ČETIRI GODINE ŽIVOTA NA ČETVRTOM SPRATU
ledeni pod terase
prilepio joj se
uz gole tabane
kao jezik
kada ga celog prisloni
na Rumenka
tek izvađenog
iz zamrzivača
zelena pidžama
jedva joj je dopirala do članaka
želela je noćnu kapicu
kakvu je nosio
Duško Dugouško
blizina komšijskog balkona
preko puta
nije joj smetala
mogla je satima
da posmatra
kroz velike
nepokrivene prozore
njihov užurban život
sporo je odvajala pete
pa srednji deo
stopala sa poda
na isti način je umela
da lagano povlači
čičak na patikama
slušajući njegovo pucketanje
samo da zadrži balans
na propetim prstima
cilj je dohvatiti
visoke delove
ograde na terasi
anestezija nosa
priljubljenog
uz hladno gvožđe
i nagoveštavajući ukus
metala u ustima
s druge strane zida
troje odraslih
vodilo je neki drugi
užurban život
nisu čuli vrisak sa terase
jedan jedini
koji nikad nije prestao da traje
***
LINIJA 37
iz belog vihora Francuske ulice
izvukao nas je zahuktano
poslednji jugoslovenski
crveno beli sanos
dok smo grejali ruke
u džepovima kaputa
brade utonule u vlakna vune
pitala sam te
šta ti kaže brat
na to što odlaziš
ne znam
još mu nisam rekao
zamorena šklopocija
limom je krčila nanose snega
i uspela da na Trgu
spasi još ljudi mokrih trepavica
čuješ li se ti sa svojim bratom?
pitao si
retko
do Banovog brda smo ćutali
i gledali život
kroz zamagljena stakla
***
NA NEBU JE F98.5 OSTAVIO TRAGOVE
na crno-beloj fotografiji
sedi ispred kuće
linija polumeseca
prostire joj se na licu
dok ponosno pokazuje
dve mikado čokolade s rižom
ona je mucala
trljanjem porodične tegle sa novcem
izlazio bi samo jedan zimski kaput
roditelji su stajali na cilju trkačke staze
a njoj je bilo lakše da nosi stari
nego da se njene otegnute reči takmiče
sa sestrinim šampionskim rečenicama
ona je mucala
kaži već jednom šta hoćeš!
rekla joj je učiteljica
uvukla se u puževu kućicu
dok su visoki tonovi smeha dece
kao eskadrile sečiva
leteli ka njoj
ona je mucala
kad bi joj se pred ujakom
slogovi zaglavili u klancu grla
čula bi zvuk otpuštanja
njegove metalne kopče
večiti preludijum
fijuka kožnog kaiša
osim vas,
da li još neko u porodici muca?
rezak glas vraća me
među bele površine
Klinike za govornu patologiju
mama je mucala
***
NEVIDLJIVA ODANOST
udisali su sve sa stola
olovke, biljke, pernica
zalepili bi se za nozdrve
izdah je dolazio sa severa
bilo je teško u vrtlogu
uhvatiti svesku
uzdahe mojih roditelja
zamenila sam terapijom
stolicom zatvaram krug
u stanu predmeti
krišom plešu
______________________________________________________
ANĐELA MILINKOVIĆ (1987, Beograd) završila je osnovne i master studije istorije umetnosti na Filozofskom fakultetu, sa fokusom na modernu umetnost. Nekoliko godina je radila na kustoskim izložbenim projektima i u oblasti upravljanja muzejskim zbirkama.
U prošlosti su je okupirali i aikido, psihodrama i aktivistički horovi. Od 2020. godine radi za nemačku IT firmu, piše poeziju i čeka da vidi kojim novim interesovanjima će je život iznenaditi.
Pesme su joj objavljivane u zbornicima Bludni stih, Tajni grad i Sunčana strana ulice izdavačke kuće Enklava, u književnim časopisima Buktinja, Koraci, Dometi, Beogradski književni časopis, na portalima Astronaut, Čovjek časopis i Strane, kao i u izdanju Muzeja Jugoslavije, Mesto pesnika u radničkom stroju, u okviru radionice o radničkoj poeziji. Pesmu Čekajući da brat postane drvo je izdavačka kuća Slavitude prevela na francuski jezik. Godine Mondrijana je njena prva zbirka poezije.
čovjek-časopis 