OMAŽ SATOVIMA
U ovoj fazi života rano odlazim na spavanje i rano se budim. Prija mi. Kada nije leto, čitam dok je napolju još mrak, pijuckam kafu. U svakom slučaju dočekam svitanje što je za mene praznik nad praznicima. Taj, samo jedan takav dan, samo jednom!
Volim da uključim televizor u 6. Nekoliko sekundi ranije jer tada se ekran pretvara u veliki sat čija sekundara ne otkucava, već zvonko odjekuje, poput neke jednostavne melodije na ksilofonu, tih još nekoliko trenutaka do početka prvih državnih vesti.
Vidim da je opet u modi odavno prevaziđena reč generacija. E pa, ja sam generacija 63. Televizor je u naš stan došao krajem 60-tih ili početkom 70-tih, naravno crno-beli, naravno EI Niš. Ako dobro pamtim, najpre je postojao samo jedan program, potom dva. Malo, ali zato su programi bili na svetskom nivou. Naš region se tada zvao Jugoslavija i ceo svet je znao gde se nalazi ta zemlja. Ja sam naučila da čitam i pišem uz pomoć jedne emisije Dečjeg programa, dok su mama i tata bili na poslu. Međutim, iz nekog razloga me je najviše uzbuđivao taj ogromni sat, veličine televizora, uvek 4-5 minuta pre večernjeg Dnevnika! Taj zvuk, tačnije, jer ipak sam dete muzičara. Matoro dete, to se tako kod nas kaže kad objašnjavaš poreklo.
Moja mama je imala 5 godina kada je počeo Drugi svetski rat i kada je, zajedno sa roditeljima i mlađom sestrom, iz luksuzne kuće u centru Soluna dopala u selo Malo Crniće opština Požarevac gde je njen otac bio raspoređen sa službom.
Sa porodicom je stiglo i to nešto stvari koliko je god moglo da stane na volovska kola u funkciji servisa za selidbe u ratnim uslovima. Među njima i veliki zidni sat veličine otprilike moje male mame. Građanske kuće su u to doba obavezno morale imati zidni sat sa klatnom.
Deda je pomagao oslobodioce, a još su ih zvali i pokret otpora. To je bio mnogo opasniji vid borbe od one izvan naseljenih mesta koju su vodili partizani i još neki. Nije bilo dokaza da dedu optuže, ali su mu zato napravili takvu situaciju sa poslom da je morao da se razboli. Ko zna kada je počeo mobing u istoriji takozvanog ljudskog roda…
Mamin tata je ležao u požarevačkoj bolnici nekoliko meseci tokom 1943. gde su ga uglavnom negovali, jer u to vreme nije bilo leka protiv TBC-a. Baka ga je obilazila svakog dana, nosila jelo koje je spremila ni ona nije znala kako od hrane koju nisu imali. Mala mama je ispraćala majku sa strepnjom, legla bi, pokrila se i čekala da se majka vrati. Zidni sat je bio okačen na zidu preko puta njenog kreveta. Toga dana je stao tačno u 5 popodne. Mama je počela da rida i dugo nije mogla da prestane. Sat više nikada nije proradio. Penicilin je u rečenu bolnicu došao nedelju dana nakon što je dedin zidni sat stao u 5.
Deda po ocu je takođe radio za pokret otpora, tri puta je izvođen na streljanje, međutim, metak ga nije hteo kako se to kaže u našim ratničkim krajevima.
Živeo je 98 godina i, što je još važnije, do poslednjeg daha je bio pri svesti. I onda kada mu je sve otkazalo, osim srca i mozga. Bio je izuzetno odgovoran čovek, o svemu i svima je vodio računa. Još dok je bio na nogama i svakoga dana izlazio u park da se prošeta – u odelu, čistoj opeglanoj beloj košulji, sa besprekorno vezanom kravatom, šeširom i, kako je govorila njegova žena iz roda Paštrovića, ,,u lakovane cipele!’’ U zavisnosti od godišnjeg doba, nosio je dugačak mantil ili dugo neprevaziđeni grombi kaput, podrazumevalo se bez ikakve mrlje za šta je brinula hemijska čistionica. Deda je bio njihova najredovnija mušterija. Zaštitno lice, kako bi se to danas reklo.
Desetak godina pre odlaska u drugu dimenziju, zvao me je ,,da popričamo.’’ Tom prilikom je skinuo sa ruke sat koji je bio mnogo lep, iako ne mogu da se setim te malo poznate marke. ,,Ovo ti deda daje od srca, da ga se sećaš! Žao mi je što nisam mogao nešto više, ali vidiš i sama – očerupaše me grabljivci od sopstvene đece. Ako ti se ne sviđa da ga nosiš, pohrani ga neđe da te čuva.’’
U tom času protoka modnog vremena taj sat je slovio za ,,retro’’ i bio je hit! Nosila sam ga dugo, sve do jedne zimske noći na Kalemegdanu kada smo se ljubav i ja opraštale usled mog skorog odlaska u Ameriku. ,,Ne idi, molim te!’’ ,,Sad je kasno, već su mi poslali kartu.’’
Sledećeg jutra sam primetila da više nemam dedin sat. Avio-karta je glasila na dan posle. Moj otac je bez razmišljanja skinuo sa ruke svoj obožavani Seiko koji je kupio u Španiji 1978. ,,Evo, da te čuva tamo gde tata ne može!’’
Amerika i Evropa su u mnogo čemu različite, između ostalog u poimanju dimenzija, mernim jedinicama i vrednovanju generalno. Tamo se antikom nazivaju predmeti stari oko 30 godina. Ono starije je krš. Mlađe nije antika. Tatin Seiko je taman prispeo za američku antiku kada sam stupila na taj kontinent. Nudili su mi i 300.000 dolara i čudili se kako neko može biti lud da odbije tolike pare zarad nekakve ,,emotivne vrednosti.’’ Obaška iz trećeg sveta…
Iz Amerike sam se za sada vratila godine koja se računa kao godina Postanja generacije milenijalaca. Bezmalo četvrt veka. Tata je uvek nosio na ruci neki bilo kakav sat sa buvlje ili zelene pijace i imao naviku da često gleda u njega, ne mareći za to koliko je sati. Njegova jedina ćerka, magistar komparativne književnosti bez primanja iako sa povremenim poslovima, uspela sam da 2007. sakupim novac za jedan baš lep Casio! To uzbuđenje dok je birao… ,,A sigurna si da mogu da biram između svih ovih?’’ – zvučao je kao dete u prodavnici igračaka, taj dečak od tada 76. godina. ,,Tata, ti vrlo dobro znaš kakva sam kad kažem!’’ Nasmejasmo se svi, i prodavac.
U 5 minuta pre zvaničnog početka Doba korone, tačnije, nedelju dana ranije, tata se sapleo u stanu, pao i slomio nogu. Sledi tortura koju samo jako izdržljivi mogu da prežive, ako im se posreći. Horor hitne pomoć, logor od bolnice i fašisoidno ophođenje medicinskog osoblja prema ,,narodu.’’ U našim krajevima se tako zovu oni koji nemaju vezu i spali su na čekaonicu. Šest sati je tata ležao u produvanom hodniku, sa slomljenom nogom, već mokar. Ja sam pregovarala sa hirurgom koji mi je tražio, indirektno ali jasno, 1000 EU za operaciju. Iako tada već čovek od skoro 89 godina (umro je mesec dana pre tog rođendana) i u opisanoj poziciji, moj otac je odlično razumeo šta se dešava. Pozvao me je rukom, tražio da se sagnem da mi kaže nešto na uvo, a onda rekao: ,,Sine, skini mi sat sa ruke, uzmi ga i idi, ne vraćaj se više! Voli te tata.’’
Uh…
Ne znam kako sam uspela da najveći deo života provedem ovde a da ne postanem nešto što bi se s punim pravom zvalo balkanski elitista!
Naravno da ga nisam ostavila. Pošto su ga vratili ,,da noga sama zaraste,’’ umirao je u svojoj sobi, uz svoje dete. Odmah posle njega utihnuo je i moj doduše star mobilni telefon, morala sam da kupim ovaj što je mnogo pametan. Od tada, kao i većina ljudi na planeti kojima je pamet u telefonu, ne nosim sat. Do sada je Casio, pretpostavljam, već antika po američkim standardima. Eno ga u fijoci, pored pasoša. Nepotrebno je reći da nema cenu.
__________________________________________________________________
MARIJA KNEŽEVIĆ rođena je u Beogradu, 1963. godine. Diplomirala je na grupi za Opštu književnost i teoriju književnosti, Filološkog fakulteta u Beogradu, magistrirala na Državnom univerzitetu Mičigen (Michigan State University, USA) na grupi za Komparativnu književnost.
Objavila je sledeće knjige: Hrana za pse (roman u kratkim pričama, Matica srpska, Novi Sad, 1989), Elegijski saveti Juliji (poezija, BIGZ, Beograd, 1994), Stvari za ličnu upotrebu (poezija, Prosveta, Beograd, 1994), Doba Salome (poezija, Prosveta, Beograd, 1996), Moje drugo ti (poezija, Vajat, Beograd, 2001), Querida (elektronska prepiska sa Anikom Krstić iz bombardovanog Beograda, Vajat, Beograd, 2001), Dvadeset pesama o ljubavi i jedna ljubavna (poezija, RAD, Beograd, 2003), Knjiga o nedostajanju (eseji, Nezavisna izdanja Slobodana Mašića, Beograd, 2003), Das Buch vom Fehlen (izbor iz knjige eseja Knjiga o nedostajanju, Wieser Verlag, Wien, Austria, 2004, dvojezično izdanje, prevod na nemački: Goran Novaković), Kasni sat (izbor i prevod poezije Čarlsa Simića, Otkrovenje, Beograd, 2000), Ekaterini (roman, Filip Višnjić, Beograd, 2005), In tactum (poezija, Povelja, Kraljevo, 2005; nagrada Đura Jakšić, 2006), Uličarke (poezija, RAD, Beograd, 2007), Knjiga utisaka (kratki eseji, Treći trg, Beograd 2008), Ekaterini (Czarne, Poland, 2008, prevod na poljski: Dorota Jovanka Ćirlić), Fabula rasa (priče, rad na knjizi je finansirao KulturKontakt iz Beča, samostalno izdanje autorke, 2008; priča iz ove knjige, „Bez straha od promene”, predstavljala je Srbiju u godišnjem zborniku Best European Fiction za 2012, Dalkey Archive Press, Illinois, USA, prevod na engleski: Will Firth), Ekaterini (Wieser Verlag, Klagenfurt, Austria, 2009, prevod na nemački: Silvija Hinzmann), Ulicznice (slowo/obraz terytoria, Gdansk, Poland, 2009, prevod na poljski: Dorota Jovanka Ćirlić; ova knjiga je predstavljala Srbiju 2010. na Evropskom festivalu poezijePesnik slobode koji organizuje grad Gdanjsk), Ekaterini (Дорога жизни, Санкт-Петербург,Россия, 2011,prevod na ruski: Larisa Saveljeva), Šen (poezija, Mali Nemo, Pančevo, 2011), Fabula rasa (priče, Mali Nemo, Pančevo, 2012), Ekaterini (Istros Books, London, United Kingdom, 2013, prevod na engleski: Will Firth), Tehnika disanja (poezija, Povelja, Kraljevo, 2015), Auto (roman, Agora, Zrenjanin, Novi Sad, 2017), Moje drugo ti (odabrane pesme, Kontrast izdavaštvo, Beograd, 2019), Breathing Technique (Zephyre Press, Massachusetts, USA, 2020, odabrane pesme, dvojezično izdanje, prevod na engleski: Sibelan Forrester), Krajnje pesme (Povelja, Kraljevo, 2020)
čovjek-časopis 