1.
Ja, Sixto Rodriguez
U večitoj potrazi za šugarmenom
Hodam temeljno i ljutito u pravcu vetra
više nemam šta da ugrabim
osim ovih 25 što mi po zasluzi sleduju
Mladost je izgubljena
zatrovana sistemom
kao i sve mladosti pre moje
Smešno je opirati se, prkositi i boriti
mnogo brže kosa prelazi u boju snega
živci ne trepere
nema šta da rasplamsa krv
Zato prihvatam stvarnost
tražim šugarmena da mi malo oboji snove
Odavno sam poslao Hulka na spavanje
Brus Baner mi je provereno draži
Dobro znam šta je poraz
u njemu vidim lepotu življenja
Poraz zadaje nove zadatke i podvige
konstantni osećaj ludosti pomaže u rešavanju izazova
Ovo su presudne godine
moja generacija završava fakultet
ponosno idu pred bankrotirane roditelje
sa novim zahtevima i podignutim diplomama na Instagramu
Stariji me pitaju što nisam nešto završio
bitno je zvanje, položaj u društvu, niko te neće ceniti bez toga
Završio sam ja mnogo toga, kažem
to se ne ocenjuje, niti brani ispred profesora
završio sam sa mrakom, lošim mislima, depresijom, anksioznošću
Udahnuo sam novi život
sam sebi dao veštačko disanje i reanimaciju
Odlučio sam da se vratim na stranu džedaja
mračnu galaksiju ostavljam sendvičarima
otupelim, nepismenim,
onima koji vladaju svetom
Sve manje nailazim na čoveka krećući se među ljudima
svakodnevna gužva donosi ubrzane poglede
blagu erekciju kada prođe zanosna devojka
poneko čukanje ramenom nadobudnih klinaca
Više ne spuštam pogled
uspravno hodanje je dovoljna pobeda
nad prljavim gradom.
…
Aprila ’99. došao je i moj brat
u jeku dima, bombi, ludila
rodio se bez vazduha, plača i straha
Lekari imaju svoje diplome, znaju da spasu život
nekad ga spasu i previše, pa ga poremete
višak kiseonika doveo je do kraha moje porodice
Brat je mentalno zaostao
mama je otkrila lekove i često udaranje glavom o zid
tata pojačao alkohol i prekinuo hedonizam
Detinjstvo sam proveo po bolnicama
gledao kako im se životi gase
Prerano sam saznao da nema Deda Mraza
da su moja pisma i želje uzaludne
uvek sam glavnu želju ostavljao za Bogojavljanje
učili su me kako on od gore vidi sve
svakog januara sam želeo samo jedno:
da brat ozdravi.
Sazreo sam pre samog polaska u školu
video okrutnost i očajanje
Moj brat nikada neće leći sa ženom
kada je napunio 18 želeo sam da mu iznajmim kurvu, kao poklon
ali te godine su nam drugi put isekli struju
nije bilo proslave u sali
duvao je svećice u kuhinji
na plazma-torti
Te večeri ili sledeće
uzeo sam tablu lekova, poklon legalnih dilera
maznuo ih mami koja je postajala zavisnik
i krenuo u grad
zalio ih litrom vinjaka
leteo sam do spoznaje Boga
da ga pitam zašto baš moj brat
Umesto ispiranja probudio sam se na ulici
bez odgovora.
Moj brat nikada neće leći sa ženom
kao mali pisao sam pisma izmišljenom Deda Mrazu
kako bih voleo da se brat i ja zamenimo istog trena
pa sam plakao i sklanjao pisma
da ne bih naveo majku da overdozira.
Dragi Deda Mraze,
i dalje te molim isto.
…
9.
Ja sam Sixto Rodriguez
kotrljajući haos, pogodna katastrofa
Dođu dani kada se ništa ne dešava
greške me seku u višku slobodnog vremena
zato neprestano hodam
Ako bih ostao bez ikoga i dalje bih čuo glas:
nemoj sada da staješ.
Previše je lako nestati
dezintegracija zvuči graciozno
odgledao sam pregršt filmova
u kojima ljudi ostaju na nogama
Tako i shvatam život:
krv po podu, teturanje
onda neočekivani uzvraćeni udarci
i konačna pobeda.
Možda sam naivan, olako shvaćen
ono što izgovaram služi za sprdnju i gaženje
Ispod čela oči znaju šta vide
dobro došli u stvaran svet
nemam preveliki budžet
nemam viziju šta sutra sledi
lomile su me noći, spasavala me svitanja
Tražim svakog dana nešto što će da me održi
da me išamara do sledećeg jutra i kaže:
Probaj danas opet, ali malo bolje
Jedino što znam je da te nasmejem
popijem koje piće i uverim te kako sam zanimljiv
Ujutru oboje shvatamo da nema razloga za kafu
nervozno oblačenje i dupla frustracija
Nemam ništa osim prljave poezije
lako je padati na reči i snažne snove
kada dođe do dela jedino što znam je da krenem dalje
ume tišina da se uvuče ispod jorgana, prodre do kostiju
Još jedan put kojim neću krenuti
naglo idem u prvu krivinu
i više se ne osvrćem.
…
Bitnu ulogu u odrastanju imala je baba
nastavnik, pedagog i sociopata
prenela je preterane vaspitne mere na oca i strica
oni ne pričaju dugi niz godina
stric dolazi jednom mesečno po harač
javi se samo ako nas slučajno sretne u dvorištu
Baba je kao mlađa bila ogledalo komunizma
celivala Maršala i pratila pravila
svuda osim kod kuće
Čitav ciklus trauma prenosi se genetikom
deda priča kako je bio šmeker
svako Badnje veče kada pretera sa vinom
baba je bila samo vikend devojka
pa on ode iza zavese na igranci
i obavi šta ima sa nekom drugom
kaže kako je voleo tu drugu
sada ne zna da li je još uvek među nama
Pitam se gde su zapeli svi ti životi
koliko osoba će doći i nestati
pre nego što se sa nekim zaustavimo
znajući da tako ne treba
Baba je primenila stroge mere i na unuke
imao sam dva mača
srebrni i jedan isti kao Frodo
igrao sam se u dvorištu sa bratom
Nisam slušao šta mi govori
samo je prišla i polomila mač
isto kao snove svojoj deci
Na mom osmom rođendanu glumila je stražara na vratima
masa dece se zaletela i srušila je
tako to biva sa diktatorima
masa razmišlja racionalno samo dok ima dečju snagu uma
Učila me je slova i brojeve
roditelji nisu mogli od svojih ludila
zahvalan sam joj što sam pismen i staložen
čuvao sam suze dok je tukla brata
onda izbacivao hektolitre kada bi se sklonila
naučio sam da ne ćutim i branim ono što je moje
Kada sam imao 12 više nije pomišljala da ga udari
kada sam imao 18 pozvala me je pre grada
da svratim da mi nešto kaže:
Da li znaš da zbog mene postojiš?
Nastao si slučajno
ja sam sredila svadbu pre nabubrelog stomaka
Umesto para za grad
dobio sam pesnice u glavu
Sada doktori govore kako ima demenciju
Da li stvarno svako na kraju dobije ono što zaslužuje?
…
15.
Ja, Sixto Rodriguez
već dugo ne sanjam
to nije ono što me plaši
razara me pomisao da će doći jutro
u kom više neću imati šta da kažem
tog dana padaće kiša
rasuće se melanholija
ljudi će ostati kakvi su i bili
nadrkani, pokisli i bedni
tog dana će nam neko pojesti državu
oteti indentitet i vekove genetike
tako je to kada dozvoliš kraj.
Ja sam Sixto Rodriguez
mogu da zgasnem toliko puta
dižu me krila rokenrola
ja sam lepršavi feniks
uzimam svoj pepeo i motam novu buksnu
širi se unutrašnji požar
poput slobode koja nam je potrebna
može sve da ode dođavola
moraš da pronađeš način
da sakriješ poslednji ton sebe
od njega sve ponovo kreće
Mi smo predivna muzika
ugnjetavana, povređena, zlostavljana
sačuvaj taj poslednji ton
kada krenu da te gaze
zasviraj da uši prokrvare
zasviraj da povratiš sjaj
koji zaslužujemo.
…
Celokupan opstanak u rodnom gradu me je izrazito ljutio
sve sam manje podnosio dane mrmota u pabu
pasivan pristup životu odvojio me je od razuma
dane sam provodio u opijanju, debljanju
gubio želju za seksom, poljupcem, razgovorom
stomak je toliko napredovao
da više nisam mogao da vidim sopstveni kurac
nisam čitao godinama, niti umeo da oteram glupost
postao sam sve ono o čemu sam oduvek pričao sa gađenjem:
mrzim ljude koji odustaju od sebe
govorio bih u naletima, u ekstazi pijanih noći
dok sam bio entuzijastično energičan.
Ono što sledi je krajnje tužna scena
sedeo bih mesecima u pabu nakon smene
nalivao se različitim smrtima
nije me zanimalo koliko imam godina
ni koji je dan sutra
postao sam glavni junak sopstvenog očaja
Kada iz tuge zađeš u mrak, postaje nepopravljivo
odatle se čovek retko kad vraća
ja volim svoj mrak, tamo sam se upoznao
preispitao prošlost, pustio unutrašnjost da sagori.
Sada je stomak ravniji, ponovo vidim ono što treba
ume dosada da sledi zidove
pošalje usamljenost da me zavede
U mraku možeš da zasijaš samo ako oprostiš sebi
kada se sve ispreči, vešto razbije
polupanost prelazi u ravnodušnost
kada ti brutalna buđenja postaju laka
alarmiraj se, pokreni zarđalu stvarnost
imam savet:
oslušni se,
prihvati svoju žudnju za životom.
…
19.
Ja sam Sixto Rodriguez
zimska tortura nastavlja da dobija na frontu
još 13 dana i imaću četvrtinu veka
umem da izgledam mlađe
to se vidi kada sam odmoran, očešljan i obrijan
duša je odavno osedela
sedi na tremu i ljulja svoje kosti
gledajući zalazak.
Ljudi moje generacije već napredno ćelave
neguju nove bore, pogrbljenost
polako gube nadu da neko postoji za njih
brak će doći kasno, deca će doći kasno
srećemo se i vadimo glavno oružje – small talk
ta uigranost, osakaćeni oklop
imaš samo nekoliko sekundi za najbolju laž
kada sagovornik ode
branimo se ispred užurbanog sveta
ne puštamo suzu
to se godinama kasnije projektuje na potomstvo
Toliko je stvari koje povređuju u toku dana
neprimetno bodu, prave površinske rane
neki bi rekli nema nam spasa.
Ja sam Sixto Rodriguez
čuvam to sunce na zalasku, iznutra
nikada ne dolazi do mraka
priključi mi se na tremu, otvori pivo
sutra je novi dan na planeti užasa
u prelepoj zemlji tvrdoglavih.
…
Prve znakove još jedne izgubljene generacije
video sam na kraju osmog razreda
roditelji su sedeli u istoj klupi sa decom
zbunjeno ih gledali,
toliko iznenađenosti, nemira, besa
na tim licima
Roditelji nikada nisu znali svoju decu
morali su da grebu i grizu za minimalac
kupuju novu obuću, odeću, telefone i rančeve
nije se imalo kada pričati o promenama na telu
mutiranju, menstruaciji i zaštiti
Sećam se:
nekoliko devojčica je imalo seks na početku osmog razreda
patrijarhalno, ljubomorno društvo
to doživljava kao propast.
Samouvereno sam zaokružio gimnaziju
kao izbor
ispred mene u klupi
otac je preglasno napušavao dete
gušio mu razum, stvarao traume
grubim nepismenim glasom
Dete je poslušalo oca
sada mu visi na grbači radeći porodični biznis
nasledio je ograničenost palanke
dobija pivski stomak, iste izlaske svakog vikenda
gde preskupo plaća malo pivo
i više se ne pita šta je ostalo od snova.
…
Te godine sam punio 18
bilo je toplo, kiša je padala danima
u mom rodnom gradu teče potok
jednog dana odlučio je da postane reka
voda se izlila po ulicama
širila svoju uobraženost
Skupio se komšiluk
najzad prilika da se pokaže sloga
bahati komšija doneo je radnička kolica i alavo trpao
vreće sa peskom
njegova kuća je na početku ulice
na krovu ima utemeljene šiljke od staklenih flaša
time skraćuje život pticama
’oladi, čoveče, ostavi i drugima malo, rekao sam
gledao me je uz podsmeh
nadmeno, imućno i besno
Niko se nije mešao osim mene
pustili su ga da izgradi dvorac od peska.
Poplave su prošle brzo
potok je shvatio da je preuveličao svoje mogućnosti
sada živi mirnim životom.
Komšija je umro ove godine
ni potomci izgleda ne mare za ptice.
…
25.
Ja, Sixto Rodriguez
postajem umorna spodoba u supermarketima
toliko ličim na odustale
trpam sve što mogu u ceger i nestajem
Živim u zemlji heroja, zločinaca, heroja-zločinaca
Gotham city je premali i lažan
nemamo burad za vatru, ulične bluzere
imamo grafite, bes, ljutnju
nasilje, bejzbolke, potkupljene navijače
nemamo pamet, pismenost, svest
imamo sulude seksualne fantazije
krajnje neostvarive
silovanja, vređanja i dokrajčenost
Živim u zemlji bede
samoubistvo postaje mejnstrim
nesigurnost jedina ispravna stvar.
Ja sam Sixto Rodriguez
najzad sam uhvatio svojih 25
sve je više svećica
sve manje prijatelja
nemam razloga da se ikome svidim
imam još četiri prsta viskija, paklu cigara
dovoljno za slavlje
Ponoć prolazi, čekam osvetljenost displeja
srećnu vibraciju
dolaze poruke, ali nikad ona koja treba
ona koja glasi – Biće sve u redu
Imam još 12 hiljada do kraja meseca
nemam na koga da mislim
niti mnogo ko misli na mene
točim novo piće – ovo je za dušu.
Sve stvari sam uradio polovično
samo sam živeo do kraja.
Ja sam Sixto Rodriguez
drago mi je da konačno znaš šta krijem iza osmeha.
…
Ja, Sixto Rodriguez
više ne tragam za šugarmenom
vreme je da prihvatiš:
ostaću svoj
obojiću stvarnost sam
spreman sam za nove nevolje
mahaću sa druge strane zbijenima u gomili
slobodan
odlučan i ponosan
ako bi da ostvaruješ snove
stani iza mene
ovog puta idem prvi.
Ja sam Sixto Rodriguez
tamo gde koračam
tamo je poezija.
____________________________________________________
STEFAN KIRILOV rođen je 1996. u Vršcu, gde je i proveo najveći deo svog života. Objavio je zbirke poezije: Sve je baš lako (Presing izdavaštvo 2017), Pion sa margine (Nova poetika 2018), Raštimavanje (Nova poetika 2019), Nekada smo živeli za subotu uveče (Nova poetika 2021) i roman Napuštajući Vetrograd (Nova poetika 2020).
Pesme je objavljivao u časopisima Blacksheep.rs, insp, Outloud, Džabaletan, Vavilonska biblioteka, čovjek-časopis, Oblakoder. Zastupljen je u zbornicima : Rukopisi 45, Rukopisi 46, Vavilonska biblioteka. Pesme su mu prevedene na španski (magazin Revista Kametsa, Peru)
Trenutno živi i radi u Beogradu.
I dalje misli kako će saosećanje jednom spasiti svet.
*
“Poezija Stefana Kirilova je izjava. Jasna i odvažna. Ona je goruća unutar sebe, ona je žiška spremna da pokrene požar oko sebe.
Beskompromisno iskrena, jetka usled straha od patetičnosti i sentamentalizma, raskrinkavajuća – ne birajući predmet svog obelodanjenja, zapitana, na mahove malodušna, a onda opet samoohrabrujuća, samorađajuća. Gola je, a nije vulgarna, drska je, a ne vređa, svoja je, a može biti priča bilo koga od nas.
Zamišljena kao celina dva poetska plana, sa naizgled dva lirska bića, poema Ja, Sixto Rodriguez otvara vrata duboko intimnog sveta u kojem je pogled izoštren, poimanja lišena zabluda, gde je sve podložno kritičkom osvrtu, od unutarnjeg sveta, preko ljubavi i porodice do društva i vremena u kojem živimo.
U realnosti u kojoj je glava uvek na panju zbog tuđih ideala, kako pesnik kaže, pojedincu ostaje samo borba, unutarnje putovanje. Nekada je ono bliže brodolomima kakve prouzrokuju bure spoljašnjeg sveta, nekada je tajno, zapitano, vođeno najpreciznijom busolom poezije i muzike. Jer poezija i muzika su zasebno biće u poeziji Stefana Kirilova.
One su pratilac, saborac, branitelj, vodič. I onda kada se lirsko ja plaši svoje ranjivosti, i kada ukazuje na uprkos svemu svoju sačuvanu dobrotu, i kada poziva na ljubav, i kada otkriva šta se krije iza osmeha – poezija je uvek tu.
… sve dok umem da stvorim plamen
nešto što gori iznutra
znaću da sam bezbedan…
Ta iskra, ta snaga da se preigra dan i da se preživi noć, ta vatra koja stvara – to je poezija.
To nije samo pesma – to je eksplozija. Tamo gde je korak, tu je i reč. Ona se ne piše – živi se.
I biće tako do trenutka dok poezija konačno ne pobedi.” – Tamara Đuran, iz recenzije knjige
čovjek-časopis 