NOSILA SAM TE
u Tiranu
da se družiš
sa pesnicima i slikarima
da probaš neobična jela
osetiš nove mirise
na koncerte
promocije knjiga
na tribine
da čuješ kako sam pametna
i unapred me zavoliš najviše
u Beograd
da ti se pre rođenja svidi
postane naš grad
da ti se ureže u gene
svaka njegova siva ulica
puštala sam ti muziku
smišljala imena
odevne kombinacije
pravila raspored igračaka
u tvojoj budućoj sobi
jedna je zloslutna misao
uporno sletala na moje rame
jedna zloslutna misao
nije htela da ode
rasla je i porasla
natkrilila sve lepe stvari
na koncu te je odnela sa sobom
i ostavila me praznih ruku
krvavih butina
i sa jednim
samo jednim
srcem u grudima
***
TRIZOMIJA
doktor u plavom rekao je:
trizomija
ta reč te je vratila
u drvenu stolicu svetlog
srednjoškolskog kabineta biologije
kako si bila ohola tada
na časovima genetike
kako si mislila da ćeš daleko stići
dalje od tog kreveta sa
metalnim okvirom
dalje od te bolnice koja se
raspada
dalje od tog raspolućenog grada
doktora u plavom ne zanimaju tvoje suze
on kaže: to se dešava
on kaže: svaka peta žena
on ne zna da brojke
nikada nisu bile na tvojoj strani
on ne zna da su i reči u tebi
prestale da kucaju
***
SOFIJA
zovem se Sofija i nikada se nisam rodila
moja je nesuđena majka svakog meseca
tužno gledala u tamne mrlje na gaćicama
i proklinjala seme pleme i ovaj svet
na koji nisam uspela da dođem
ja sam maglovita misao u glavi setne žene
jedna od mnogih rastrzanih misli
koja nije uspela da se otelotvori
a koja ima ime ruke oči kosu i glas
prodoran glas što podriva nemirne snove
***
ANKSIOZNOST
milion damara prođe telom
nad glavom se nadvija mrak
gust kao zimska magla
taman kao unutrašnjost groba
udahni duboko kroz nos
izdahni na usta
zamisli da ti je u stomaku balon
uzmi kockice leda
prebacuj ih iz ruke u ruku
da skreneš misli
da zaboraviš
demone
dok ti se lede prsti
tako mi kažu
led se topi
mrak se zgušnjava
sanjam da padam
pa se probudim
u grudima nešto lupa
hoće napolje
to duša traži svetlo
***
S VEČERI
„…to kćer moju nerođenu nebo čelom miluje…“
Dara Sekulić
s večeri u praznoj kolevci
ljuljam svoju nerođenu decu
i pričam im bajke iz svih zemalja sveta.
svuda oko sebe vidim plodne žene
koje se razbacuju korisnim matericama
i vode za ruku svoje potomke
žaleći se kako nemaju vremena
kako je porođaj bio težak
iz njihovih nabreklih grudi
preliva se mleko i ostavlja tamne fleke
na odeći
muževi im po pravilu ne pomažu
oni bi u ribolov
oni bi da se ništa ne promeni.
ćutim i sanjam svoju nerođenu decu
njihove plave lokne, njihove bistre oči
prve reči i korake
kolevka se njiše prazna
kao i moje ruke
kao i moje ruke.
______________________________________________
ALEKSANDRA JOVIČIĆ ĐINOVIĆ rođena je u Prištini, odrasla u Orahovcu.
Diplomirala je na Odseku za opštu književnost i teoriju književnosti Univerziteta u Beogradu, masterirala na Departmanu za srpsku književnost i jezik Državnog univerziteta u Novom Pazaru.
Dobitnica nagrade Mak Dizdar mladom pjesniku. (Stolac, 2017).
Na literarnom konkursu u čast Rada Drainca 2018. godine dobila je prvu nagradu sa esej.
Dobitnica je druge nagrade na konkursu “Ulaznica 2020”.
Druga zbirka pesama „Naše male smrti“ objavljena je u martu 2020.godine u izdanju Književne radionice Rašić.
Dobitnica nagrade „Milutin Bojić“ za 2021. godinu, za neobjavljeni rukopis.
Treća zbirka pesama “tridesete nisu ono što smo zamišljali” objavljena je 2022. u izdanju Biblioteke “Milutin Bojić”.
Dobitnica nagrade “Miodrag Borisavljević” za najbolju kratku priču za 2022. godinu.
Uređuje elektronski časopis Libartes.
čovjek-časopis 