ODAKLE DA POČNEM
Mene su slagali
i ja sam im poverovao.
U sve fraze i opšta mesta
koja u svojoj demagogiji
koriste oni koji tvrde da su pesnici
vođe, borci svih vrsta i roda
profesori koji ponavljaju tuđe reči
kao lična sredstva i koristoljublje
ili zabavu usled nepobedive dosade.
Tako sami tvrde.
Poput sistema vrednosti, ljudskih prava
revolucije, olako žvalave velike reči
gnušaju se političkih parola
s kojima nemaju nikakvih razlika.
Trafike su hramovi ukrašeni ikonostasima
žute štampe, oreolima mučenika i mučitelja.
Sve ima rok trajanja – trapave sedmice.
A najgnusniji su nevernici i bezobzirni
koji za sve imaju izgovor da žive sad
kao da ništa pre i posle njih nema postojanje.
Sumnja, đavolji dar čovečanstvu
spasio me je od ludila
srasla je s mojim bićem
parazit kojeg hranim da bih preživeo.
Danas je moja najveća borba
da ostanem na nogama
ne srušim se prvom prolazniku
koji mi ide u susret, pod noge
i zaplačem bez prestanka.
A kada bi me upitao zašto
ne bih umeo da mu kažem
ne bih znao odakle da počnem.
***
DELFINI NAS SAŽALJEVAJU
Negde sam pročitao:
susret sa čovekom izaziva isto ushićenje
u slonovima kao kada mi ljudi vidimo psa.
Veštačka inteligencija pored toga
što može da održi biće u životu
odašilje pejzaže Marsa i Jupitera
ili pronalazi nove galaksije
počela je da piše pesme i priče
stvara slike na platnu i muziku.
Jedino što ne ume da napravi
su ljudske ruke i tačan broj prstiju.
To je uvek i na svakoj generisanoj slici
veštačke inteligencije problem.
Sve ostalo izgleda savršeno:
svetlo koje pada po figurama i objektima
izrazi lica, kontakt sa predmetima
ali ljudski prsti su za veštačku inteligenciju
iz nekog razloga misterija.
Delfini pokazuju empatiju i saosećanje
ka svim sisarima, ali najviše ljudima.
Tako bar volimo da mislimo.
Kada uoče ljudska bića kako plivaju
sigurno upadnu u uzbuđenje i zbunjenost
šta jadni stvor traži ovde gde mu nije mesto
sa svojih dvadeset bespomoćnih prstiju.
***
MOJ OTAC VIKTOR FRANKL
Moj otac nije čitao ništa
od pomenutog autora.
Uopšte od bilo kog autora
verovatno ni ovo neće pročitati.
Žalio sam se jednom kako mi je teško
rekao mi je sine
ljudi su preživeli Aušvic i Dahau
uvek se utešiš time.
***
STARI VEK
Ne možeš biti avanturista
obilazeći nalazišta.
Ljude su već iskopali
i izložili u muzejima.
Zauvek ćeš se igrati
prašinom i kostima.
Od papira sam napravio
vremensku mašinu
i vraćao se.
Pravio sam ljude
događaje i reči.
Asirci su zapisali:
bogovi su načinili
ljude od zemlje.
Postao sam
asirsko božanstvo
a bogovi su, kao što znamo
vrlo usamljeni.
______________________________________________
STEFAN STANOJEVIĆ (1995) pančevački pesnik koji je u svom gradu vratio učestala čitanja poezije, objavljen u nekoliko relevantnih, štampanih i onlajn antologija, časopisa, portala, zbornika u Srbiji i regionu. Objavio je zbirke poezije „Mladi Atlas” (BKG, Beograd, 2016) i „Napad panike” (Udruženje književnika i književnih prevodilaca Pančeva, 2020). Radio je kao novinar, fizički radnik, profesor na zameni, magacioner. Poezija mu je prevođena na engleski, francuski, španski i hebrejski. Član je Udruženja književnika i književnih prevodilaca Pančeva. Radi u knjižari. Jedan od urednika 44, 45. i 46. izdanja zbornika Rukopisi.
čovjek-časopis 