SMRT VEŠTICI!
„Smrt veštici!“, urla gomila. Dželat glasno čita podrazumevajuću presudu, ali nadglasanu radosnim poklicima povodom iste. Okreće nož u predelu mog srca, rečima jednostavno otpuštenim iz grla. Ledeni sjaj iz zenica svlači sloj po sloj moje naježene kože. Odeća je tako nebitna. Tu je, ali mada čvrstog tkanja, prozirna bez premca. Svejedno mi je sad šta sam obukla i da li se vidi moj mladež na stomaku ili samo ožiljak na vratu. Gleda me dugo, bez straha, direktno u oči. Moj dželat. Okopava mi nevidljive zasade u unutrašnjosti i smeje se, čini se, veseli ga ta usputna aktivnost.
Na gvozdenom stolu pored nas leže pravi noževi, pažljivo odabrani. Naoštreni, na podnevnoj žezi, dobacuju svetlosne strele direkt u okatu razularenu masu koja kliče mom pogubljenju. Moj dželat. Volim ga jer mi je najbliži smrti.
Poslednji dodir, pljosnat pogled, površna reč i poljubac levih i desnih pretkomora i komora koji se zbio već, ali bez svedoka. Moj dželat.
Ležem na prašnjavo tlo po kojem je prethodno urinirao izgladneli ulični pas, a davno pre toga krvarilo ko zna koliko obnevidelih heroja i namernih i slučajnih žrtava (ne)slobode.
Gledam u zemljano ogledalo i čekam svoj odraz. Još malo. Moj dželat je nežan. Ljut što to spoznah, ne smeje se više. Čuh zamah kroz zgusnut vazduh nad potiljkom, ali istrajah da ne zažmurim, ni refleksno.
Ugledah se. Prekrasne su moje oči. Taj zeleni slad. U njima ugledah nebo i odsustvo svih pod njim.
Okrenuše me na leđa. Zatvoriše mi ukočene kapke. I prevezoše me do iskopane jame za pogubljene veštice tog dana. Ne znam ko. Ne znam gde. On će mi pričati o tome kada nakon par godina dođe k meni. On koji nije ni svestan koliko me voli, kad mi je darovao ulaz u sve ulaze. Ne postoje više vrata koja su neotvoriva. Prepreke su raspršene – kao čestice prašine, plešu ukrug, ukrug. Neupotrebljive, sasvim neopravdanog postojanja. I ja se prosejavam sa njima kroz sunčevo sito i kikoćem bezglasno, nasuvo a veštičje. Lelujam. Ukrug.
***
(U)PAD PSA
Pas nije to što je preskočilo žičanu ogradu zajedničku za komšijsko i tvoje dvorište. To nije ni prikaza. To si ti koji si sad, koji se ne znaš i ne spoznaješ, jer i dalje, kad pomisliš na sebe, na Nikolu Čipčića, ti si i dalje tu, u toj jesenjoj večeri što se kupa u magli, zastrašeno nepomičan, napeto izvijenog tela preko gvozdene ograde terase i pokušavaš uhvatiti vernost u preskoku, tuđeg psa u besu, ili bar halucinaciju, ali uzalud, ne možeš se odmaknuti od prošlosti. Ne možeš uhvatiti sebe u sadašnjosti, tog psa što reži u tebi zbog svakog gazde koji te je ostavljao vezanog, izgladnelog i samog, da čuvaš mu kuću bez ljudi.
***
STEPENICE
Penjala sam se dugo. Predugo. Odronjavali su se prastari memljivi zidovi što su okruživali stepenice, kojima kao da nema kraja.
Tek kad sam poverovala da zaista i nema, stopalo mi je propalo kroz vazduh, umesto da čvrsto stupi na naredni mermerni stepenik. Jedva ustuknuh unazad i održah ravnotežu na levoj nozi, a da se ne skotrljam unazad.
Kamenčić sa visokog svoda premreženog nekolikim vitražima pao mi je posred čela. Ni tad nisam pala. Zaljuljah se samo, sada stojeći na obe noge i konačno pogledah ispred sebe.
Nastavak stepeništa nije postojao. Ispred se nalazila provalija neslućenih razmera. Ambis je bio čudnovato razdeljen. Sa jedne strane dragulji, cveće, rolerkoster od duge, vile i vilenjaci, a sa druge vulkanska lava, uragani, odroni i razigrana kola strahotnih senki. Granica između ta dva odeljka bila je jezivo neprozirna crna reka što klobuči neprebrojive ruke što vape za spasom i urlike – svu tu disharmoniju ljudskih, životinjskih i robotskih glasova.
Zakoračila sam iznova.
__________________________________________________
JASNA JEREMIĆ rođena je 1987. u Loznici. Studirala srpski jezik i književnost u Beogradu. Piše poeziju i prozu.
Objavljivala u brojnim štampanim i elektronskim časopisima i portalima. Zastupljena u zbornicima i zajedničkim knjigama. Prvu zbirku ljubavne poezije „Zagrli ljubav“ objavila u izdanju Litere (Mladenovac, 2020). Za istog izdavača objavila drugu zbirku poezije „Vode nadošle“ (2021) i prvu zbirku kratkih priča „Sva imena jedne Liv“ (2022). Za Poetikum (Kraljevo, 2022) objavljuje svoju treću zbirku poezije „Sama protiv beonjača“. Piše i književne prikaze i bavi se lekturom, korekturom i redakturom. Živi u Mladenovcu.
čovjek-časopis 