Virovi vode u zelenim travama
ogledala su bila naša
Nekada sam dolazio među njih da ljubim
Sada preinačenim u ljubavi
sa mojim nemirom talasaju se trave.
Eno tamo na onom crnom vršku
sagorela je moja zvezda.
Ja magija momče stiha
dovikujem moru Uzalud šapućem
nežne reči
Godine kao cvetovi maslačka
lete nad rodnim krajem
Na trave kao i na moje ljubavničko čelo
gorka će slana pasti
Oprosti mi za polomljene stvari u ljubavi
koje su postale noćni svici
svita mog bola.
Volim pustoš korenja Lik tvoj
koji je bio slika letnjeg dana bistrih očiju
Okrenem li se natrag
ostaci bude me gone
Pogledam li napred
širok prostor se u taman prizor slio
Za pesnika koji pišući greši
tiranin je mrav koji ne zna da oprosti.
RADOVAN PAVLOVSKI (Niš, 1937 – Skoplje, 2022), “ŽELEZNA REKA”, izbor iz poezije autora, Glas, Banja Luka, 1980.
čovjek-časopis 