TOMI
Moja stanodavka je naprasno umrla dva dana nakon što je hospitalizovana. Obdukcijom je ustanovljena masivna tromboembolija plućne arterije. Tetka Nada je, otkako se penzionisala, od jutra do večeri sedela ispred televizora u fotelji prekrivenoj zelenom jambolijom i naizmenično pila pivo i lozovaču. Tri paklice najjeftinijih cigareta bilo je njeno dnevno „sledovanje“. Zaspala bi mrtva-pijana, ali bi po buđenju uvek bila, što se kaže, čila i vesela. Kiriju je odavno prestala da mi naplaćuje, ali zato sam morao da obavljam najrazličitije kućne poslove za nju. Nije mi teško padalo kuvanje, spremanje stana ili plaćanje komunalija u pošti. Jedino mi je bilo važno da što pre završim studije novinarstva i zaposlim se u nekoj od beogradskih redakcija, što se, na kraju krajeva, baš tim redom i obistinilo. Na sahranu, osim Ace, jurodivog komšije sa sprata, i mene, niko od rodbine ili njenih kolega iz Ineks Intereksporta nije došao.
Kako je njen sin Ljubomir, koji je živeo u Čikagu, i pre ostavinske rasprave rešio da proda mamin stan na Banjici, morao sam preko noć da se iselim. Nije dolazilo u obzir da se vratim u Mokrin, a nisam imao kud. Kako to već biva, sasvim slučajno sam na ulici sreo svog druga s fakulteta i požalio mu se. Vasil je napustio studije ne položivši nijedan ispit, ali ostali smo prijatelji i povremeno se viđali. Saznanje da sam bio asistent poručniku Milanu, referentu intendantske službe bihaćke kasarne „27. juli“, učvrstilo je naše prijateljstvo, jer je i Vasil samo godinu dana ranije, bio posilni tom dežmekastom pozadinskom oficiru. Kad je čuo koje me muke tište, bez oklevanja mi je ponudio da se privremeno smestim kod njega. Živeo je sa Irenom, koju sam površno poznavao odranije, u trosobnom stanu u Bloku 23, ali nikada nije bio kod kuće jer je po ceo dan radio kao ulični prodavac knjiga ispred Filološkog fakulteta. Naravno da sam pristao. Predložio sam mu da plaćam režiju, ali on se, znajući da honorarišem u Dnevnom telegrafu, na to samo osmehnuo i blago me lupio po ramenu.
U Blok 23 sam odlazio nekoliko puta do nekog generala koji je u diplomatskoj pošti prenosio dolare koje je Ljubomir slao iz Amerike tetka Nadi. Lako sam pronašao stan na sedmom spratu takozvane „petice“. Pozvonio sam. Vrata mi je otvorila Irena. „Dobro došao u naš ćumez.“ Između nogu joj se vrtela crno-bela mačka: „Saša, ovo je Tomi, prava vlasnica stana.“
Vasil nije bio kod kuće. Otišao je do neke babe koja je u oglasu napisala da prodaje knjige iz private biblioteke svog pokojnog muža. Irena me je odvela do sobe koja je služila kao magacin. Knjiga je bilo posvuda. Tomi je uletela pre mene i skočila na Enciklopediju Jugoslavije. Frktala je i režala kada smo Irena i ja započeli sa spremanjem sobe. Pratila je svaki naš pokret nakostrešenog repa. „Ovo je njena teritorija. Znaš, moraćeš da spavaš otvorenih vrata, inače si gotov“, upozorila me je Irena. Obazrivo je prišla uznemirenoj mački, pažljivo je podigla s kreveta i spustila na pod. Ubrzo smo krevet oslobodili knjiga i raširili novu posteljinu.
Tog dana nisam morao na posao. Miroslav, urednik rubrike za kulturu, dao mi je slobodan dan. Imao sam sasvim dovoljno vremena da na miru složim ono malo stvari koje sam doneo u koferu, ali nisam to uradio. Irena je za ručak ispekla jaja i kobasice. Nakon ručka smo sedeli u dnevnoj sobi i pričali o svemu i svačemu. Tomi me je sve vreme nepoverljivo posmatrala sa svog jastuka od zelene jambolije. Od Irene sam saznao da je Tomi, zapravo, mačka njenog tate. Pronašao je poluslepo mače u grmlju ispred zgrade. Sažalio se. Ime koje mu je dao posledica je pogrešno utvrđenog pola mačeta. „Tomi je bila najbolja prijateljica mom ocu. Moj otac je bio najbolji prijatelj Vasilovom ocu. A Vasil i Tomi su moji jedini prijatelji“, rekla je i dodala kako su se Tone i Kiril, penzionisani inžinjerijski oficiri JNA, i njihove supruge Katja i Biljana zaputili jednog majskog poslepodneva u selo Čelopek u kumanovskoj oblasti u Makedoniji. Nažalost, nikada nisu stigli do svoje vikendice, jer se „volga“ koju su njih dvojica povoljno nabavili na licitaciji u Ambasadi Sovjetskog Saveza – deset minuta nakon ponoći – zakucala u šleper natovaren trupcima. U nesreći kod Begaljičkog brda poginuli su svi putnici iz „volge“, dok je vozač šlepera bugarskih tablica, koji je izgubio kontrolu nad teretnjakom usled otkazivanja kočnica, prošao samo s lakšim povredama. Tada je Irena s Tomi prešla iz Bloka 19a u Vasilov stan, a svoj je izdavala za astronomsku kiriju. Jednim potezom je preokrenula životnu tragediju u svoju korist. „Udes tako udesan“, sročio sam u sebi efektan naslov i odmah se donekle postideo.
Vasil je smestio kutiju s knjigama u predsoblje i, umesto pozdrava, počeo da viče: „Da ne poveruješ, akademik se nije ni ohladio, a ona već počela da rasprodaje biblioteku. Nema hleba da jede! Idemo do ‘Šest kaplara’ da proslavimo tvoje useljenje i moju uspešnu kupovinu.“ Dok smo se oblačili, Tomi je njuškala kutiju koju je Vasil uneo u stan. Ubrzo smo već sedeli na klupi ispred marketa i pili pivo iz dvolitarske flaše.
Vasil je spavao u dnevnoj sobi, Irena u sobi do moje, a Tomi gde je želela: u kutiji s knjigama, poluotvorenom ormanu ili u krevetu nekog od nas. Nismo zatvarali sobna vrata, čak ni ona od kupatila, što mi je u početku bilo vrlo nelagodno, ali sam se vremenom navikao. Posudice s vodom i hranom stajale su u kuhinji, a ona s peskom – na terasi. Noću bi i po sat-dva umela bezglavo da trči po stanu. Zavlačila bi se u svaki mračni kutak. Činilo se da tokom tog noćnog ludila traži nekog. Inače, nikome nije dozvoljavala ni da je pipne, a kamoli da je pomazi. Kad bi ko to nepromišljeno pokušao, završio bi izgreban po rukama ili licu. Kandže je oštrila o mebl ugaone garniture koja je bila sa svih strana iscepana. Vasil i ja smo priznali da je se malo plašimo. Irena je tvrdila da je njeno psihotično ponašanje samo reakcija na Tonetovo odustvo.
Jednog jutra smo je zatekli kako polumrtva leži ispod Vasilovog sportskog desetobrzinca. Irena joj je bojažljivo prišla. Tomi nije otvarala oči. Podigla ju je. Ugledali smo na njenom stomaku izraslinu veli čine jabuke. Uplašili smo se najgoreg. Vasil je pozvao veterinarsku ambulantu. Tomi smo stavili u korpu od pruća i prekrili je kuhinjskom krpom. Do ordinacije na Bulevaru Revolucije morali smo da promenimo nekoliko linija gradskog prevoza. Tomi se za to vreme nije oglasila nijednom. Veterinar ju je pregledao i zaključio da ima tumor na jajnicima i da je operacija nužna. Odmah ju je operisao. Pozvao nas je da vidimo tumor koji je odstranio. Rekao je da je to česta pojava kod mačaka koje nisu nikada rađale. Sve troje smo skupili novac i platili operaciju. Tomi je dva dana spavala na ležaju ispod trkačkog bicikla.
Potpuno se oporavila. Mačka se, na naše nemalo čuđenje, otad ponašala kao da joj je operacijom promenjen i karakter. Postala je vrlo umiljata, skakala bi nam čak i u krilo dok gledamo televiziju, što je donedavno bilo nezamislivo. Jedino što je počela duže da spava, ponekad i po dvadeset sati u toku dana i to isključivo u Ireninoj sobi koju je odabrala za svoje omiljeno mesto. To je doprinelo da Irena i Tomi razviju neki čudan odnos, gotovo zaverenički.
Miroslav me je poslao na novinarski zadatak u Sava centar. Kako mi je to bilo blizu kuće, nisam se ni vraćao u redakciju. Odmah po ulasku u stan začuo sam šuštanje vode u kupatilu. Prišao sam i ugledao Irenu kako se tušira. Tomi je sedela na spuštenom poklopcu WC šolje. Irenino punačko telo bilo je predivno. Pena se u mlazovima slivala niz njenu mermerno belu kožu. Nisam mogao da se pomerim s mesta. Okrenula se licem prema meni i nasmejala se mom zbunjenom izrazu lica. Nije se iznenadila. Tačno je znala šta sam hteo. „Hajde, obriši me“, rekla je mazno. Zakoračio sam u kupatilo, dohvatio peškir sa čiviluka i prebacio ga preko njenih ramena. Mokrim rukama me je privukla k sebi i poljubila.
Otišli smo pravo u njenu sobu. Irena je legla u krevet. Svlačio sam se hitro. Potom sam se munjevito uvukao pod čaršav i legao na nju. Odjednom smo začuli strašnu strku. Tomi je uletela u sobu, strgnula prekrivač i bacila se na mene. Kandže je zarila u moja gola leđa. Grizla me je. Irena se uspaničila i iskočila iz posteljine. Izbacila je Tomi u hodnik i zatvorila sobna vrata. Disala je brzo, teške grudi su joj poskakivale dok je žurno prilazila da ponovo legne kraj mene. Kikotali smo se kao dva ludaka. Zatim smo počeli da se ljubimo i mazimo kao da se ništa nije dogodilo.
Utom smo začuli grebanje po simsu. Tomi je bezuspešno pokušavala da uđe u sobu. Verovatno je preko terase došla do Irenininog zatvorenog prozora. Videli smo kad se okliznula i pala sa sedmog sprata. Irena se prestravila. Rekla je da mora otići po nju, ali sam ja bio brži. Obukao sam se i spustio liftom do prizemlja. Istrčao sam na ulicu. Odmah sam ugledao Tomi kako leži u travi i ne mrda. Zurila je u mene ljutito. Nije bila ni najmanje ozleđena.
Na vratima stana stajala je Irena. Bila je ogrnuta samo krevetskim čaršavom. Predao sam joj mačku, a ona meni moj ofucani kofer. „Znaš ko je vlasnica stana“, rekla je ozlojeđeno i zatvorila vrata. Stajao sam još neko vreme, lomeći se da li da pozvonim ili ne. Na kraju sam se okrenuo i otišao, sve vreme pitajući se u čemu sam pogrešio. Ispred zgrade sam naleteo na Vasila. Nosio je knjige u kutiji od banana. „Kud si pošao?“ gledao je u mene preneraženo. Spustio sam kofer na pločnik. Zagrlio sam ga i zaplakao. Činilo mi se da tako stojimo čitavu večnost. Potom smo se rukovali. „Šta se dogodilo?“ Ništa mu nisam odgovorio. Napokon sam pošao ka tramvajskoj stanici. Viknuo sam: „Ako su tako odlučile, neka bude tako.“ Zastao sam i uperio prst ka terasi na kojoj je stajala Irena ogrnuta čaršavom, s Tomi u naručju. Prošli su mi trnci niz kičmu. Vasil je podigao pogled ka sedmom spratu „petice“. I njemu je sve bilo jasno.
*
„Novom zbirkom pripovedaka Crna Anđelija Srđan Tešin je, još jednom, pokazao da se nalazi u samom vrhu pisaca kratke proze na ovom jeziku. Životinje su ona nit koja povezuje priče iz Tešinove nove proze, ali priča o životinjama uvek je, naravno, priča o ljudima. I ovoga puta Tešin svoje junake smešta u malo vojvođansko mesto – recimo da se zove Mokrin i recimo da se, za razliku od Markesovog Makonda, može pronaći na zemljopisnoj karti – koje, paradoksalno, postaje sve nestvarnije što ga Tešin više rabi u svojoj literaturi, iako ovaj pisac, za razliku od Borhesa ili Kortasara (koji mu, u ovom slučaju, služe kao neka vrsta uzora), gotovo nikada ne pribegava fantastičnim motivima. I ranije je u Tešinovoj prozi bilo životinja, ali ovoga puta njegov bestijarijum postaje svojevrsno ogledalo ljudskih bestijalnosti ili, naprosto, sudbina. U prosevima i nenametljivo, ali zbog toga i više nego upečatljivo, ređa pisac životinje i insekte koji, uglavnom, žive s ljudima ili pored njih, da bi ih ljudi postajali svesni tek kada upadaju u krize. Upravo se Tešinove priče i drže o (paukovoj) niti kriza i preloma kada se u ljudskom neredu, uglavnom neočekivano, pojavljuju i životinje kao tihi i, naravno, nemi saputnici nevolja. I tek tada, sa izoštrenom svešću o nama samima, budi se i svest o životinjama. Odjednom će junaci u pauku ili (prebijenom) psu da ugledaju ono što, do tada, do krize, nisu ni znali da postoji.“ – Ivan Milenković
_______________________________________
SRĐAN V. TEŠIN (Mokrin, 1971) studirao je filozofiju i komunikologiju u Beogradu. Diplomirao je na poetici kratke priče.
Objavio je dvanaest knjiga.
Važniji naslovi: Sjajan naslov za pantomimu (1997), Antologija najboljih naslova (2000, 2013), Kazimir i drugi naslovi (2003), Kroz pustinju i prašinu (2005, 2008), Kuvarove kletve i druge gadosti (2006, 2014, nagrada „Borislav Pekić“), Ispod crte (2010, nagrada Društva književnika Vojvodine za knjigu godine, najuži izbor za Andrićevu nagradu), Priče s Marsa (2015, najuži izbor za književnu nagradu „Zlatni suncokret“ i Andrićevu nagradu), Gori gori gori (2017) i Moje (2019, uži izbor za nagradu DKSG za najbolju knjigu nefikcijske književnosti).
Objavio je knjigu priča za decu i razmažene roditelje Luka kaže (2020, Nagrada grada Niša „Maleni cvet“ za knjigu godine za decu i mlade).
Priredio je sedam tematskih antologija, panorama i izbora kratkih priča.
Roman Kuvarove kletve i druge gadosti preveden je na slovenački i na makedonski (dva izdanja), roman Kroz pustinju i prašinu na nemački, a zbirka priča Ispod crte na makedonski. Roman Gori gori gori je objavljen u Hrvatskoj.
Po odlomcima iz romana Kuvarove kletve i druge gadosti mađarski umetnik Geza Ric (Ricz Géza) nacrtao je strip koji je objavljen u subotičkom časopisu Symposion (2009).
Drugi program Radio Beograda je 2012. godine, u okviru serije Radio igra, premijerno emitovao radio dramu nastalu prema romanu Kroz pustinju i prašinu, u režiji Zorana Rangelova i u radijskoj dramatizaciji Ivana Velisavljevića.
Proza mu je prevođena na desetak evropskih jezika.
Zastupljen je u domaćim i inostranim antologijama i izborima iz srpske savremene književnosti. Njegova priča Where Is Grandma, Where Do You Think She Hides?, iz zbirke Priče s Marsa, uvrštena je u Antologiju najbolje evropske priče američkog izdavača Dalkey Archive Press.
Dobitnik je Medalje kulture za multikulturalnost i interkulturalnost Zavoda za kulturu Vojvodine.
Član je Srpskog PEN centra.
Živi u Kikindi.
čovjek-časopis 