Dugo sam u svesci crtala pantalone – dugo, zato što sam, u nanošenju tragova na papir, u oblikovanju antibrazdi, nabrajala tako da čuju samo prsti: april, maj, jun…[1] Kretanje moje pisaljke – u ovom kontekstu razumnije je reći crtaljke – bilo je na izvestan način kockasto i veselo (u stvari, veseo je bio zvuk crtanja) u poređenju sa nepotpunim isihazmom, u okviru toga sa statičnošću i tišinom okoline.
O pantalonama razmišljam više u tamnozelenom smislu, kao što je zelen svetoličko-gorskocarski realizam – nešto postavljeno u razuman, realan lokus: na ljudsko telo ili u brdsko selo; u realno vreme: u određeni čas ili određeni vek. Ipak, u svemu tome kola (od glagola kolati) rastinje, divlja žalost i udaljenost, kao da je tamnozelena – a sa njom, dakako, i prostor i vreme – posledica grubog kasa ili galopa ka nečemu što nije život i čovek. Vodušekovski kažem: Ne morem. Bog – predaleč si, predaleč. Utrujen tonem v svet, ki ves gori. Razumem ih – pantalone – dva kraka koji se šire, oble, bez namere da povrede – one su jedne pseudomakaze. Moram, pri crtanju, uzeti u obzir i njihov beskrajni, neopozivi plural (aha, utoliko je slučajna veza sa makazama manje slučajna!) jer čovek, ako ima potrebu za jednom pantalonom ili jednom makazom, bira da za takve stvari koristi reči suknja i nož.
Ne plutaj!, zato što nekad prestanem da pratim ono o čemu razmišljam, a to se često desi kod levog džepa, kao da postanem mesingana vaza koja me uvek upućuje na potpunu utrnulost, jer kada padne, proizvede takav gong koji ne iskrivi naše lice u empatičnu grimasu, zato što se nametne osećaj da je mesing pod večitom anestezijom (međutim, i čoveka se tiče takva gravitacija pada ili gravitacija smrti). Bela leđa telefona, odoše misli – moram naučiti da prebrodim levi džep, moram naučiti da strasno zaronim u čitanje i dosadne literature, moram prihvatiti korišćenje kišobrana kao uobičajeno i neupečatljivo. U oporosti samokritičnosti, praćenje misli se ponovo uspostavlja.
Čovek čoveku prodaje sukno – onaj koji je predao svoj novac i dobija nešto što je naizgled dobro, mačku u džaku takoreći, sukno u džaku koje se može pokazati kao izrazito nekvalitetno, možda pomisli: moj život se kreće iznad ravni sumnje. Ako ne pomisli, on svakako postupa tako. U kolu prenesenog značenja, život se u nekim segmentima svodi na poklanjanje poverenja – život je poverenje. Međutim, ako je sve tako neizvesno, ako je sve mačka u džaku, izvesno je da i mačka mora zadržati nešto od svoje mačeće, naivne pitomosti i da ona, takođe, mora ukazati određeno poverenje nama ranjivima, sirotima. Onda, život je uzajamno poverenje (zubar nam veruje kada mu obećamo da ga nećemo ujesti dok nam naživo popravlja zub). Obostrano poverenje ponekad znači obostranu korist i ništa više, a to je kao kada čovek po hladnoći nosi veoma skromne haljine. Iza koristi može da se krije i želja za sigurnošću kao svojevrsni monolit, koja treba da bude utemeljena, sveobuhvatna i planirana – da li je to samo jedan od načina da se suočimo sa sopstvenom konačnošću? Da li zato staračkiuporno pazarimo nove džempere, rolke, nove pantalone? Pitanja se poludeterministički nižu – zato što su u lancu, dolaze jedno za drugim ali među njima ne mora biti naročite veze – a čovek vrlo često ne odgovori ni na jedno od njih.
Vas dve ste rešile da potamnite zajedno, tako se obraćam nogavicama; prvo je potamnela desna, farbala sam je dugo, dugo, neumoljivo marljivo, jer ja to radim tako što presečem celu muku na pola, dakle, prvo jedna nogavica, pa druga. Onda je nastupilo oivičavanje u vidu predaha, jer nanošenje boje ponekad određuje čovekovo disanje, kao vežbe istezanja, pa lako nastupi umor. Leva je, zatim, potamnela na isti način, pa me je obuzela nekakava pohovana radost, unutrašnje, pojedinačno slavlje – crtanje je dobro zato što čovek mora steći široko iskustvo da bi se služio rečima onako kako želi. Tamnozelene pantalone razumeju poštovanje drugačijeg ritma olovke, razumeju poverenje i postavljaju se u položaj mačke – dok se sve ne završi, reklo bi se, ne zna se šta se dobija, sem neminovnosti iskustva koje je preduslov i posledica i ruka i noga i mlečni zub i kasni umnjak. Zadovoljan, tako, konačni čovek odlaže tunele razmišljanja, jezikom napipava nepce, krevelji se bez zrcala, proteže prste i mišiće i odlazi da počine slatko, prosto.
[1] Vreme i prostor, dve uporne babe. Kroz vreme, u prostoru, u toku crtanja, razgovaraju ljudi. Njihove reči oblikuju moje ctranje, položaj olovke, intonaciju boje, odlučuju o tome da li ću čekati refren razgovora da se dovuče kao sanjiva vučica, da li će pri rubu nogavice zazvučati tonika ili terckvartakord, gde će postati modulacija i tako dalje. Pa je l’ radi? (11.43) Olja ti je u Ive Lole Ribara, otišla je za krave, da, dnevnica hiljadu dinara, obećao Milisav, eeeh pa to joj je bolje nego da rmba u čarapari… (13.21) Biba prodaje papriku eno ga na ćošku pitaj ga reče mi Milada lepe su široke kao dva dlana, jest. (15.58)
***
SIMONIDA LONČAR rođena je 26. februara 2001. godine u Vrbasu. Studira na Odseku za srpsku književnost na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Bavi se pisanjem proze i eseja. 2022. godine je u ediciji Prva knjiga Matice srpske objavljila knjigu proze Pneuma.
čovjek-časopis 