POEZIJA MILICE ROSIĆ

BABA, DOBRO SAM, PEVAM BOGU

dolaziš nam u snove
poričeš da si umrla
kažeš u Bosni si
slušaš Miljana Miljanića

deda te pravi od blata
ne sklanja papir
kojim si obeležila stranicu
u Znakovima pored puta

piletinu mažem senfom
da bude ukusna
jedem kurkumu
i pazim na dušmane

razumem
šta si htela da mi kažeš
a nisi smela
kad si pred smrt
sredila kuću
i dala mi
svilenu crnu spavaćicu
nenošenu
jer zna se ko nosi
takav veš

***

APOKALIPSO

On. Nosi leti svetlo, zimi tamno odelo. Šezdeset
mu je godina. U središtu je proleća. Svaku noć
sanja – Njegove su sve mlade ribarke. Odavde do
Portugala.

Ja. Nisam siroče. Smišljam kako da ubijem
porodicu. Pođem u život kao žena. Njegova mala
ćerka je granica koju ne mogu da pređem.

Predvodnica je ušla u autobus bosonoga. Sela
i prekrstila noge. Sporo jela jabuku. Izašla
je za mnom. Povela me iznad grada. Tamo gde su
počupane sve kazaljke.

Strgla je sa mene odeću. Okupala me u reci. Rođena
si kao ničija ćerka. Ovde vekovima žive samo
žene. Muškarci do nas sami zalutaju. Oni koje
poželimo.

***

TATA ME NAUČIO DA BOKSUJEM

od doma je napravio
ring za nas dvoje
naterao ostale
članove porodice
da zauzmu stranu

njegove reči
odjekivale su ispred mene
veće od mene

a svet je čekao
da krenem u njega
velik kao moj otac
koji vreba moju grešku
da kaže –
Znao sam, nisi ni za šta! 

***

SVEDENA NA SLOVO I BROJ

Odvezli su me tamo, sveli na slovo i broj. Za
hitnu hospitalizaciju. Bodrio me je. Donosiće mi
cveće svakog dana. Sledeći put videću bolnicu
kad u meni budu kucala dva srca.

Obećavala sam Bogu da me nikad više neće
mrzeti da šetam. Unutrašnji glas biće jači od
spoljašnjeg. Ako izađem odatle.

Od tad je prošlo mnogo vremena. Imam novog
dečka. On mi ne stavlja krišom novac u torbu da
ne ostanem gladna. Malo sa mnom priča. Spavali
smo jednom. Za dve godine. Često odlazi. Ja se ne
sekiram. Čitam i pišem. Nikad mu ne zatvorim
vrata. Jer tata ima mamu. Mama ima tatu. Sestra će
imati nekog.

Moj doktor piše – Očuvanog testa realiteta.
Negira suicidne ideje i namere. Nije sigurna
da sa dvanaestog sprata studentskog doma nije
skočila.

***

GRUPNA PSIHOTERAPIJA

svako smo se jutro
u krugu tišine
zlojili i lomili prste

pretili su nam
spuštanjem na treći sprat

tamo zaključavaju vrata
i vade žice iz brushaltera
tamo ja pišem –
majko moja, majčice
ne daj da neko drugi
okupa telo tvoje prve dušice

imam tvoje oči
ne i tvoju snagu
pevaj mi uspavanku
još jednom samo
pošalji me u san

***

LJUBAV JE JEDINA SIGURNA INVESTICIJA

Za nama se zgužvao svet poput magnetne trake.
Ljudi su bili slike bez tona. Ulice pokretne
stepenice.

Nedelje su bile nepodnošljive. Tad su svi sa
porodicom, a ja sama. Premotavala sam kasete.
Okretala bube sa leđa na nožice.

Nisi kriv, ali nisam ni ja. Naučili su me da
vežem pertle. Nagnem tetrapak kad je sok pri
kraju. Ne držim novac u zadnjem džepu. Ne i kako
se pruža ljubav.

Srušili su Lastinu stanicu na kojoj si čekao
moje kofere. Zatvorili naš omiljeni restoran
peljmena na bulevaru. Ja još stojim jer si me
voleo.

_____________________________________________

MILICA ROSIĆ rođena je 1996. u Lazarevcu. Profesor je srpskog jezika i književnosti. Za rukopis “Zadnji pogled u retrovizor” dobila je nagradu Mladi Dis 2021. godine. Radila je kao novinar i bila moderator nekoliko pesničkih događaja u Beogradu.