trideset dve, to je već starost. Za razliku od mesta u kojem je rođena, u gradu u koji je došla može da bude dokona. Može da baza ulicama, da isprobava pokretne stepenice u robnim kućama, da premerava obalu jezera. Hoda i nada se da će nekoga sresti. Nekoga ko je kao i ona odnekud otišao bez želje da se vrati, iako mu ni ovde ne valja. Sanja o muškarcu u kome će naći sebe i zaista početi da živi. Sanja vatru koja će nastati trenjem njihovih tela, pa će ih taj plamen progutati i stopiti u jedno. Veruje da je bez njega nedovršena, da živi u polovičnom telu bez istinskog zadovoljstva, mada nasmejana. Ponekad mu piše pisma, zamišlja da se već dugo znaju, da čeka da joj se vrati iz vojske. Pisma prepisuje u beležnicu u kožnom povezu, zajedno sa stihovima kafanskih pesama, isečcima ljubavnih romana, receptima za sjajnu kosu i bujne grudi, tetkinim savetima, adresama prijateljica iz detinjstva. Beležnicu krije pod krevetom, u iznajmljenom sobičku u Palmotićevoj 8. O Juniju Palmotiću ne zna ništa, Dubrovnik ne postoji na njenoj mapi sveta, plemstvo smatra poganom greškom čovečanstva, a pobožnost najprimitivnijim oblikom ponašanja. Naziv ulice u kojoj živi podseća je na posleratnog tvorca masti za bebe. Da bi zapamtila Junijevo prezime, morala je da izmisli da se Pavlovićeva mast pravi od palminog ulja. Broj osam je lak za pamćenje, lakši od dve četvorke. Ona se dobro snalazi s brojevima, oduvek je tako. Još je puzala pod stolom kad je njen otac podučavao stariju decu računu. – Koliko je dva više dva? Tajac. Dvojke se penju jedna drugoj na glavu i prave zbrku. Ne bi u tom neznanju bilo ničeg kažnjivog da ona nije izvirila ispod stola i rekla: – Cetli! – A dva kraj dva? – Dvaes dva. Brže je počela da računa nego što je progovorila. Otac je šibom rasterao starije đake, a nju je posadio u krilo: – S takvom glavom, daleko ćeš dogurati! Održao je reč i poslao je u ekonomsku školu čim je stasala. Iz školske klupe kroz prozor svakodnevno gleda službenice u strogim kostimima kako važnim korakom izlaze na pauzu za kafu. Zavidi im. – To je život kakav želim – misli i ništa je ne podstiče na učenje koliko ideja o kostimu i kafi.
***
Radi od sedam do tri. Pauza za kafu je u deset i trideset. Žene pričaju jezicima koje ne razume. Smeška im se. Sinoć je stanjila obrve, proverava ih pred ogledalom, nanosi svež sloj rumenila na lice, podiže kosu, premerava bokove, sve je na mestu. Srešće ga u tri i četrdeset pet. U Palmotićevu se vraća u šest i petnaest. Zaboravlja kako su započeli razgovor, da li ih je neko upoznao ili su se sudarili u prolazu pa zastali da se izvinjavaju, zaboravlja gde su sedeli i čemu su se smejali, ime mesta iz kojeg je on došao, da li ju je dopratio do kuće ili su se poljubili na ćošku pre. Sve zaboravlja, pamti samo užarene kuglice kako plutaju njenim telom, golicaju je iz stomaka, peckaju po usnama, prave vatrene osmice između grudi. Ne shvatam govor svojih čula – zapisala je u beležnici – ni tebe koji ne postojiš i postojiš. Zaspala je obučena. Kad bi znala da njegovo ime znači kamen, proglasila bi ga za smaragd. Njih dvoje ne govore mnogo, dovoljno je da hodaju držeći se za ruke, pa da se omraženi budžak pretvori u sveto mesto. Piju sokove, izuzev na proslavama, kada je njoj dozvoljen džin-tonik. Izlaze sa društvom, ako ostaju sami, po pravilu je to na javnom mestu. Celih sedam meseci. Za Osmi mart poklanja joj crvenu knjigu punu Nerudinih stihova. Uči ih napamet i pretvara se da razume šta deklamuje. Njeno interesovanje za pesmu ipak ne napušta kafanski sto. Za praznike on odlazi svojima, šalje joj pisma ispisana kitnjastim rukopisom, zaklinje je da ga čeka, pa se vrati brže nego što joj pismo stigne. Kad je prvi put završila u njegovoj sobi, ništa se nije dogodilo. Skuvao im je supu iz kesice, pa su zaspali slušajući radio. Drugi put je izneo džin-tonik. – Šta slavimo? – pita ga. – Nas! – kaže svečano, pa stane da je ljubi gde dotad nije. Pola sata kasnije iznosi debele peškire i stavlja ih pod nju. Ona se ne opire, niti pristaje. Užarene kuglice se sudaraju i prave male eksplozije duboko pod njenom kožom. Tutnji joj između ušiju. Ne zna da li bi ga odgurnula od sebe, zabada prste u njegova gola ramena, zatvara oči, sve je dobro, ponavlja nemo. Njegov jezik čini joj se krut kao dleto, zariva ga svud po njoj. Mrsi joj malje pod pazuhom, niže je ne dira, naleže na nju i sve se odvija bez njenog učešća. Dahće joj na grudi, usamljena kovrdža iznikla iz njene bradavice zatreperi. U pupak joj se uliva njegov znoj i još nešto lepljivo i vrelo. Izvlači peškire ispod nje, zagleda ih, pa pokupi tekućine s njenog stomaka. – Pre bih poverovao da voda gori, nego da ti nije prvi put – kaže joj. Ona ne odgovara, pita se ima li u njegovom glasu zluradosti, tuge ili olakšanja, ili od svega pomalo. Sutradan je sretna što peškir laže. – Neka ga, nek ne umišlja da nisam imala života pre njega. To samo ja znam! Dvadeset dana kasnije pobožno čeka, na svaki sat zadiže suknju u kupatilu, svlači hulahopke i proverava. Povuče vodu iz navike. – Da se nisi prehladila? – Dobro sam – laže i smeška se. Prvi put preispituje postojanje boga. – Ako te ima, pomozi da prokrvarim! – moli mu se iz beležnice, ne zna kome bi se drugom obratila. I njen muškarac najbolje ju je razumeo dok se još nisu sreli, u pismima na koja nije odgovarao, dok ga je zamišljala i čekala. Sad zamišlja boga, sedi namrgođen pod oblakom i nadzire njenu beležnicu. Munje iz očiju baca joj u međunožje, raskrvari je dvadeset osmog dana. Nijednoj se kazni silinije obradovala ne bi. Noću sanja kako iz nje iskaču deca kao zečevi, razbeže se svud po Palmotićevoj, automobili trube, ljudi uzmiču, zagledaju ih, ogovaraju na tuđem jeziku. Odnekud se stvori njena tetka, uhvati jedno za uši, pa ga ponese njemu pred vrata. – Je l’ ovo tvoje? – pita ga, a zlatan zub preteći joj se zacakli pod zverskim kezom. – Moje? Otkud moje, to si s ulice pokupila! – on se brani, a tetka preti. – Nakotilo ih se ko zečeva, sva su tvoja, priznaj, dozovi se pameti! – Nemam ja ništa s tim! – Imaćeš, imaćeš, samo kad te pritegnemo! Kad si sejati znao, ima i da žanješ! Probudila se od tetkine galame. Zadiže spavaćicu, stomak joj je i dalje ravan, između nogu ni kapi. Vadi beležnicu ispod kreveta i prevrće je dok u njoj ne nađe tetkine recepte: kolač bez jaja; beskvasni hleb; pita s jabukama bez kora; šta skuvati kad nema mesa; kako ga svezati. Za hleb, jabuke, meso i jaja umela je da zaradi. Za vezivanje joj treba dodatno uputstvo.
***
Mrak mrači, stra strači, put puca, kamen frca, gora ječi, voda huči! Niti mrak mrači, niti stra strači, nit put puca, kamen frca, mog dragog srce puca! Crko, puko, dok meni ne došo, mene mladu ne našo! Sve su mu cure udovice, livnom opasate, blatom namazate, sve sem mene! Izgovara to nad njegovom slikom, gledajući ga u oči, makazama mu probada srce. Kad završi, oseti sevanje u krstima i zna da će izjutra prokrvariti. Krv joj je zrela i sveža, cela soba miriše kao gvozdena kapija. S ruke skida prsten. Zlatan je, s purpurnim kamenom. Dobila ga je od oca, tim su prstenom overili njena đačka svedočanstva iz ekonomske škole. Nijednom ga nije skinula s ruke. Sad ga potapa u mesečnu krv. Kad se on pojavi pred vratima Palmotićeve 8, pogledaće ga kroz taj prsten kao kroz špijunku. Došao je izmučen kao dete koje su svu noć jahale morije. Gleda je zamućenim pogledom, vrat mu je otekao, korak težak kao da mu je ime sišlo u stopala. – Je l’ sve u redu? – pita ga vraćajući prsten na ruku. – Loše sam spavao – kaže joj. – Hoćemo na kafu? – Uđi – poziva ga u sobu i radost joj zaigra pod trbuhom. – I ja sam ružno sanjala. – Ispričaj mi, da se ne obistini. – Ma glupost, sanjala sam da te jure zečevi. Kako napraviš korak, tako se namnože iz zemlje, pa ujedaju. Od tog su dana nerazdvojni, svuda je prati. Zajedno obilaze robne kuće, pridržava joj tašnu dok ona u kabini isprobava sedmu suknju zaredom. Divi se njenoj figuri i dosađuje se istovremeno. Sedi s njenim prijateljicama koje su izdaleka došle da je posete. Ispijaju kafe, prevrću šolje, on gleda u svaku i proriče bele zečeve. Svima je zabavno sem njemu. Hodaju pored jezera, čvrsto je drži za ruku i želi da bude negde drugde, što dalje od vode pod kojom mu se priviđaju zloslutna raspevana jata. Crne ribe i crvenooki zečevi, svuda je progonjen. Prati je na posao, dočekuje tačno u tri, spreman na svaku zapovest. Kupuje joj karanfile i mimoze, piše pisma, seje ljubavne ceduljice svud po sobi, stavlja joj čokoladne praline pod jastuk, ljubi za slatke snove. Gadi se samom sebi. Noću je želi, diše kroz njenu kožu dok oboje ne ostanu bez daha. Opštio bi sa spavaćicom koju je svukla, ali krv kao da natraške teče njegovim žilama, ne napaja mu snagu, žudnje mu ostaju jalove, telo suvo kao u groznici. Kad se ponovilo više od pet puta, otišao je lekaru, ali ga je stid vratio kući pre nego što su ga pozvali da uđe u ordinaciju. Kad nije s njom, ruše ga vrtoglavice i nevidljiva sečiva zarivaju mu se u prepone. Sanja bolest koja će po njemu dobiti ime, sanja svoju sliku u medicinskim enciklopedijama i rendgenske snimke svojih presahlih organa. Ta bolest ima žensko lice, ispija mu tekućine iz tela i ostavlja ga da skapa od neutoljene žeđi. Kad ga dokrajči, prisloni mu zadnjicu na lice, pa mu zečjim repom zatvori oči. Nežno ih zatvori. Kad se probudi, još dugo oseća krznenu lopticu na kapcima i trlja oči dok mu se beonjače ne zakrvave. Obnevideo, žuri da joj se vrati. Odlaze u posetu njenoj tetki, vidi je prvi put, ali odnekud mu je poznata. Možda u njoj vidi stariju verziju svoje drage. Zagleda se u tetkine nabrekle čukljeve, pozamašna bedra, grudi koje joj landaraju oko struka, zlatne zube, ispitivački osmeh, paučinastu kosu natapiranu u punđu. Onda pogleda lice žene koja ga opčinjava, pa proguta zlokobnu misao: – I ti ćeš takva biti! – Dok tetka iznosi goveđi gulaš, on zamišlja njihovu zajedničku starost. Vidi svoje kosti obučene u prugastu pidžamu, bezuba usta koja srču jutarnju kafu u sobi po kojoj se razleću njene raskalašne grudi. Čas ih prebaci preko ramena, čas ga njima nehotično ošine. Lice joj je kao u kornjače, usne zadebljane jarkim karminom, pokreti žustri. Pretura lončiće po kuhinji, kad nađe odgovarajući, baca ga na šporet, pa oberučke muze iz sebe mleko. – Jedi! – viče tetka i trpa mu gulaš u tanjir. – Naši smo, nemaš se čega sramiti! Ispričava se, ustaje od stola da opere ruke, u kupatilu povraća belu tekućinu. – Dobrog si izabrala – tetka zadovoljno klima i žvaće. – Malo je slabunjav, treba da ga uhraniš. Kad kilogram soli zajedno potrošite, tad ćeš znati paše li ti. – Držala sam se tvog recepta, sad mi sve paše. – Šta si mu kuvala po mome? – Svezala sam ga. – Onda je tvoj do smrti – tetka dosoli gulaš u tanjiru – al’ neće ti takav dugo poživeti. – Dok decu ne izvedemo na put, pa dosta. – Ti znaš da sam ja petoricu sahranila, do dece ni s jednim ne stigoh. Slaba sorta! Al’ ne žalim, ti si tetkino dete. – Izvrstan ti je gulaš. Daćeš mi recept.
MARIJANA ČANAK (1982, Subotica) završila je studije književnosti u Novom Sadu. Piše prozu. Dvostruka je dobitnica književne nagrade „Laza K. Lazarević“ za najbolju neobjavljenu savremenu pripovetku. Objavila je knjigu proze „Ulični prodavci ulica“ (2002), zbirku priča „Pramatere“ (2019, 2023) i roman „Klara, Klarisa“ (2022), koji se našao u finalu NIN-ove i Vitalove nagrade. „Put od crvene cigle“ je njena druga zbirka priča.
Cijeli život mi je falilo Tih jebenih 10 godina Prvih za ‘68. Drugih za ‘90.-e Trećih za drugu mladost etc.
Ima tome 10 godina Kako me nećak pitao Da zašto šutim Zašto se ne angažiram I ta sranja Ne znajući valjda Da mladićska pjesnička urlanja S vremenom u pravilu Prerastaju isprva U mrmljanje gregora samse Preobraćenog u kukca A potom u totalni muk Nikada u muziku sfera Odnosno šum vaseljene
Gotovo svakodnevno slušam Jadikovku moga starog O skupoći O tome kako su pokrali I k tomu još opljačkali slijepu našu Ima 82 godine 2500 kn mirovine I umjesto da po onoj Ni brige ni pameti Mirno živi svoje dane On uporno radi na vlastitom ludilu Koje je doduše već odavna pokucalo Na vrata njegova usrana života Nalik na stotine tisuća takvih života U milenijskoj hrvatskoj
A ja… Mene još od samog početka ‘90.-ih Boli kurac i za njega I za sve te njemu nalik Svu tu socijalu tipa Naknada s biroa Opskrbnina (ovo je najmučkiji neokroatizam ikada skovan) Treće dijete PTSP… Starost je odvratna sebičnost Kao i shizofrenija Ljubomora John Barleycorn Lucy in the sky with diamonds Kredne stijene infuzorij Interpelacija Monolog Dekalog ( Ja sam tvoj Bog…) Ma bogati…
10 Binarni kod Za virtualni svijet Kojega nastava Drugo ja
Btw. Nadam se da neću ostarjeti Prije nego umrem… do kraja
26. svibnja, 2013., privlaka, nedjelja, dan kada je bog stvarao pjesnike
____________________________________________
MILAN MAĆEŠIĆ rođen je 2. studenoga 1960. godine u Privlaci. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Vinkovcima. Studirao je pravo u Beogradu i Osijeku, a kasnije je upisao i indologiju i književnost. Od 1993. godine bio je u statusu samostalnog umjetnika. Pisao je poeziju, prozu, drame, književnu kritiku, eseje, kolumne. Bio urednik u SN “Privlačica” i “Bumerangu”. Za vrijeme Domovinskog rata bio je pripadnik Umjetničke satnije. Uvršten je u nekoliko antologija: “Strast razlike, tamni zvuk praznine”, Quorum, “Izvor i uvir”, Privlačica, “Probrana baština”, PAN knjiga. Poezija mu je prevođena na poljski i mađarski. Objavio je devet knjiga: Bitka za pomrčinu Sunca, SN Privlačica, Vinkovci, 1985.; Šid 1985. Vatikanska knjiga mrtvih, Vinkovci, 1991. Nepal, Ganges, Brahmaputra (drama, Radio Nula, Vinkovci, 1993., 1994.) Vinkovci Zagreb via Hrvatska, poezija, “Perun” i “SN Privlačica” Vinkovci, Zagreb, 1994., Bermudski trokut, (zajedno s Tomislavom Domovićem i Hrvojem Barbirom Barbom), Rijeka, 1997. Ružoprsta zora ranoranka, Zagreb, Stajergraf, 2001. Priče iz rukava, kratke prioče, Stajergraf, Zagreb, 2003. Fukara butum dunjaluk, šućurluk!, poezija i “književne anegdote”, vlastita naklada, Zadar, 2006., Flying gospel, autobiografska proza, MH Đakovo, Đakovo 2008. Bio je član Duštva hrvatskih pisaca i Hrvatskog centra P.E.N.-a U pripremi za izdavanje imao je dva završena rukopisa. Umro je krajem svibnja 2018.
pjesma je preuzeta iz književnog časopisa “Riječi”, Matica hrvatska Sisak, 1-4/2015.
Neobične tapete su oblagale gipsane pregrade između kojih ću provesti nekoliko dana, kako bih izvidala šavove od još jedne popucale ljubavi. Odmoriću se od izluđujućih seksi šopova i odahnuću od izbornih kampanja u kojima više ne mogu da kampujem. Sa sobom sam dovukla kofere s ručkama za vuču i plastične krčage, uvek napunjene kod istog proizvođača negazirane vode. Tapete koje sam počela pronicljivo da posmatram sa gostinjskog kanabeta, rasipale su prijatan utisak. Podsećale su me na dugo opisivane tapete u Balzakovim romanima, koje mi je majka rado iščitavala pred spavanje. Volela sam da me majčin umilni glas uspavljuje čitanjem elektronskih bajki ali majka mi je bila nepokolebljivo pobožna. – Ili Balzak! Ili ćeš se uspavljivati sama! – čujem majku kako mi preti i klepeće patofnama. Divno je i poučno ovo podsećanje na detinjstvo. Na tapete koje su se slične, baš sad, našle pred mojim jedva držećim očima. Zataškavam suze! Pratim linije koje se vrzmaju po sobi i pretvaraju u opipljive konture koje samo ja mogu da prepoznam. Nepravilne šare na zidu se talasaju u boji produženog espresa. Stapaju se s mlečno belim mrljicama, rastapaju i nestaju na plafonu. Osveženi tamnim nijansama slonovih kostiju, ti mitski motivi, kao da se uzdižu do neba i vraćaju u prizemlje hotela. Dok sam lutala, bolje rečeno tumarala po tapetama, najednom me je prestrašio nenajavljeni drhtaj. Mrak se prikradao umesto senki, razigravajući uspomene iz mojih bezbrojnih života, u kojima sam menjala epohe kako sam htela. Slike su sada iskakale bez preciznog vremenskog rasporeda i promenljivih društvenih lestvica po kojima sam nestašno skakutala. Uzdrhtala sam! Kao da me je probo, bože me prosti, čokoladni kolac. Kolac od lomljenih lešnika i izmrvljene mente. Misaono probodena, razvukla sam heklanu zavesu preko krilatih prozora i otvorila prašnjavi kofer. Kalendar koji sam izvadila i stavila na stočić, kao i kalendari koje ću precrtati u budućnosti, gutao je peščana zrna. Jer, vreme ističe, otiče i kaplje. Vreme je lopov, sakriven u kitnjastim tapetama da ga anđeli ne vide.
NESTAŠNO DETINJSTVO
Kanabe na kome sam zaspala bilo je presvučeno meblom od kudeljinih vlakana. Posteljina i prekrivač od kudeljinog platna, jastuk napunjen kudeljicom a na meni dugačka košulja, podarili su mi dobar san i još bolju cirkulaciju. Jeste, imala sam utisak da me nešto grebe i gamiže po nogama. Ali, to me je podsetilo na seosku kolevku, u koju sam se preselila direktno iz maminog stomaka. U njoj sam se ljuljuškala i spavala skoro dvadeset godina. Nestašna kakva sam, rodila sam se u zapuštenom zamku. Tako je izgledao samo spolja. Iznutra je bio skoro netaknut vremenom. Drveće na imanju je pevalo. Skoro svi meštani naseljeni po kolibama pisali su pesme na hartiji od kučine. U vreme praznika i slavlja, veselo su se hvatali za ruke i razvlačili u naizmenično kolo. Moje detinjstvo je bilo veoma opojno i usklađeno s prirodom. Talente koje sam nasledila niko nije osporavao. Imala sam lepe okice i gustu loknastu kosu. Nisam morala da lupkam po dirkama. Nisam morala da nosim balske haljine protkane glavama bizona, niti da zadivljujem goste kako bi roditelji bili ponosni. U svečanoj povorci, mojim venama je tekla plava krv, zbog nulte negativne grupe koja se tu krila. Možda sam zato volela guslice koje mi je deda poklonio. S njima sam se penjala na krošnje i sedeći na najudobnijoj grani posmatrala sam i opevavala svet. Svet koji nestaje kada se postave dodiri tako da se ne dodiruju. Svet koji se urušava, kada se postave prsti tako da se između njih magnetna polja razbeže. Zbog toga sam ostavila dovoljno prostora u sebi, da u budućnosti isprobam sve pravce i stranputice u koje zapada nemir. Pri pomisli na gusle, grudi su mi se naglo promeškoljile. Poželela sam da s tapeta uzmem espreso i nekoliko kapljica mleka, kada je zazvonio kalendar, prenuvši me od te luckaste ideje. Naručiću šolju produžene kafe da mi se misli razmrse i povežu u globalnu mrežu. Napraviću studiju izvodljivosti mog opstanka na obroncima sobe. Sreća bez povratka ne postoji. Energija menja samo oblik i tako daje potomstvo.
BARONOVA MAGLA
– Kuc-kuc! Kuc-kuc! – detlić me opominje da je vreme za uranak. Uranak je jedinstvena prilika da se prošetam i pokušam da prebolim raskid u trinaest bučnih koraka. Ako ustanem, silna će borba da bude. – Dobro jutro, Markizo! – probudile su se i tapete. – Juče sam pobegla od voljenog Barona! – rekla sam umesto pozdrava. – Zašto? – Zato što je sistem mog erotskog strpljenja eksplodirao! – Ko je zapalio fitilj? – Baron! – Kako? – Prestao je da se penje na drveće! – Više ne dišete zajedno? – Njegov dah se zgušnjava i zapušava mi nozdrve. – Kao plemenita magla? – Kao Baronova magla! – Zbog toga si pobegla? Ili… – Uhvatila sam ga kako kradom pegla lice, žar-pticom. Novonastali tajac je usmerio moju pažnju na telo. Prvo ću da uradim rastezanje u postelji. Za razbibrigu, vežbaću jogu ispod jorgana. Ako razgibana odem u šetnju i načinim trinaest koraka, biće to veoma brz rastanak. Ipak, kada sam pažljivo prebrojala unutrašnje glasove, odlučila sam da za sada ne izlazim iz sobe. Otvoriću prozore, slušaću lepet paraglajdera i dah Drine iskrivljene od bolova. Razvlačiću se po sobi. I sve dok mi kalendar ne zakuca na vrata, splavariću po detinjstvu. Isključila sam prepametne telefone. Onaj najpametniji sam ostavila da svetluca, puštajući poruke recepciji da me niko od gostiju ne uznemirava. Ili Baron, daleko bilo, ako je iznajmio službu za praćenje.
IZMEĐU ČETIRI VATRE
Kafom, koja čula omamljuje srkanjem da bi se gutljaji pretvorili u mantru, lagano sam prešla u stanje visokog spokoja i potpunog odsustva patnje. Šolja je bila cvetna i vitka. Nisam je ispuštala iz ruke. Tanjirić je uzaludno zveckao, predajući se usamljenosti koju predmeti najbolje poznaju. Tapete su me sa svih strana grlile, izazivajući slatku sigurnost. Jedan srk je bio dovoljan da osetim kako umilna toplota proklizava kroz bedra i širi se ka pupku. Zato su hoteli najčešća mesta u kojima se seku nevidljivi svetovi. Kada uđeš u hotel, ušao si u mašinu za razgrtanje ljubavi! – Nije život jedan Baron! – iskakale su iskrice iz tapeta okrenutih ka severu. – Još uvek žudim za njim! – ubeđivala sam zidove i zidove krvnih sudova. – Markizo, ne budi oksimoron! – mi ćemo te izlečiti. Slike koje su me spopale, ponovo su navlačile mrenu. Još jednim halapljivim srkom produžila sam sećanje na detinjstvo, koristeći legitimno pravo da budem nestašno lepa. Ekspresno sam razbudila čitalačku strast! Kada zidovi imaju velike uši, tapete postaju izdajice s pocepanim usnama.
SAGA O MARKIZINOM POSTANKU
Iz čega se rasplamsava život i kako? Da li sam plamen ili samo plemkinja, s viškom isprepletenih hromozama? Zašto me je od prvog dečjeg plača majka učila da sama delim svoja jedra, na jednake časti? Bezbroj puta sam pitala Boga: – Da li može klon da se množi i oboži? – U ime koga? – sevnuo bi. – U ime oca! – odgovorila bih i počupala sve utikače. – Može! – zagrmeo bi. – To je apsolutno nemoguće! – zanemela bih od čuda. Davno sam shvatila da kosmos ima dugačak rep, napravljen od nevaljalih ljudskih ruku. Rep bi mlatnuo po vazduhu, očekujući da se pokajem. Na pedeset metara od zemlje izlomio bi munju i ponovo me naterao da hrabro postanem ništa, jer nisam bila sve. – Ne! Ne mogu više da čekam i čeprkam po kudelji… – stala sam na kanabe i jasno izgovorila. – Ako je Bibliju napisao Bog u čoveku, zašto Drina ne može da se ispravi? – nastavila sam dijalog s tapetama. – Kako nastaju Markize? – priljubila sam obraz. – Kako sam opstala? – Nestala? – Moje drage, najdraže tapete – tepala sam. Dok sam čekala kakav-takav odgovor, uzvratila sam im zagrljaj, strahujući da se od vlage ne odlepe.
BOG SE JAVI I ODJAVI
Bezbroj je načina koje Bog koristi da nam nešto važno saopšti. Sozercavala sam i čekala. Bila sam i neverni Toma, ali ovaj hotel mi je pospešio nadu da je uvek sve moguće, kada je odgovor svemoguć i kada zidovi progovore: – U vreme ili nevreme pre postanka, alhemija, teozofija i kvantna fizika su napredovale. Tvoja majka se kupala u kadi. – I? – Čula je lepet krila, od rode koja se vratila na stari, napušten odžak. – A otac? – usudila sam se da prekinem bajku. – Otac je iz vrta doneo glavicu kupusa i pre nego što je pao prvi mrak, rodila im se kći, sa spiritualnim vrlinama kakve dolikuju detetu koje će u svim inkarnacijama težiti ka savršenstvu. – Začeta sam u kupusu? – Ne! Začeta iz strasti, ti Nestašna Markizo, nosiš znak istinoljubivog i skoro uvek pravdoljubivog Erosa. – Onog što odapinje otrovne sterele? – Onog što odapinje sterele direktno u psihu, naravno. – Nije važno iz čega nastaje život? – bilo je sve što sam mogla da pitam. – Nije! – složila su se sva četiri zida. – Dakle, tapete? – Razmisli, Markizo… – Važno je koliko proboda strelom, dušica može da preživi! – kazalo mi se samo.
MARKIZA NA DRVETU
Čudom stvorena, slučajno rođena, pre nekoliko dana od Barona odbačena, bila sam plodno tle za kafu isceđenu iz najukusnijih zrna. Dok me je lagano uvodila u trans metafizika se smeškala, jer sam sve zaborave želela s tapetama da podelim. Iz svetih tajni iznikla, čim sam izašla iz kolevke očarala su me visoka stabla i raspupele krošnje. Nisam imala potrebu da se opirem tadašnjem ustrojstvu. Nisam bila potkivana u detinjstvu. S političkim potkivanjem počela sam nekoliko vekova kasnije. Kalendari su ionako izbaždareni da se prilagođavaju zakukuljenim ljudskim potrebama i istorijski zamumuljenim činjenicama. S junačkih grana posmatrala sam predele okrugle kao lopte za pilates. – Ko bi branio Zemlju da nema krvi? – jecalo je gudalo. – Zemlju! Jedinu ženu koja sa svima spava! – siktale su guslice, dok sam teškom mukom uspevala da ih uhvatim za tercu. Deda je voleo da sluša moje nevešto pojanje. Vidim ga dok zurim u tapete. Vidim bezbojna porodična stabla kako čeznu da budu samo obično drveće na koja sleću ptice da pevaju o sreći. Ako nije vreme za uranak, možda je kucnuo čas da se pročistim na ćelijskom nivou. Još jedna naručena šoljica će me podići u stvarnost i obogatiti je mojim budnim prisustvom: – Zvrrr… – Ako želite da naručite specijalitete iz naše kuhinje pritisnite taster jedan. Ako želite da zakažete vožnju splavom pritisnite taster dva… – Donesite mi najveću šolju. Ne! Donesite mi džezvu kafe i rahat lokum s orasima – zatražila sam od osobe na recepciji zadužene za odnose s javnošću. – Ako ste naručili sve, pritisnite taster broj četiri… – učinilo mi se da čujem vanzemaljski šapat. Vidno iscrpljena prethodnom seansom s tapetama, tek sada sam primetila na ogledalu nacrtanu duvankesu kako se dimi. Zgrabila sam duvan! Puć, puć… život dobija božanski smisao. Tri zadovoljstva za jedno nestašno grlo bila su mi na dohvatu drhtavih ruku.
SVEMIRSKI NESTAŠLUK
Po svojoj strukturi tapete su najsličnije drveću. Drže zidove da se iz nehata ne obruše na putnike. Skeniraju priče izgovorene u bunilu. – Ćiribu-ćiriba! – bajala sam. Neka ova mala hotelska soba sada postane prašuma i ja ću se pentrati kao majmunče. Kada se popnem između prošlog i budućeg vremena, raskrinkaću sadašnji trenutak. Napraviću gnezdo. Tapete će pevati o Balzaku, ptice će pevati o ljubavi. Raskorak između poda i tavanice premostiće cvrkut, a ja čovekolika opet ću pasti s grane. Ovog puta pašću stisnutih palčeva. Novi doček na noge završiće se bez ijednog naprsnuća kičme. Nastaviću potanko da pripovedam. Ko pripoveda ne propada, sve dok se drži za reči. Ne znam da li će kafa, ratluk i cigarete biti dovoljni da mi promene nepoželjne mentalne slike u očekivane sklopke? Da li će mi tapete pomoći da otkrijem poreklo svoje odbegle vrste i da udovoljim svemiru, kao što ljubavnici bez portfelja udovoljavaju jedno drugom? Bez obzira na to što sam gajila prijateljski odnos prema sebi, želim da prelistam sve što je bivalo i bivaće. Sve kalendare koji su uticali da se od majmunčeta formiram u Markizu koja fijuče bičem dok leti na pocepanoj čergi. Želim da se setim mudrosti zapisane na kamenim pločama i svih povampirenih duhova koji su isterani u virtuelni svet…
***
O PIKARSKOM ROMANU
„Nestašna Markiza“ je sažet ljubavni roman sastavljen od devet epizoda. Svaka epizoda je sastavljena od više fragmenata. Glavna junakinja luta različitim epohama, kroz vreme i nevreme. Trrnutno je na obali Drine gde pokušava da preboli raskid s Baronom. U sobici hotela posmatra tapete koje je podsećaju na tapete iz Balzakovih romana i razgovara s njima: o strasti, bolu, cimetu, srodnim dušama, penjanju na drveće. Iz letećeg balona, Markiza će baciti burmuticu, izazivajući Barona na dvoboj. – Jasmina Malešević
O „NESTAŠNОЈ MARKIZI“
Knjiga neiscrpnih iznenađenja, čudesna i jedinstvena. Zanimljiva, hrabra i neobična. Duhovita, najčešće na račun junakinje. Bez forsiranja, bez odugovlačenja. Vedrog i neposrednog tona, lepo osmišljene završnice. Neuporediva sa bilo čim što sam čitala do sada. – Tatjana Janković
JASMINA MALEŠEVIĆ rođena je 18. oktobra 1962. godine u Beogradu. Po obrazovanju je doktor veterinarske medicine. Član je Udruženja književnika Srbije. Autor je knjiga: Skarabeg (Beograd: Sfairos, 1992) – poetska proza; Jadi mladog anđela (Beograd: Asocijacija Ars et Norma, 2010) – poezija; Dnevnik urbane sirene (Beograd: Draslar partner, 2013) – poetski roman; Čarna šuma (Beograd: Print 2 Print, 2014) – poetska proza; Mačkaste priče (Beograd: Print 2 Print, 2015) – knjiga za decu; Legenda o majci (Podgorica: Matica srpska – Društvo članova u Crnoj Gori, 2019) – poezija; Isusove sandale (Novo Miloševo: Banatski kulturni centar, 2021) – svitak kratkih priča. U koautorstvu sa Vojislavom Brkovićem objavila knjigu Rođeni iz iste smrti (Beograd: Sfairos, 1990) – poetski dijalog o ljubavi, a sa Aleksandrom Slađanom Milošević knjigu proze Adame ne ljuti se (Beograd: Draslar partner, 2001). Pesme i priče su joj objavljene u preko dve stotine zajedničkih knjiga, zbornika, almanaha, antologija i književnih časopisa. Dobitnik je književnih nagrada: „Milan Lalić„ za knjigu Skarabeg (1992); Nagrada publike, Smederevska pesnička jesen (Smederevo 2012); Nagrada „Andra Gavrilović 2018“, za pripovetku „Balzakove tapete” (Resavska biblioteka, Svilajnac, 2019); Nagrada za najbolji pesnički rukopis „Legenda o majci” (Matica srpska – Društvo članova u Crnoj Gori, 2019.); Plaketa Udruženja književnika Srbije sa likom „Sime Matavulja” za celokupan književni opus (Beograd, 2022). Živi i radi u Beogradu.
ja, konzument flaširane vode tjestenine, paradajz soseva i zamrznutog povrća instant čorbe, konzerviranog voća i ovsenih pahuljica mlijeka koje sačinjava bezbroj emulgatora crvenog mesa krave, koze, svinje ležim na krevetu praveći se da ne osjećam svoje tijelo utopljena u umoru baš ja, konzument medijskih sadržaja i self promocija sa društvenih mreža korisnik pametnih telefona, tableta, lap topova računara, ipeda, kindlea prelazim prstima preko ravnih površina čekajući da se upale lampice start, end i pause ja, obični konzument, takoreći korisnik keš kredita, stambenih kredita za koje uredno plaćam rate, kamate aplikacije koje me obavještavju o prispjelom dugu ja, sitni mali konzument, nazovimo me potrošač električne energije večeras, dok baklje gore nad promrzlim gradom mislim samo o nježnosti i njenoj cijeni
***
MARIO V
ovo su tvoji dani, Mario V ljudi imaju djecu i žene, žene imaju svoje ljude sjede u toplom domu i idu na produžene vikende reci im nešto o produženim vikendima, Mario V o danima ispred oronulih zgrada o onim kad satima stojiš ispred ulaza u bunilu strahujući da pored Ciganina koji duva lijepak olinjalog psa što oblizujući se, glođe sopstvene kosti i ushićene dame koja se vraća sa psiholoških radionica možda pronađeš i sebe, u tom ulazu zgrade gdje si rođen, i u kom ćeš, po svoj prilici, i umrijeti
ovo su tvoji dani, Mario V nemoj ih propustiti zbog ozbiljnosti koju nalažu godine ne pravi kompromise da bi ispoštovao zrelost u mjeri u kojoj napraviš kompromis u toj ćeš mjeri izdati sebe i svoj jedini iskreni put kao što sam ja izdala svoju cjelokupnu suštinu što se spržila na suncu novog pristojnog života koji će od mene napraviti uglednu, obrazovanu damu sa svom tom djecom i balansom između ovog i onog malo je ljudi kao ti koji su duboko s druge strane i što će tu ostati uprkos ustajaloj bari koja ih vuče
ovo su tvoji dani, Mario V i tebi je jasno da sam te čekala ispred zida sa grafitima narod je govorio o politici, hrani i vremenskoj prognozi ljudi se boje da im ne propadnu planovi i uzimaju sedative prema meni se dobro ophode i niko me ne muči previše haljine sa uskim strukom i uredna frizura su mi postale rutina ali tebi je jasno da sam te čekala ispred zida sa grafitima i da se ne mogu sjetiti ko je od nas crvenim sprejem napisao nešto o nepripadanju, vječnosti i velikoj ljubavi prije nego što su nas poveli u klanicu zajedno sa ostalom ugojenom stokom i prljavim polusvijetom trgovaca koji imaju tas i vagu i znaju šta je novac i koliko vrijedi kilogram natopljene svježe jetre iz koje se ponovo stvara velika petparačka umjetnost
***
27 MART
moja ulica godinama sa tramvajima i knjižarama čiko sto pije vinjak pa jogurt onaj u invalidskim kolicima namjerno pada zbog sto dinara dečko što mi dopunjava račun i traži moj broj, ima veliki osmijeh cvijeće i jagode na proljeće ukrašeni badnjaci na zimu kod moje palilulske pijace dvadeset sedmog marta ove godine vraćam stare slike u novi stan imam bijeli laptop dobro mi je i provalila sam da sam žena ne zato sto imam pičku, nego što mi dodiri trebaju i što hoću da gajim cvijeće možda bih i djecu htjela da imam moju dvadeset sedmog marta sam shvatila da me voliš i da ne treba biti govno prema ljudima koji te vole valjda
***
LOŠ DAN
ništa nikom neću da kažem šta mislim o vremenskoj prognozi, o sjutrašnjem danu kad me pitaju šta mislim o umjetnosti nekad neću da im kažem ni šta mislim o umjetnosti danas ako uopšte i mislim o umjetnosti ako uopšte i mislim o bilo čemu osim o samoj sebi sebičnoj neću da pričam o mladim ljudima koji dolaze ne znam odakle, a ne znam ni gdje mogu da idu neću reći ništa nikom šta mislim taman posla da ću da dam intervju pa da svi čitaju ono što sam rekla neću da dajem savjete o kuvanju sve ću svoje sama sebi da skuvam i pojedem kako se izliječiti, kako istegnuti mišiće, a ne pokidati ih zadržaću za sebe joga pokrete i mantre nikom neću da spasavam glavu, nikog da branim nikog neću da krivim i učim pameti neću nikom da izjavljujem osjećanja neću nikom da pišem pisma, poruke, mejlove ništa neću da čitam što mi neko pošalje neću da iznosim svoje mišljenje a tek svoje cijenjene stavove sve se to meni vidi u očima ko umije da gleda ko ne umije jebi ga
***
GRANICE
izbori koji me definišu počeli su se rastezati u zoni komfora tretiraju me kao tijesto ne protivim se puštam vlastite granice da pokažu svoje plesno umijeće gibaju se koliko mogu, onako krute posljedice tuđih uvjerenja sloboda je sloboda od koncepta rekao je jedan čovjek koji je umio da prepoznaje sloboda je sloboda od koncepta kad mi je to postalo jasno počela sam zamišljati koncept kao dijete crtež, skica, okvir, ograničen okvir kao tijelo što je ograničeno kožom riječi koje biramo nas ograničavaju riječi koje čitamo prošlost u koju vjerujemo, budućnost sadašnjost je ipak najveći koncept o vremenu i prostoru je sve odavno rečeno o ideologijama, nauci, pa čak i o umjetnosti, takođe postoji čak i ono što se zove konceptualna umjetnost toga se užasavam kao i činjenice da živim tuđi koncept svoj sam odavno dala gladnim psima sloboda je sloboda od koncepta ipak, najteže je gledati očima za koje ne postoji horizont
__________________________________________
JOVANA BOJOVIĆ rođena je 1989. godine u Podgorici. Diplomirala je dramaturgiju na FDU Cetinje, a master akademske studije dramaturgije završila na FDU Beograd. Autorka je više nagrađenih i realizovanih dramskih tekstova (Otvoren kraj, Mirovna misija, Đevič kamen, Slobodno vrijeme ili tamno je svijetlo) i scenaristkinja Tv serije Božićni ustanak, dugometražnog igranog filma Požari, kao i kratkog igranog filma Nadolaženje. Objavila je knjige poezije S glavom u torbi (prva nagrada na konkursu Ratkovićeve većeri poezije, za mlade pjesnike), Magla: vidljive tačke, Novobran (2023) i Moj korak je lak, to će me koštati (2023). Drame i poezija su joj prevođeni na engleski, italijanski, norveški, poljski i grčki jezik. Docent je na predmetu Filmski i televizijski scenario i prodekan za nastavu na Fakultetu dramskih umjetnosti na Cetinju.
Koliko ste puta sebi rekli dragi slušaoci, neću njega ili nju više da zovem, ili neću da jedem slatko pred spavanje jer se lepi za stomak, pa se ipak najedete i pošaljete tu poruku. Reći ću vam jednu tajnu dok gitara svira – niste krivi. Ovo je veče kada ne morate da se menjate. Otvorite tu Nutelu, pozovite bivšeg, pomenite mu familiju. Jedite, molite, volite. Ovo je vaš safe space. Udarite sebe najniže ako vam je to potrebno. Sutra ćete se menjati, a večeras ćemo po starom. Sledi duet Goce Tržan i Zlatka Vujića “Još jedan krug”.
***
Noć je blaga dragi slušaoci, častite sebe čašom dobrog vina, zaslužili ste to na kraju ovog dana. Ne razmišljajte o inflaciji i stambenom kreditu, geopolitičkim zatezanjima ni ko vam je čuknuo auto ispred Maksija, ovo je veče za romantiku. Setite se svoje neostvarene srednjoškolske ljubavi, romantizujte taj životni period pun nesigurnosti i promašaja, to vam je večeras potrebno. Radio Čemer je tu samo za vas. Sledi numera Đorđa Davida “Ti samo budi dovoljno daleko”.
***
Nedelja je veče dragi slušaoci, polako vas sustiže saznanje da je vikend proleteo kao mladost koju takođe niste stigli da proživite, a niste ni na vreme vodili računa o kilaži, ili niste još uvek položili vožnju ili diplomirali, niti ste kreditno sposobni, odaberite uostalom sami svoju poledicu za večeras. Možda ste tokom dana nešto i stigli, ali evo tu je već veče, i možete samo još da se okupate, stavite papilotne i krastavac na čelo dok sedite u kuhinji i slušate radio najavu sumornog voditelja. Pomislite u jednom trenutku da možda to nije sve, možda se još nešto sprema iza brega, ali brzo shvatite da je bolje da se ne ložite jer će vam to samo razbiti san pa će sutrašnji dan biti patnja. Zato pokušajmo sa autosugestijom. Dišite duboko i polako ponavljajte za mnom: “Umor je duboko u meni…riba u vodi…podrum u kući”. Sledi numera Ekatarine Velike “Umorna”, a Radio Čemer vam želi blagu i ugodnu noć.
***
Dobro veče dragi slušaoci, bliži nam se zimsko računanje vremena kada ćemo predvečernje šetnje parkom zameniti sudaranjem među rafovima Nju Jorkera, svi ti crni petkovi, bljuzgavice, na pola ostavljene table vitamina D, naposletku i prednovogodišnji dekorativni asortiman kao flaster na napuklom buretu inflacije koje preliva i preliva. Treba biti vešt pa sve to ipak prigrliti, uhvatiti se za prvi saobraćajni znak kad voda iz zapušenih odvoda ponese ulicu, reći ovo nema nigde, ovo je moje, ovaj narod zna da se veseli. Vikendi su privremena ostrva, kao ono parče zemlje u Podzemlju što ga trube u transu otrgnu od matice, ali vraćamo se istoj kontinentalnoj teskobi nakon 48 sati. Treba biti vešt pa sve to prigrliti, ne slušati previše ruski post-pank kad mrak u pola 5 pritisne blokove, a ni zavaravati se lakim sitkomima jer znamo kako prođe drvo koje se nimalo ne povije. Sledi numera grupe Molchat Doma “Volny”, a vi ostanite do ponoći uz vaš Radio Čemer.
***
Vikend je došao dragi slušaoci, čekaju vas svi ti porodični ručkovi, okupljanje sa ekipom iz kraja, iz srednje, sa faksa, kafe u komšiluku, dečji rođendani i bračni odlazak na nastup Nevernih Beba na trgu vaše varošice. Svakom ste se makar malo obećali i sada ta subota, tako sunčana i nevina, koju ste danima opevavali na dnu kopa kapitalističkog rudnika, dočekala vas je kao dupla smena. Čujte, otkriću vam jednu tajnu – ne morate ništa. Zamislite Armagedon veličine Jovanjice kako juri iz sedme galaksije pravo ka Zemlji i prepoloviće je pre nego što vežete kravatu za tu svečanost na koju ste se uputili. Šta mislite, da li će svi ti ljudi koji vas očekuju zaista se naljutiti. Pozovite ih, recite im, znate došao bih zaista, ali evo samo što nije zviznulo, i nije meni u suštini ni problem, ali verujem da biste vi ovih poslednjih pola sata voleli drugačije da provedete. Videćete da će vam reći kako je sasvim u redu da ne dođete. Ogrnite zato svoj bade-mantil, uvalite se u fotelju i ostanite do kraja dana uz Radio Čemer. Sledi numera Riblje Čorbe “Nemoj srećo, nemoj danas”.
***
Dobro jutro nenaspavani svete, svi vi koji ste jutros poslednji gutljaj kafe ispili sa talogom. Dan je sunčan sa umerenom klimom i gužvom u saobraćaju, tako da danas posebno nemojte očekivati razumevanje jutarnjih tipova. Budite jaki i podnesite ovaj poraz dostojanstveno. Današnje izdanje emisije “Kafa-čemernica sa Zlajom od 8:00” započinjemo stihovima pesme “Jutarnja idila” Vladislava Petkovića Disa…
***
Dobro veče dragi slušaoci, svi vi ponoćni derviši, generacije nenaspavanih što živite ružno doba – još uvek mladi i sa potrebom da spavate osam sati, a suviše stari i napeti da biste to ostvarili. Opet ste sinoć sami sebi zakinuli sat sna jer tokom dana ništa niste stigli da pročitate, ili ste odgledali neki treš sitkom na Netflixu da vas malo anestezira pred spavanje, ili ste prosto sedeli u mraku u kuhinji, pušili i gledali kroz prozor kako se oblak smoga spušta na komšijski kvart i polako ga guta, prozor po prozor. Ceo dan ste kaskali za tih sat vremena, ali osećate ipak da ste iz ovog dana izašli kao pobednici. Niste pristali da budete tek još jedan šraf kapitalističke mašinerije koji disciplinovano leže i ustaje na vreme kako bi bio odmoran i spreman za posao, i ni za šta više. Možda vam ta pomisao danas čini život lakšim, možda i ne, ali evo tu je već petak veče, taj praznik dokolice, vredniji i od dva slobodna dana koji će uslediti. Zato večeras samo nežno prema sebi, zaronite malo dublje kašikom u kanticu krema nego inače, pa nek je i kriza. Ne osećajte krivicu, pobedili ste još jednu radnu nedelju. Sledi duet Severine i Borisa Novkovića “Zar je važno ko je kriv”, a Radio Čemer vam želi prijatan predstojeći vikend.
***
Dobro jutro nenaspavani svete, na ovoj radio stanici vam niko neće poželeti da se dobro naspavate, jer znamo se dobro, nismo ni naivni ni zluradi da se tako ložimo. Ne podležimo individualističkom self-helpu ni toksičnom optizmu današnjice, poželimo jedni drugima da budemo taman-nenaspavani, toliko da u nedrima uvek, makar malo, nosimo jednu finu jesenju tugu, onu koja će nas držati pribranim kad pravi jad u novembru nagrne. Radio Čemer vam želi da budete jaki tek koliko možete. Sledi numera Edina Dervišhalidovića “Smijehom strah pokrijem”.
***
Dobro veče dragi slušaoci, svi vi koji ste istrčali napolje minut posle posla, skrenuli u ulicu kojom se inače ne vraćate i ubrzali korak ne znajući da li od nečeg bežite ili ka nečemu jurite. Stavili ste slušalice u uši i neuspešno dva puta pokušali da pustite omiljenu pesmu koju je prekinula limitirana verzija Jutjuba jer niste hteli da platite da biste izbegli reklamni teror proizvoda koji vas uopšte ne interesuju. Dok prolazite zadimljenim kvartom shvatate da nije više u pitanju ni lokalna deponija koja neprestano gori, taj dim izvire iz prozora, iz oluka, iz onih malih džepova u džepovima farmerki, izvire i kaže da sve ovo jesmo mi, i da to nećemo, ali smo negde usput zaboravili i šta bismo. Radio Čemer vam želi da manje brinete o penzionom fondu jer pitanje je da li će za koju deceniju i svi kontinenti biti na broju, a više o ovo malo duše koje dimi i dimi. Sledi numera grupe Goribor “Jureći ljubav”, a vi ostanite na istim talasima do kraja noći.
______________________________________________
ZLATKO STEVANOVIĆ rođen je 1989. godine u Užicu, srednju školu završio je u Požegi. Osnovne i master studije završio je na Filološkom fakultetu u Beogradu na katedri za srpsku književnost sa južnoslovenskim književnostima. Jedan je od osnivača književnog društva „Orfisti” sa kojima organizuje skupove analitičkog čitanja autorske književnosti. Poeziju je objavljivao u književnim časopisima i zbornicima (Eckerman, Astonaut.ba, Libartes, Stagiornale, Hiperboreja, Čovjek-časopis, Bludni stih, Poeziju na štrikove, Portal Strane, Dezintegrisano, Nigdine, Disovo proleće, Trag, Vesna, Afirmator, Pesme iz magle). Uživa u muzici i svira bas gitaru. Živi u Pančevu. Njegova prva zbirka pesama zove se „Dnevnik u osam” (Darma books, 2019).
U crkvi navrh brijega gleda nas božje lice. Žena s tri lica. Svako od tih lica ima poseban znamen. Madež na bradi, pored očiju, kraj čela. Ispod brda, u crnoj rijeci brze male ribe otkidaju komadiće božjeg tijela koje je potonulo. Pjesnik iz svete zemlje crta obrise davnih zavjeta, na leđima nosi jezik sklupčan u obliku zmije, i zamuckuje. Bog je začudo žena, obmanuta ili smjerna, traje pogled šestero očiju unedogled, dok se polako otvaraju tvoje oči nakon agonije. U jezeru vidim duh, otac i sin se miješaju, kao odrazi davne pustinje u vrtlogu istočnog mora. Ustaješ iz kreveta.
***
MAJKE
Majke se boje bijelih laži Serviranih kao snježne kuglice Na pladnju kraja mladosti. Iz gustih kosa svojih kćeri Izvlače sijede niti i broje do Deset, da ne ureknu život. Iz vrećica su izvadile rujno Voće, i bacile su kupine Pred djecu, starice, U bijelom danu, kad je dug Lipanj pri kraju, neumrtvljen. Od čestica izmišljenih priča, Kćeri slažu kule od zlata, Darova davnih putnika, I ostaju u dugim noćima Plahe i nemirne od Snatrenja.
***
ORMARI S LJETNOM ROBOM
Izvlačiti svu tu tanku robu Usred ljeta, kad sve je već trebalo Odavno biti na svome mjestu. Ima neke tajnovitosti u tome. Kao da iz pijeska zimi vadim zvijezde Sparušene, ostatke morskih trava. Vrećice s lavandom duboko unutra, Da miris više ni ne dopre do haljina, Neke su isprane od vode i sunca, Neke nenošene, neki davni cvjetni Uzorci koje mi je u Mađarskoj volio Kupiti tata, samo takav kič s ružama Crvenim, kao i moje crvene hlače kao Krv. Kad ih odjenem, kao da sam Pustila žile da se rasprsnu, anatomiju Da se prepusti vrućem vjetru, tijelu Da se pretvori u život na kraju srpnja, Kad već se vide Gospini obrazi i slute Kraći dani, i manja omara nakon proslave, I tako idu dani, i ormari su vašari podnevni Izvuci zeca iz rukava laganog sakoa I onda polako nestani kao da si iluzija, Fatamorgana djevojačka uzalud, Duša zauvijek.
***
GAŠENJE
Ugasi vatru, baci pjenu na taj naramak pun drva. I kad bude sve crno od pepela, tad kreni dalje. Poslušala sam. Uzela sam hamper vode i polila plamen koji je rastao. Jednom, pa dva puta. Onda sam se pomakla i čekala da nestane. I odjednom, od dima nisam vidjela ni lice, ni stabla, ni ptice, ništa. Samo sam stajala. Kuću koju sam gradila, pustila sam jezicima, Po naredbi, gasila sam požar, I onda se, kao svaki vatrogasac, odmakla U uniformi. Kao vojnik. Tvoja riječ, moja zapovijed. Pepeo je posuo dolinu. Da bude grob onima Koji nisu čuvali ljubav.
***
RAZGOVORI
Nikad nisam pisala dnevnike, Čitala sam Virginijine, Kafkine, zadnji Dnevnik korote Rolanda Barthesa. Pomislila kako bih mogla bar pisati svaki dan o žalovanju nakon smrti oca, kao teoretičar koji je odjednom o užitku prestao pisati, i o ljubavnoj persuaziji kroz simbole i jezik, Svaki dan bilježiti prazninu. Dnevnik korote je plač, suze izgubljenog sina, bez događaja, bez misli, samo teče tuga kao crna sluz po papiru, rečenicama. Odustala sam. Dnevnici su iz drugih vremena. Sad u whats up porukama, u messengerima koji nose povijest razgovora na plećima, Ostaju skrivene priče, emotikoni, monokromi, sve silne emocije koje se ne prelijevaju po ekranu. Nikad ne screenshotam, niti držim zapečaćene tuđe riječi u svojim okvirima. Nekad brišem sebe, nekad čitavu diluvijalnu rijeku koja odnosi otpad i sve ono što je jednom bilo čisto kao bjelina bez potpisa. I ne žalim.
***
AHMATOVA U PIVNICI
U polumračnoj, poluzadimljenoj pivnici pokraj Zelenog vala, Leži knjiga Ane Ahmatove na ruskom. Starije izdanje, tmastozelene korice. Za stolom sjede žene koje pišu. Piju čajeve, medicu, pivo, kako koja. Nedjeljna je večer, stolovi uokolo poluprazni, Knjiga koja stoji nakon razmjene i čeka. Na prednjoj stranici, žene se potpisuju. Stavljaju crtež, potpis, godinu. Lupaju žig pjesničkog sestrinstva. Nakon književne večeri, tema ne nedostaje. Eros, knjige, gradovi, politika, bolest. Gledamo portrete i crteže na mobitelu, Neka su lica kositrena, kao kipovi. A neki klaviri se prebacuju preko stepeništa, Tipke ispadaju. Otvaraju se prozori pivnice. Ahmatova nastavlja svoj put. Čisti izrazi i Kritika bolna kao sječivo. Riječi bacaju Simbole u koš. U torbi koju pjesnikinja Zaboravlja, vraća se sve u struju proljeća. Noć je, i povijest se ponavlja.
_________________________________________________
DARIJA ŽILIĆ rođena je 1972. u Zagrebu. Diplomirala je na Filozofskom fakultetu u Zagrebu (povijest/komparativna književnost).
Objavila je:
– Grudi i jagode, pjesme, AGM, Zagreb 2005. – Pisati mlijekom, ogledi, Altagama, Zagreb 2008. – Grudi i jagode, pjesme, AGM, 2009. – Pleši, Modesty, pleši; poezija; Algoritam, Zagreb, 2010. – knjiga je 2020. prevedena na makedonski – Muza izvan geta; ogledi o suvremenoj književnosti; Biakova, Zagreb, 2010. – Paralelni vrtovi; intervjui sa piscima, znanstvenicima i aktivistima iz Hrvatske i regije; Shura publikacije, Opatija 2011. – Nomadi i hibridi, ogledi o književnosti i filmu, Biakova, Zagreb, 2011. – Tropizmi, ogledi, Meandarmedia, Zagreb, 2011. – Omara, kratka proza; Biakova, Zagreb, 2012. – Tropizmi 2, ogledi o poeziji i prozi, Litteris, Zagreb, 2013. – Klavžar- kratka proza, Biakova, Zagreb, 2013. – Tropizmi 3 – kritike i eseji, Litteris, Zagreb, 2017. – Svanuće, poezija Biakova, Zagreb 2019. – Sarajevski fragmenti, proza, Buybook, Sarajevo, 2020. – S rubova ekrana, poetska proza, Štajergraf, Zagreb, 2021. – Prsti i prerije, pjesme, Litteris, Zagreb, 2021., prevedena na makedonski jezik 2022. Tropizmi 4, kritike i ogledi, Biakova, Zagreb, 2021. – Sol zaborava, Štajergraf, Zagreb, 2023.
Nagrade:
– Nagrada Julije Benešić za književnu kritiku (za knjigu “Muza izvan geta”, kao najbolje književno-kritičko ostvarenje u 2010. godini) – Nagrada Kiklop za pjesničku zbirku godine 2011. (za zbirku “Pleši, Modesty, pleši”) – nagrada Orfej za sveukupnu književnu izvedbu 2020. u Plovdivu
Piše poeziju, kritiku i esejistiku, bila je dugogodišnja je voditeljica programa „Mama čita“ u Multimedijalnom institutu u Zagrebu (u kojemu su sudjelovali brojni pisci i aktivisti iz tzv. regije). Objavljivala je eseje i kritičke prikaze o suvremenoj poeziji, teoriji i aktivizmu u časopisima, te brojne intervjue, bila je stalna suradnica na Trećem programu Hrvatskog radija, u emisijama Riječi, riječi, Lica okolice i u Bibliovizoru, voditeljica književnih tribina, urednica brojnih knjiga, urednica u časopisu Riječi. Sudjelovala na književnim festivalima i susretima u Francuskoj, Poljskoj, Slovačkoj, SAD-u, Bugarskoj, Turskoj, Iranu, te u zemljama tzv. regije. Dobitnica novinarske stipendije NRW Kultursekretariata iz Wuppertala i jednomjesečne stipendije „Absolute modern“u Skopju. Organizatori su bili Goten Publishing i Traduki mreža, te nagrade Društva slovenskih pisatelja (jednomjesečna stipedija u Ljubljani) i PEN-ove nagrade jedomjesečna stipendija za boravak u Sarajevu. Dobitnica priznanja HTUP-a za hrvatsko-tursku suradnju.
Prijevodi suvremene američke, slovenske, turske, britanske i arapske poezije objavljeni su joj na Trećem programu Hrvatskog radija, te u časopisima Tema, Književna republika i Riječi. Prevela s engleskog knjige Orhana Kemala, Tozana Alkana, Leyle Karachi, te uredila i prevela „Izbor suvremenog arapskog ženskog pjesništva“, u izdanju Shura Publikacija
Pjesme su joj prevođene na talijanski, slovenski, slovački, makedonski, turski, njemački, albanski, slovački i engleski jezik. Objavljene u časopisu Consuequence i Sententia u SAD-u, u knjizi „Voci di donne della ex Jugoslavia“ (prijevod Bojane Bratić), Catania, 2010., te u zborniku „ 2010 L annuario mondiale della poesia“(uredio Fausto Ciompi). Zastupljena je prilogom o ženskoj pjesničkoj sceni u Hrvatskoj u „A megaphone: editors Juliane Spahr i Stephanie Young), Chainlinks, SAD, 2011., te u antologiji hrvatskog pjesništva „Surfacing“, u izdanju Harbor Mountain Pressa.
čovjek-časopis 