ŽIVOTNE RADOSTI
Neki su ljudi vikali niz ulicu tog avgustovskog dana na izmaku leta. Vera je stajala uz prozor začešljane kose na potiljku skupljene šnalom od slonove kosti. Rukom je gladila dasku ispucalog prozora koji je već deceniju bio izložen suncu. Sa spoljne strane uz zid kuće ležale su stranice zelenih žaluzina. Vera nije volela mrak, gotovo uvek one su bile u tom položaju i jedino kad bi pala kiša ona bi ih zatvarala. Vera nije volela kišu. Tog jutra bila je neizmerno srećna, gotovo da joj ni kiša ne bi mogla pokvariti raspoloženje. Sećala se retkih trenutaka sreće kada je bila mala i kada bi joj majka za užinu pravila palačinke. Debele i masne, bogato nadevene džemom od kajsija koji je sa uglova curio. Na kraju bi ga prstima skidala sa tanjira i u slast pojela svaki trag sa belog porcelana. Njena majka imala je isto tako beo ten. Uvek joj se činilo da miriše na kajsije kada bi je poljubila uveče pre spavanja. Bilo je to dok je bila baš mala jer je majka umrla pre nego je napunila sedam godina. Na sahrani je padala kiša kao da je neko polivao kofama iz velikih tamnih oblaka. To joj je najstrašnije sećanje iz detinjstva. Otresla je glavom da odagna te misli, grehota bi bilo da tako lepo raspoloženje kvari tužnim mislima. Vratila je pogled na ljude koji su sad stajali u grupi tu niz ulicu. Volela je ovu kuću u malom primorskom mestu. Nasledila je od deke još kad je imala dvadesetak godina. U njenoj porodici niko nije dugo živeo. Moglo bi se reći da su srećni oni koji dožive starost, ali to znaju samo oni koji umiru mladi. Njoj je ove godine šezdeseta i oseća kako joj telo nije više ono što je bilo. Kada padne kiša bole je kičma i sve kosti. Tada se savije u ugao sofe i pokrije dedinom starom dekom koja još miriše na detinjstvo ili joj se to samo tako čini… Ako ni to ne pomogne uzme veliku teglu džema od kajsije i širokom kašikom obilato zahvati svoj zalogaj sreće. Zna ona da to ne bi smela jer ima povišen šećer, ali šta je to u odnosu na osećaj sreće i utehe koju joj to donosi.
Dugo zagledana uz prozor stoji, sve dok i poslednji prolaznik izmučen letnjom vrelinom ne ode kući. Vera nema gde da ode, ona je uvek u kući.
***
SVE ŠTO DOĐE MORA DA PROĐE
Tog dana bila je užasna sparina i sunce je pržilo sakriveno ispod oblaka. Oko podne, Ilija sede na kauč u letnjoj kuhinji, osloni se na naslon sa desne strane i zaspa. Uzalud smo ga budili i tresli njegovo telo, Ilija beše zaspao zauvek.
Bila je sredina leta kad je umro Ilija. Starac od sedamdeset leta, mogao je poživeti još koju godinu, ali ujna požuri da kaže : „Umiru i mlađi, lepa je to starost!“
Celo selo u podnožju planine sjatilo se u kuću još istog popodneva da izjavi saučešće. Ilija je bio od viđenijih ljudi i svi su ga znali. Glas se širio munjevitom brzinom i narod je samo navirao, a strine su kuvale kafe i nasipale rakiju za pokoj duše. Crni Ilija jesenas je pekʹo tu rakiju ne sluteći da će je služiti za njegov parastos.
Skloniše nameštaj po ćoškovima sobe sa ulice, a na sredini staviše mrtvački pokrov na manji sto. Seoski berberin sredio je deda Iliju za tu priliku, štricnuo mu brkove, a kosu zagladio na razdeljak. Kovčeg je bio otvoren tako da su svi mogli da ga vide poslednji put. Ruke su mu bile prekrštene na trbuhu i spazih da nema burme na desnoj ruci. Ujna je uhvatila moj pogled, povukla me za ruku u kraj: “Skinuh je da ga zbog dva grama zlata ne otkopavaju bitange.“ Šapnula mi je na uvo. Ćutao sam, iako sam znao da će je već sutra prodati kao lomljeno zlato u varoši. Nikad je nisam voleo. Bila je od onih žena koje bi svakom našle manu, a da pritom sopstvene nisu želele da vide. Bila je sebična i džangrizava ženetina.
Izneli smo kovčeg nas šestorica braće od ujaka i tetaka. Ćutke i u koloni krenusmo putem groblja koje je bilo iza deda Ilijine kuće, na kraju sela.
Sahrana beše kao i sve druge. Žamor okupljenih ljudi i pevanje opela, panaija u kuglicama i rakija u plastičnim čašama sabili su mi tugu u oči, a ona je kapljala bez ikakve grimase na licu i slivala se niz obraze.
Oni najbliži prijatelji i rođaci došli su na daću pokojniku posle sahrane. Žene su iznosile ovale pune hrane na sto. Nisam mogao ni zalogaj da progutam. Rakija je već nekako klizila. Vrućina je i uveče bila nesnosna pa su se muve nakupile iznad stola privučene mirisom hrane.
Sedeo sam u čelu stola pušio cigaretu za cigaretom i pio, kad je Radiša moj stric seo do mene.
Desnim dlanom tresnuo me je po leđima da sam se nakrivio na stranu.
– Sine moj, nemoj se sekirati badava.
– Vidiš, leto je došlo posle hladne zime, alʹ i ono će proći, ostaće sećanja Sve što dođe mora i da prođe, tako i naš Ilija. Ko se rodio mora i da umre!, završio je rečenicu kao neku odu za dedu.
– Kad se čovek rodi, njemu se odmaʹ otvori rupa u zemlji i čeka ga, dodala je ujna.
Pogledao sam je preko dima cigarete uporno misleći gde li je ta njena rupa da je odnesem do nje.
__________________________________________________________
ŽELJKA BAŠANOVIĆ MARKOVIĆ (1973 Beograd) živi i radi u Beogradu. Objavljuje kratke i satirične priče kao i aforizme na konkursima. Sarađuje sa časopisima. Laureat 2020. godine za najlepšu priču o zavičaju književnog konkursa “Izvor”.
čovjek-časopis 