UMESTO REČ-DVE O PESNIKU
Ja sam Iskra i imam trideset pet godina
Uvek sam zamišljala samo do dvadeset pete
Posle prestaje da bude zabavno
Imam dobro pamćenje za pregršt detalja
često suvišnih
Na primer raspored izlomljenih ogledala u starom stanu
Tiha ulica kojom sam išla do škole uhodeći dečka koji se meni sviđao osam godina ja njemu nikad
Ili kako sam sa šesnaest peške išla od Akademije do ŠKD-a
i nazad
Da ne propustim nijednu od dve žurke
U potpeticama a jednom i s meniskus šinom
koja viri ispod suknje
Poslednjih godina ipak biram da prespavam izlaske
Ja sam Iskra i imam trideset pet godina
Neka sećanja možda ne bih izgovorila javno
Priznaću da sam maštala o velikoj karijeri
A ovde se honorari svode na dva ručka
sa odeljka gotove hrane u Veru
Mama kaže da sam previše mršava
Da delujem nadmeno da ne umem s ljudima
Da ne znam da sakrijem kad mi se neko gadi
To poslednje je tačno
Nikad neću postati uredna doterana žena
Nisam dama i više mi nije ni žao zbog toga
Rodila sam ćerku i često mislim da je ona jedino u čemu sam uspela
Osim kad spava tako što mi pritisne dijafragmu
Imam tri mačke
Mačke me smiruju
Biću luda baba koju mačke prate po ulici a ona s njima priča
Imam trideset pet godina
I manje od toliko do starosti
I ne znam da li bih sve drugačije da se opet rodim
Možda i bih
Ionako se niko ne može opet roditi
Imamo samo ovo sad
Sreća u svemu je što mnogo dobro pamtim
Pa će mi trebati više vremena
Da sve pozaboravljam
***
MILISAVA
Mama mi celog života govori
Ista si tvoja baba Mica.
Ja samo znam da imam njenu kosu
A ispod nje ni mrvicu njene hrabrosti.
Moja baba Milisava je sa petnaest godina otišla u partizane spavala u rovu maštala o toploj vodi
A ja sam s petnaest pisala pesme iz ušuškane sobe na Vračaru
Kupala se po dva sata
Patila za drugom iz škole
Posle je Milisava rodila dva sina
muža joj odveli nju izbacili
Tražila ga svuda i na kraju našla
Ja bežala u Budimpeštu na zvuk bombi
Lako je biti patriota izdaleka
Ja da ratujem ne umem
A ni da volim kao ona
Sa svakim titrajem svoga bića
Ne umem
Milisava
S trećinom želuca kuvala je najbolja jela
Nije smela da ih proba
Sve po osećaju
Ja sam uništila dve ringle
Jer dok napišem poruku ili pesmu,
Od njih ostanu samo crne rupe
Ne znam jesmo li sve manje sposobne od naših baka
Ili sam samo ja usamljen primer
samo ja sramota za pretke
Milisava je sa devet sahranila majku
A kad je njen sin otac moj pao
i slomio vrat da mene zabavi
Mene da zabavi vidi šta može tata vidi
Vidi i ‒ vrat ode,
Milisava smrti u oči pogledala i rekla
e nećeš bogami
Ne može
Jeste majke mi bilo tako
Pa nagledala se Milisava smrti u ratu
Sina ti ne dam
I taj dan kad smo svi čekali neku vest o tati
Ona je napravila pakt
I otišla gore umesto njega
Zamenila se s njim majku joj njenu
Pa dosta su deca stradala
Mora neko i da nastavi život
Prevarila smrt
Umesto da ostane da joj oči bolje upamtim
Ona otišla
Da odozgo mirna srca gleda na nas
Koji ne znamo
sa ovolikim zdravljem
I ovolikim mirom
prosto
šta ćemo od sebe.
***
USPOMENE
Protraćeno vreme na pogrešne stvari
Tako mama zove moju ranu mladost.
Neke pesme ne smem da napišem do kraja
Odaju previše toga.
Mama kaže to su moje greške.
Na primer suvo prostranstvo u avgustu
Prepun autobus koji se migolji skroz kanjone
Dobro skrojena laž gde sam
(Iako nisam mala i ne moram da se krijem)
Zatim stižem
Spavam u sobi pokojnika i trzam od senki
Danju šetam i šepurim se
u ulozi neke gospođe pristigle iz velegrada
Makovi mi se rascvetali na haljini
(Haljinu sam pozajmila od drugarice
odakle meni makovi)
Trpim vrućinu i to što mi je po vrućini muka
I što već vidim da od svega nema ništa
Ali živim da upamtim detalje.
Malo mesto trg pijacu galamu visoko gusto drveće
Proplanak i crkvu bez hlada gde sam bila gladna kao vuk
a konobar doneo samo limunadu.
Vraćala sam se dužim putem i stigla na vreme da niko ne primeti ništa.
(Tata će tek iz ove pesme saznati da sam ga lagala)
I dalje se nema šta ispričati.
Beograd je uvek surov prema letnjim zanosima.
Nekoliko susreta u garsonjeri
Neke male nesreće
I više ništa.
Danas živim u udobnom stanu i udobnom životu
Fotografije su izbrisane
haljina vraćena drugarici
I tek ponekad
kad kroz prozor vidim drvo koje ostaje bez lišća
Ja se setim tog teskobnog leta
I kako je bilo lako sa dvadeset i kusur izgarati za nešto
Putovati u jednom smeru
Dopustiti da te opije vrućina
Zaljubljivati se u privid.
Nije to, mama, protraćeno vreme.
Nisu to, mama, pogrešne stvari.
Ja bih, da mi je dvadeset i kusur, sve opet isto, mama.
Ja jednom neću imati ništa, mama,
osim dnevnih rutina, šake lekova,
kašljanja nad lavaboom, pranja proteze i veštačkog kuka
Ali, mama, imaću uspomene.
I možda ću tada uspeti da u ogledalu,
umesto naborane starice,
bar na trenutak vidim devojku od dvadeset i kusur
U makovima
Kako divno srlja, sve u inat majci, u nešto pogrešno
Prvi i poslednji put.
***
TATA
Tata
Najviše pamtim letovanja
Kako smo putovali kolima slušali muziku Džipsi kingsa pa pre mora stanemo kod dede
Kod dede je vruće deda smrdi na rakiju
I ima najplavlje oči koje ću ikad videti
Tata, ti si tamo opet dečak
Ja dobijem temperaturu
I dosadno mi je
svi su stariji i ne zanimam ih
Ja sam uvek najmlađa i to mrzim
Deda ima sobu u kojoj je pištolj mama kaže tamo ne ulazi
Ja noću zamišljam tu sobu i taj pištolj i njegove metke u nečijim dedama sinovima nečijim
Virim kroz ključaonicu ne vidi se ništa
Samo deda spava i sanja Goli otok i stradanja i sve ono što danju uz lozu zaboravlja
Tata, kad se spustimo na more, biće lepo
Uvek bude
Jednom si me pustio samu da šetam gradom imala sam dvanaest i lagala da sam punoletna ulazila u klubove slušala neku očajnu muziku
Jednom si mi dozvolio da letujem s društvom
ubijali smo se od dosade i svako veče naručivali ćevape
Jednom si tata otišao sa mnom na more i krenula je bura
A ti si celu noć stajao i držao vrata terase što vode u moju sobu
Da ih ne odnese bura
Da me ne probudi bura
Čuvao si moj san, tata
Posle su došle ružne godine
Posle se često svodi na par crvenki kad zaškripi
I često si u mojim pesmama govno
Umesto car a voliš da si car
Tata, jednom si prošao na semaforu pored mene kao da ne postojim
Bilo te je sramota što si sa drugom ženom
Bila sam mala to da shvatim
Bilo mi je lakše da mislim da te je sramota što sam ružna
I mršava s podočnjacima
Da sam lepša, stao bi i produžili bismo zajedno
Tata, ja se ne ljutim
Tata, dobro je
Dobro sam
Deda je pod zemljom njegova kuća je ko zna čija
Mene i dalje ponekad progoni ta zaključana soba
Tata, ti si za mene car bez obzira na pesme
Oteraću pesme u materinu
Pa ko te zna bolje ja ili one
Tata, znaj
Dođe li opet bura, jer sve što dođe uvek se vrati, ja ću tebe da sačuvam
I tvoj san
Kao ti mene onda
Tata
***
MALO PISMO
Juče sam ustala rano.
Zamišljala da idem na neki posao.
Bilo je lepo tako, nositi sako i sve po redu
Pa sam pomislila na tebe koja si to radila celog života.
Posle je bilo prevruće i ja sam kupila ručak u pekari
Uradila ono što ti ne bi nikad.
I gledala sam vedro nebo
I vraćala se kući s nadom.
Ovo je vreme kada se nedovoljno slušamo
Vreme loših đaka
Ti bi s njima znala kako bolje od mene.
Ipak,
Dobro je što nisi ovde.
Samo bi se rastužila.
Ni u šta se ne možeš pouzdati
Čak ni u septembar, jer je čas zima čas leto.
Ni u ljude.
Oni zaboravljaju nežnost.
Dobro je što nisi ovde.
Sunce je dalje
I jedva čeka da pobegne.
Svetu treba zagrljaj.
I meni treba.
O tebi govorim u sadašnjem vremenu
Jer to što te nema,
To samo ima veze sa mnom
i nedostajanjem.
Ali postojiš svakako.
Dobro je što nisi ovde.
Svako nekud žuri i niko više ne pita kako sam.
Bolje ti je sa pticama.
Sa žitom koje čeka da proklija.
Velika breza ispred tvoje kuće i dalje treperi kao da je sve u redu.
Ne znam je li me ona to prećutno teši
Ili drveće baš briga za naš bol.
***
MOJA MAMA NEMA POJMA O LJUBAVI
Moja mama nema pojma o ljubavi
A misli da zna sve
Sa njom je razgovor o tome mučan
Rekla je prvi sa kojim spavaš za njega se udaj
Kao ja
Nemoj da budeš kurva samo kurve menjaju muškarce
Kod drugog dečka sam postala kurva
Posle više nismo ni pričale o tome
Možda je jednom samo rekla prešlo je preko tebe toliko…
Moja mama nema pojma o ljubavi
Ako je ljubav, onda je jedna jedina
Sve drugo je nešto strašno prljavo
Jednom joj je drugarica pričala kako se našla na neviđeno sa muškarcem
Proveli dva dana sami
Mama kaže nije normalna mogao je biti manijak mogao joj je preneti neku boleštinu
Ne mogu da verujem bože svašta
A ja sam zamišljala tu ženu
Kako posle smrti muža sa odraslom decom starim roditeljima oteklih nogu odlazi tajno
Da konačno za nekoga stavi ruž
Obuče svilenu spavaćicu
Da možda ostane budna celu noć
Ne razmišljajući hoće li joj stari otac upišati krevet ili majka pasti u hodniku i slomiti kuk
Da vidi zvezde s malog prozora hotela kraj autobuske stanice
Da jednom oseti da je voljena i poželjna i lepa
Bravo za drugaricu
Čak i ako nije bilo tako romantično kako ja to zamišljam
Moja mama nema pojma o ljubavi
Za nju su sve žene bludnice razvratnice
Sve šire noge i traže đavola
Kad je upoznala mog oca, imala je petnaest godina
Za njim po Valjevu za njim u Beograd
To se može tako mora to je taj jedan
Kad je rekao odlazim, ona stavila katanac na ljubav
Život joj je postao deca
Poslovi
Mačke
Ćaskanja sa prodavačicama i komšijama
Odlasci na groblje na zadušnice
Da stavi sveže cveće ocu posle i bratu
Sad već i majci
U tom njenom poretku nema mesta za suvišno
Ljubav to je jedan čovek
Pa trajalo zauvek ili kraće od toga svejedno
Sve drugo su jebačine
Moja mama nema pojma o ljubavi
A možda u stvari zna sve o njoj.
_______________________________________________
ISKRA BRAJOVIĆ (1987), glumica iz Beograda. Sa poezijom se voli od malena. U osnovnoj školi (10g) je dobila nagradu “Ivo Andrić” za pesmu Vetar, a u Filološkoj gimnaziji nagradu Srpske književne zadruge “Desanka Maksimović” za zbirku koju je i u sklopu nagrade izdata od SKZ, Putujući teatar snova (2004).
Njena poezija se našla u nekoliko antologija, prevođena je na romski jezik, a 2022. je bila dobitnik nagrade “Milutin Bojić” na anonimnom konkursu za neobjavljenu zbirku, koja je u maju 2023. objavljena od izdavača – biblioteka Milutin Bojić, i koja nosi naziv Osetljivosti.
Kao glumica igrala je u brojnim beogradskim pozorištima, ali joj je baza rad sa decom kao glumica, realizator i producent u dečijem Pozorištu Puž u Beogradu.
čovjek-časopis 