*
Mrzi me da pišem
I o tome kako me mrzi
Da pišem;
Ali, eto, čini mi se
Odlučio sam
Pa pišem;
Ne znajući o čemu;
Imajući blagu sumnju
Da je moguće, bez povoda
Pisati;
Ali je sumnja
Nedovoljno jaka
Da me u tome spreči
Pišem dalje:
Kao onaj što zna
Da ne treba da čini
Ali, ipak, čini;
Plašeći se više
Toga, da ne uradi
I ostane suzdržan
Nego da uradi
I plati skupu cenu
Možda je strah od smrti
Možda strah od vremena
Ili strah od strepnje
Kao što se starci plaše
Da im se ne zalepe usta
Od ćutanja, od tišine
Pa o tome vazda pričaju
Kao oni što ne znaju gde idu
Ali ipak odu;
Svi nekuda odlazimo
To je ljudski, čisto
Da nam dupe vidi put
Zato, tako, pišem
Iako dupe očiju nema
*
Neću pisati
Ležaću kao istegnuta
Erotska figura sa
Šileovih musavih grafika
Gladan života i uzaludan
Pustiću da vreme curi
Niz mene
I sebe niz krevet
Primiću plod pritiska
I trpeti trpeti trpeti
Jer najteže je ne raditi ništa
Najbolnije je
Ne raditi ništa
Baciću preko očiju lakat
Iskriviti vrat u stranu
Izbiće rupe na grudima
I jame po bokovima
Naseliće se u njih olovna tišina
Popucaće strune što vezuju
Noge za telo
Tama u očima izgoreće kao
Ugalj
I svetlo, svetlo će doći
I onda, onda, ništa
Kao i uvek, bez ikakve pompe
Život će se nekako nastaviti
*
Lakše je pisati pesme
Nego živeti;
Život se piše stomakom
Svako od nas
Dok piše
Preživa;
Razgradi
U sopstvenoj pljuvački
Zalogaj
Na čačkalici života
Nađemo vremena i za mljackanje
Coktanje
Čašu vina uz, visoko, podignut dlan
Ćutanje nije zlato
Pisanje nije zlato
Ni zlato nije zlato, više
Nije ni so zemlje
Nemam stomak, petlju
Da ga živim
A da ne pišem, dok drugi
Pomisle da će baš tu naći
Veći značaj od vajnog iskustva
Prevrću jezički zalogaj
Tuđ opušak
Korišćenu lizalicu
Lakšu od života
Nekoliko hiljada puta
Pa se čini, da je katarza
Hiljadama puta, lakša od života
To je samo dvodimenzionalni zapis
A ostalo iluzija
Pesnici
Ne umeju da budu glumci
Pa glume sebe:
Kao Kijanu
Kao Ben Aflek
Trenutak
Ne dozvoljava pedeset klapa
Zato radimo
Stvar lakšu od života
Ne ume svako da okoliša, ili olakša
Težinu, jednom olovkom
Dlanom visoko uzdignutim
U zrak
Ne proživeh, koliko ga žvalavih
A toalet papir
Stigao je u devetnaetom veku;
Dugo smo razmišljali
Dugo smo čekali
Svaku bombonu, lazu
Za odvikavanje
Od teških droga
Kako da se skinem
A da se ne otkinem;
Otkinem se
Svaki put, kada zapalim
Svaki put, kada liznem olovku
Tu jedno prestane
I drugo počne
Kad ne bih slikao i slikao
Nosio bih jednu sliku
U privesku, oko vrata;
Onu najvažniju
Ne znam više, koja je pesma
Koja je slika, najlepša,
U ovoj deponiji sećanja
U deponiji lizalica
U tuđim ustima
I opet pišemo
Jer smo se navukli na pisanje
I ne umemo da prestanemo;
Samo bacamo
A ne umemo da pokupimo
Želimo, nešto
Kao svi gradski psi
Da ostavimo iza sebe
*
Nisam odrastao
Niti ću ikada odrasti
Samo sam se zalepio
Da ne bih odlepio
I možda je to, sve
Što je potrebno
Da redovno sipam
Lepak
I nadam se
Da ću jednom
Dostići čvrstinu
I elastičnost
Koja će me držati
Dovoljno dugo
Da se ne raspadnem;
Pre nego što dođe vreme
Da se raspadnem
Kao čovek
*
Oni koji su lagani
Nisu mi prijatelji;
Sa prijateljima
Se ne družim
Jer su naporni
Zapitam se:
Zašto se ni sa kim
Ne viđam
Pitam se još:
Zašto se uopšte pitam
Uglavnom mi se smuči
Kada započnem
Dogovaranja
Subotom popodne
Ili bilo kojim danom
Bolesti idu s godinama, kao
I samovanje
I svako pitanje socijalizacije
Sa sobom nosi gomilu
Potpitanja
I kad se nekoga uželim
Smuči mi se, kada se čujemo
Fizički osećaj nadvlada sve
Što smo ikada bili
Pa, kad ćemo;
Znaš, da se vidimo?
Ne znam;
Možda i nikada
Po svemu sudeći
Iako nas sve, više, mrzi da živimo
Iako sam, selektivan i netrpeljiv:
Znaj da te razumem
Iako sve loše osećam:
Sve ti najbolje želim
Iako ne mogu da te podnesem:
Znaj da te volim
Prijatelju moj
*
Ponekad se zapitam
Zašto se dete
Plačući za slatkišem
Pred mojim očima, na tren
Pretvori u Šabana Bajramovića
Promuklim vibratom;
Dok glas poigrava
Na talasima šlajma i suza
Da li Cigani dobro
Imitiraju decu
Jer znaju da nismo imuni
Na decu;
Ili nikada ne žele da odrastu
Da se ne razbole:
Ovom bolešću ljudi
Koje neko mora da moli za sve
Iako ljudi nisu bogovi Jeliseja
Traže da tuga peva, radi zabave;
A o tugi se može samo plakati
Ili ćutati
Zato, niko ne peva lepše od Cigana
I niko ne plače lepše od dece
Koje kukaju za šećerom
Tako, srceparajuće slatko
_________________________________________________
SINIŠA STOJANOVIĆ
Stipendista fondacije za kreativnu opstipaciju iz Korka. Proročki se koristi, ne alegorijom nego, uputstvom za upotrebu sirupa za kašalj. Proučavalac vlaškog genotipa i sibirske fizionomije. Graditelj kvalitetnih dereza od kluškog čelika. Poštovalac i epigon pesnika Zurab Rtveliašvilija.
Rođen 1981. u porodilištu.
Objavio:
Mamonova hagada, pesme, 2009, IK Liber
U raskoraku, pesme, 2011. IK Liber
Rovac u laži, pesme, 2011. IK Liber
Beogradska beležnica, roman, 2016. IK Kovačnica priča
Dani na ravnoj zemlji, izbor poezije, 2017. Kontrast
Pisma Marlonu Brandu, roman, 2018. Književna Radionica Rašić
Ubilo je nekog drugog, ti si promašen slučaj, pesme, 2023. RENDE
čovjek-časopis 