Zove se Monika, njeno ime je ispisano na tablici koju nosi na reveru i ona svakog dana stoji pred ulazom u kuhinju proveravajući da li posetioci hotela imaju plavu karticu koja predstavlja ulaznicu za doručak, ručak i večeru. Ima belu košulju, crne pantalone i tamno braon kosu uvijenu u rep, ali je sve to nevidljivo zbog njenih ogromnih očiju od kojih sam drhtao. Smislio bih šta ću da kažem, te reči bi plivale po površini usana spremne na skok, gotovo su već bile u vazduhu, a onda te oči i napolje je izlazila grumuljica moje zamisli. U nekoliko navrata smo moja mama, sestra i ja zastali kako bi pozvala ćelavog čoveka iz obezbeđenja da nas odvede do slobodnog stola. Ti gratis trenuci bili su tako dragoceni, ali nisam ih iskoristio kako sam želeo. Jednom prilikom sam pri izlasku podigao svoj šešir izustivši “Hasta luego” (Vidimo se posle), u tako očajnom stilu, tako otrcanom da sam poželeo da legnem u krevet i ne ustajem dok svet ne postane džinovska plamteća knedla nafilovana trulim šljivama, a ona se učtivo osmehnula, podjednako blago kao ostalim gostima, uz meko i uvežbano „Gracias.“ Toliko sam bio opčinjen, da sam na sajtovima čitao savete za dejtove sa ljudima iz Španije, pritom nisam uspevao da izgovorim ni najjednostavniju frazu na način svojstven ljudskim bićima. Deo mene smatrao je upoznavanje i pokušaje zavođenja uzaludnim, usled našeg odlaska 2.000 kilometara istočno od Španije za nedelju dana; drugi deo nas je video na Zemunskom keju i obalama Ljoret de Mara u spokojnoj šetnji, kako drsko razmenjujemo samo nama razumljive poglede.
Dan pre povratka kući, ležao sam na plaži i gledao u nebesa po kojima su gmizali oblaci isečeni na kriške različitih debljina, osetivši sićušnost svog postojanja. Rekao sam sebi: “Nećeš ispasti vulgaran, to je samo kompliment, ona će se osećati dobro zbog toga, ti ćeš dobiti osmeh, valjda možeš da je nasmeješ, samo na sekund, desetinku, jedan iskreni, spontani osmejak, ionako smo svi zaglavljeni na ovoj planeti, prokleti smo, a osmeh izgleda kao nešto što nas može spasiti; bar mene, nakratko, hoće…” i posle vrlo dugog unutrašnjeg monologa u stilu pronicljivog antičkog besednika (šizofreni govornik i upadljivo socijalno čudan – večno zagledan u zidove i hridine), čvrsto sam odlučio da joj kažem “Hola, hermosa Monica!” (Zdravo, prelepa Monika!) što je pokrenulo lavinu ushićenosti koja se valjala do beskraja, skakao sam po pesku, glasno govorio, mahao rukama; čak su mi i sestrini prohtevi u vezi fotografisanja delovali veličanstveno, kao psihodelični cvetovi u mozgu za koje nisam znao; ali opet sam ostao mutav pred Monikinim pogledom, a moja mama je pobudila divan kez, tako što je na engleskom rekla “Monika! Zapamtili smo te.”, na šta je ona odgovorila “Ovde sam svakog dana.” Izvedba moje male tačke skliznula je na sutrašnje jutro.
Malo kasnije, kada je sunce napokon zažmurilo (dan je bio izuzetno dug, mrak je padao oko 21:30), izašli smo u šetnju. Otišao sam da kupim flašu vode, dok su mama i sestra gledale cipele u prodavnici preko puta. Izašao sam iz diskonta, krenuo ka njima i ugledao je na drugoj strani ulice. Nosila je istu “radnu uniformu”, sa ramena joj je visio beli ceger koji kao da se stopio sa njenom košuljom. Njenu ruku ovlaš je držao visoki plavušan nadobudnog izgleda. Nešto u meni je odjeknulo, tmurno i tupo, implozija duše, gromoglasna praznina od koje sam rafalno disao, a onda se pretvorilo u san – unutrašnji košmar iz kog ne želim da se probudim, zato što je ona deo njega. I dalje se nisam probudio…
_____________________________________________________________
LAZAR PRENDOVIĆ rođen je 14. jula 2000. godine u Beogradu. Završio je srednju Ekonomsku školu u Zemunu i trenutno studira novinarstvo i komunikologiju na Fakultetu političkih nauka. Poeziju je objavljivao na nekoliko blogova i portala. U decembru 2021. godine je objavio zbirku poezije „Smeh iz tame” u izdanju izdavačke kuće PPM Enklava. Za zbirku „Smeh iz tame” dobio je nagradu „Branko Radičević” za 2022. godinu koju dodeljuje Društvo književnika Vojvodine. Amaterski se bavi elektronskom muzikom.
čovjek-časopis 