pre nego što ode na put otac naoštri sve kuhinjske noževe
majka ih sakrije pod dušek
ujutru za doručkom ne ukrštamo poglede
mažemo puter kašikama
analiziramo odraze u konkavnim oblicima
treba skloniti i viljuške
***
NE LJUTI SE ČOVEČE
u temelj porodične kuće ugradili su igru ne ljuti se čoveče imali smo dva takmičara
prvi je bio besan drugom se povraćalo ostali su se sakrili na dnu fioke
crveni je preskakao partije
retko je dolazio tokom poseta smo plakali pamtili lik pa zaboravljali
nepoznat čovek je svraćao živeo sa našom majkom režirao naše postupke
pristajali smo na sporazume potplaćeni slatkišima i onim to ti je tata
dogovori su trajali koliko i topljenje bombone
jednom se zadržao kada su rakete padale sa neba ubeđivao nas
idemo za Mađarsku kod njih je bezbedno
tata je uvek nalazio rešenja tamo gde mi nismo postojali
***
DEMISTIFIKACIJA
drugi dan sedim u lotusu vitalna energija mi ulazi kroz kičmu razliva se kanalima otklanjajući blokade
sastavljam se na jedini mogući način nakrivo
pijem bademovo mleko jedem urme i lan usne mažem maslinovim uljem i šećerom kupujem organske jabuke ližem neopranu koru
zaspim u krivini kada me savlada umor poštapalica
probudim se i vidim te na svom krevetu nadnosiš se kao planina nada mnom ali više nemaš alat za ponižavanje
iz grudi mi se otme mali crni dečak koji jureći za loptom istrčava na ulicu
neko je naglo zakočio
***
ŠTA RADIŠ NA PAUZI ZA RUČAK
dovodim sve u pitanje dok gutam crni pirinač
***
ČEKAJUĆI ČOVEKA SA STOMAKOM BUDE
čovek koji mi pomaže ne klima glavom na svom prestolu ne hvata beleške
sluša me dok pričam
govori rukama energično lomi kosti mojim nedoumicama
ponekad ga ne razumem zamišljam da govori farsi vidim kako kuva leblebije za neki jeftin TV program
zna da mi je potreban ali i da sam otrovni bršljan u njegovoj našminkanoj bašti
i da mora da me istrebi
juče sam ga zvala zbog prekida internet veze i snega na monitoru
nije se javio
pokušala sam da dođem do kaldrme koju je izgradio za njegovu Doroti
još uvek sam ljuta dajte mi mleka ali neću u krevet
______________________________________________
SLAĐANA BAŽALAC živi i radi u Kraljevu. Pesme su joj objavljivane u nekoliko književnih časopisa i zbornika – Enklava, Šraf, Nekazano, Tajni grad i Rukopisi – kao i na portalima Libartes, Hiperboreja i Bludni stih. U okviru 60. Festivala kulture mladih Srbije 2021. godine u Knjaževcu, osvojila je drugo mesto na konkursu za pesničku nagradu “Timočka lira” koju dodeljuje Radio Beograd 2. Na konkursu Prvenac koji tradicionalno organizuje SKC Kragujevac, njen rukopis Crni pirinač je izdvojen među tri najbolja. Zbirka poezije pod istim nazivom objavljena je u oktobru 2022.
Iza sedam brda, iza sedam gora, iza sedam mora, sučeljen sam sa nenapisanom – pri čemu somatskom – pesmom. Poseduje ona jasne dimenzije, mutno je polje crnila na svetloj pozadini. Organizam bez latinskog imena. Muzika bez konotativnosti te reči. Balans čvorova i vlage. Vode životvorne, ali otrovane. I obrnuto: krošnja je koren (što bi doli, gori je ustalo). Da skratim / presečem / ozledim: držim svetlo oružje. Želim da napadnem pesmu. Da iz nje suknu rođendanski smeh i suze. Vosak sperme i smrtovnica: vruće-hladno. Želim da se moj znoj pomeša sa njenim antiznojem, znajući dobro šta kombinacija sečiva i mišića može načiniti jednom drvetu. Nečemu što ima latinsko ime. Lingua Latina est elonquetissima.
Što će reći: udri, cepaj, razori.
***
ORIGINALNOST
pržim povrće slušajući Rolingstounse Jonasa Mekasa videh kako radi isto to pa zaključujem: ceo život oponašam druge
e sad Mekas nije upotrebio crni i beli luk drukčije je sekao plavi i crveni patlidžan nije koristio maltešku so
Mekas je kuvajući slušao Metaliku i pisao haiku pesme ili ih pak samo čitao pisanje i čitanje su isto
so Malte i ja (maltene Mekas) on je međutim mrtav jelu nedostaje peršun upoznadoh ga u Torontu
somotske pantalone šešir staračke pege šaputao mu šaputao namrštenom dok se nije nasmejao na ime
Branko Vučićević Hallelujah the Hills i Rani Radovi isti su film ukoliko izuzmemo maltešku so poznajem Žilnika u crnoj
majici govoraše mi dok sam crnu nosio majicu bežao od kuće i vraćao se u nju originalnost su kvadratni i kubni milimetri
seci taj peršun iseckaj ga sasvim sitno
***
BENDŽO
Ničega nema, dakle sve mora nastati: svi pupoljci sezone pupoljaka.
Elektrika čini da stoka klecne. Čini da vidim stranicu Ispovesti.
Bog je blag, ali ne postoji. Volt Dizni je surov, ali ga ima napretek.
Krava Belka peva ove stihove uz bendžo. Dekoncentriše Svetog Avgustina.
Dizni je jedini stanovnik Diznilenda. Sveti Avgustin – jedini stanovnik sveta.
Zatvara on prozor ne znajući da je proleće promenilo posvemašnju paradigmu:
okana nema. Enterijer i eksterijer su isto. Praktično je, o
tako je anti-teoretski, mirisati ljubičice kroz staklo.
***
MIMEZIS
Sveti Franja Asiški nije izgovarao, nego blejao ime Vitlejema.
Istovremeno nailazim na taj podatak u knjizi i stado ovaca na stazi.
Male su i nečujne, poput rečenica: crne zenice (slova) i bela vuna (papir).
To opažanje izazove njihov rast i umanjenje knjige: ovce steknu prirodnu veličinu, predmet iščezne.
Kuda se, ono, bejah uputio? U Vitlejem. I da znate da sam nigde drugde nego tamo / tu.
***
SELENGA
Pročitala je horoskop i stresla se. Ko je ikada posmatrao zvezde, zna da se one stresaju kad Zemlja to ne čini. On se, pak, stresao pročitavši izveštaj o vodostaju. Njemu nedostaje rebro, jesetrama kičma.
Stresoše se jesetre kad su utihnule pisaće mašine. Na pola reči, tamo gde su denotacija i konotacija jedno, gde je otac – kolac i gde je iver – sin. Noći ima hiljadu i jedna, a „zašto“ i „zato“ po hiljadu.
Pisaće mašine su utihnule, jer se daktilografi stresoše kada se – maločas – dogodilo ono na Arktiku. Ili, pak, zbog onog što zvezde kažu da će se sutra odigrati na Antarktiku. (Svet je bina, ne Mongolija, u kojoj se ne odigrava nikad ništa.)
Zašto sam došao u Ulan Bator? Da bih, na najvišem spratu jedne od brojnih višespratnica, prošaputao istinu o uzroku zamućenosti reke Selenge: rđi od pisaćih mašina.
„Ostalo je ćutanje“ – to je razlika, a umanjilac je moj šapat.
Izvadite mi umanjenik! Oslobodite me uma i umnjaka!
______________________________________________
NENAD JOVANOVIĆ (1973) autor je i sledećih knjiga: Frezno (pesme, 1993) Welt- (pesme, 1994) XIX (pesme, 1996) Ignjat (pesme, 1997) Bela imena (pesme, 2000) Plombe (priče, 2001) Bolest vožnje (pesme, 2002) Živeti na moderan i umreti na starinski način (pesme, 2004) Insistiranje (roman, 2005) Ogled o zidu (drame, 2006) Lice mesta (pesme, 2007) Delfini (pesme, 2014) Niz gelender (priče, 2015) Brechtian Cinemas: Montage and Theatricality in Jean-Marie Straub and Danièle Huillet, Peter Watkins and Lars von Trier (studija, 2017) Klase (pesme, 2018) Običnost (izbor pesama; priređivač: Bojan Vasić, 2020).
– izbor za “č-č” priredio Gojko Božović, Arhipelag –
Kako divno izgleda mačka kada spava, sanja šarene svetove, čovek lepo izgleda kada spava samo dok je beba, kasnije hrče uklješten ružnim snovima, ustaje umoran od svega
ne znam ni kako bih ti pročitao ime Solveig Dommartin na srpskom, zašto te je izdalo srce pre vremena, nigde nisu izmešani radost i tuga kao u tvom pogledu, čulna usta, dobronamerne lokne, Vendersova heroina, na trapezu su istine drugačije za obične ljude, i da mogu kao anđeo da čujem misli svakog, prislonio bih glavu uz neku mačku, devet života, devet snova, Solveig, tajna na pretek, vrati se u suton, dok kroz berlinske ulice ubrzano švrljaju farovi automobila, dok se pale ulične svetiljke, i niko ne skače sa mosta, i svi pevaju s Linkin Parkom najbolje pesme, vrati se na sims odakle puca pogled na gužvu zabludelih pešaka, devet života, devet snova, Solveig, divno izgleda mačka kada spava, kao ti, katalizator nežnosti, tajna na pretek
***
PROŠAO JE JOŠ JEDAN DAN
Prošao je još jedan dan, pred ogledalom, u njemu sam ceo, i soba sa nameštajem, vazduh memljiv, buđav ko san, mrak je sobe deo, duše deo, stolica je bez naslona, zaboravi nešto od ovog sveta da nada postane svetlija, ništavilo kraj prozora, obuzdali ga jahači talasa, meteorolozi, surov vetar zaklanja breze, kud koji ljudi moji, meteorolozi
majka ispržila punu vanglu krofni, nema ko da ih jede, milioni novih automobila na parkiralištima, nema ko da ih kupi, nema ko da ih vozi, mačke cunjaju svu noć gradskim kvartovima, nema ko da ih mazi
tražim po uglovima prašnjave sobe, nema nikoga, turobna je mistika kao oklagija u kuhinji, kroz prozor ravnica od asfalta, huji bruji prašina snega zakovitlana, opaki stakloresci ne zamenjuju stakla u boji, ništa nije tužnije po meri ptica od suludog metala
u suštini trebalo bi glasnije raslojavati svežinu vazduha, druže Kafka, stavi u zapisnik: prošao je još jedan dan
***
DICK LAURENT JE MRTAV
Dick Laurent je mrtav. Gde sam to ja? Gde se to budim? Noć je neprolazna, a sve sam stvari pogubio negde usput, i mokra je trava, mesečina kao staklo seče senke u nepovrat, i glas mi je izgubljen, a tišina naduta nada, da pukne grana pod nogama, nevidljivi potok da zažubori šturo kao čegrtaljka, i lete neke spodobe, iznad zvezda crna im krila odsecaju pozadinu vasione, sve je to izvan straha, nepojmljivo, užas je proneveren za sva vremena koja su se stekla do ovog trenutka, i neće se uzdići od sada do poslednjeg otkucaja kvarka, niz ulicu kotrlja se vetar od dahova mačaka koje sanjaju, nema nikoga da pokaže izlaz, put je takav da na njemu zauvek ostajem sam.
Reka pred našim očima nije ona koja se vrtloži u našim snovima, žalosno je: put je reka, a reka je put, nema krvi na mojim rukama, a nema oproštaja za reči koje nisam izgovorio, nisam stvorio male, šarene, umiljate, u pravo vreme, ne, kada ona već zaboravi da je sreća još uvek moguća, ona koja je meni ljubav, kojoj sam mogao biti ljubav, da perje leti samo ako udahneš duboko, izdahneš, i ljuljuškajući usporeno klizi niz strmine vazduha
_______________________________________________
ZORAN PEŠIĆ SIGMA bio je urednik časopisa za književnost, umetnost i kulturu Gradina. Autor je više knjiga poezije i proze. Rođen je 1960. u Beloj Crkvi, a studirao je fiziku u Nišu. Bio je urednik, glavni i odgovorni urednik i v.d. direktora niškog Studentskog kulturnog centra (1985-1990). Od 1990. do 1999. radio je u Domu kulture Niš kao urednik filmskog programa, urednik Niškog analitičara, letopisa kulture grada Niša, te kao glavni urednik programa. Pesme su mu prevođene na bugarski, makedonski, poljski, italijanski, rumunski i grčki. Između ostalog, dobitnik je književne nagrade “Biljana Jovanović” za 2018. godinu, koju mu je Srpsko književno društvo dodelilo za knjigu “Biće sve u redu”. Preminuo je 17. septembra 2019. u Nišu u 59. godini.
– Ajde, Matulova, sidi u kabinu, tote ne puše – govori mi mirnim glasom u pet ujutro, netom prije izlaska sunca. Čvrstim stiskom prebire crna zrnca krunice. Ruke su joj prekrivene staračkim pjegama, a nokti izuzetno lijepog oblika.
Vožnja ribarskim brodićem traje tri sata. U kabini se jače osjeti miris brodskog motora i, uz lošiji pogled na more, to je jedini razlog zbog kojeg nevoljko ulazim.
Sjedam pored nje, na krutu dotrajalu deku, smeđih tonova. Svakim dodirom drvene klupe osjećaj pod prstima mi je hrapaviji. Kao da kristaliziraju od soli. Kroz prozore se slabo vidi, na njima su osušeni valovi.
Gilia malo govori. Sve na njoj je nepomično osim usana, iz kojih većinu vremena ne izlazi glas, već se samo pomiču u ritmu molitve. Usavršila je tišinu u svojih preko devedeset godina.
Brod se ljulja, osjećam mučninu, ali ne govorim. Ona to primjećuje i govori mi:
– Lezi i gledaj u krov kabine. Ja kad bi putovala onin autobusima, stavila bi kumpir vako u džep – rasklapa ruke, prekidajući molitvu.
– I onda kada bi mi bila muka, lipo bi ga uzela u ruku i muka bi prošla. U brodovima je lipše. Na moru si, nema ti šta biti mučno – govori mi ona, koja je rođena na Božić. Vjerovala je da onima koji su rođeni na Božić tijelo nakon smrti ostaje čitavo.
Ležim i gledam u krov kabine. Zvuk motora je jednoličan, a na njegov miris se navikavam. Pogledam je svako malo. Nepomičnu u crnoj suknji i crnoj bluzi, sa smeđom maramom na glavi ispod koje se nazire bijela pletenica, omotana oko glave kao lovorov vijenac. Stare ruke s lijepim noktima prebiru zrnca krunice sva tri sata putovanja. Jagodice prstiju joj blijede pod stiskom zrna. Ostala je navika držanja motike i povlačenja migavice. Gledam te lijepe nokte.
Njezina kći bi mi govorila:
– Ve kakove nokte ima Gilia. Moji su radnički, ka očevi. A ve Gilijine, ka da je manekenka.
Zamišljam ih krvave. Gilia je bila seoska primalja. Gilia je oblačila mrtve. Bila je doček i ispraćaj na malome otoku, koji je čitav vijek čekao svoj prvi svjetionik. Gilijina ruka bi te dovela u život i njezina ruka bi te pripremila za odlazak.
Stižemo na otok na drugom kraju arhipelaga. Blagdan je Sv. Lovre. Nasmiješena je za čelom stola za kojim sjedi nekoliko generacija. Pjevaju. Promatra ih i umače kruh u bevandu. Čisti ribu napamet. Bez gledanja zna gdje se nalazi svaka kost. Nije govornik, ali je slušatelj. Nema ni jednog zuba. Kaže da joj je zubno meso skoro jednako jako kao da ima zube. Najstarija je za stolom. Najstarija je za svakim stolom.
Prebirem po tanjuru. Čekam da završi ručak kako bih mogla obilaziti štandove s igračkama i nakitom. Gilia me promatra i nakon nekog vremena mi se obraća.
– Ajde, Matulova, poij nešto. Ve kako je lipa riba.
Ne jede mi se.
– Manđare, Matulova. Slabe su ti ruke.
Ne mogu više.
– A onda pojubi žlicu i ostavi. Peri pivcu noge!
Sretna ustajem od stola. Dobivam jedan od njezinih blagoslova. Odlazim razgledavati kičaste drangulije na štandovima. Tražim lančić s početnim slovom svog imena. Ne nalazim pravo slovo i kupujem slovo Z, jer kad se polegne izgleda kao moje. Vrtim lančić u ruci i nehotice udaram njime u ogradu. Ispadaju cirkoni iz slova Z.
Sedam mi je godina. Baba mi raščešljava kosu i govori kako je gusta. Pletenica bi bila široka četiri prsta. Češalj zapinje na potiljku. Jaučem. Gilia govori:
– Ki će kose gojiti, triba suze roniti.
*
Gledam joj pletenice. Pitam se koliko se naplakala.
Pratim je doma. Dvanaest mi je godina. Drži se čvrsto za moju nadlakticu. Poziva me do svoje sobe. Obično je ostavljam pred vratima.
– Matulova, oćeš li me plakati kad umren?
– Šta pričaš? Pa ti ne možeš umrijeti.
– Svi umiru, Matulova. Vidi, ‘vu veliku krunicu sam dobila od Pape.
Krunica visi na zidu. Uzima je i ljubi prije nego mi je daje u ruke.
– Siti se da ju stave s menon kad će me voditi u cimitor.
– Ne brini, baba.
*
Odrezali su joj pletenice. Svaki početak kraja započinje rezanjem kose. Gledam je s vrata. Prvi put je vidim u spavaćici. Nisam znala da ima tako bijelu kožu. Oko kreveta su joj kćeri, snahe i nećakinje. Kažu da ne prepoznaje ljude. Ne znam što mi je činiti. Trebam li je obići u tišini ili pustiti na miru.
– Gilia, evo doša ti je neko. Je li znaš ki je? – govori jedna od kćeri.
Usmjerava glavu prema meni. Nasmiješila se.
Obuzima me nelagoda. Strepim čije će ime izgovoriti. Hoće li me nazvati nekom susjedom iz mladosti.
– A kako ne bi znala ki je. To je ‘na Matulova – izgovara, kao da se to podrazumijeva.
Umire. Odlazi u snu. Cijelu noć bdiju uz nju. U lijes, koji je sa zakašnjenjem pristigao s kopna netom prije početka sprovoda, prebacuju je oni koje je dovela na svijet.
Stiže i križ na kojemu piše ime Gilia Humberta. Do tada nisam znala da joj je to puno ime. Ljudi koji su prolazili kroz kuću, bili su svjedoci njezinog sna i tišine, a ne njezine smrti. Izgledala je kao da samo spava. Tražim pogledom krunicu. Na sigurnom je, omotana oko njezinih ruku. Dodirujem joj ruke. Drvene. Hladne. Nisu sklopljene, već su jedna na drugoj. Jedva podižem jednu, tek centimetar, i stavljam medaljicu s nekim svecem. Znam da nije od viška i da bi joj bilo drago. Gledam joj nokte. Tako su lijepi.
Dolazi svećenik obučen u bijelu albu. Nosi tamjan. Škropi ju blagoslovljenom vodom i započinje antifonu:
– Ako na bezakonja budeš gledao, Gospodine: Gospodine, tko će opstati.
Pridružuju mu se pjevači, držeći u rukama Oficij za mrtve. Stranice s kojih najčešće pjevaju, obilježene su papirićima. Započinju pjevanjem psalma 129.
– Iz dubine vapijem k tebi, Gospodine.
Komuniciraju pjevanjem. Završavaju antifonom:
– Ako na bezakonja budeš gledao, Gospodine: Gospodine, tko će opstati.
Pokušavam se sjetiti nekih njezinih grijeha. Teško mi ide.
Povorka se sprema na kretanje nizbrdicom.
Jedan od njezinih praunuka uzima metalni križ i smješta se na čelo kolone. Iza njega kreću muškarci, po dvojica s razmakom. Žene uzimaju vijence i popunjavaju razmake između muškaraca. Zatim koračaju pjevači i iza njih svećenik s pratnjom. Iza svećenika je Gilijin lijes, a iza lijesa uža rodbina. Zadnje koračaju žene. Koračamo u koloni, slijedeći njezinu tišinu, koju je usavršila u svojih skoro sto godina. Osvrćem se na najstrmijem dijelu nizbrdice i gledam u nastavak imena na križu.
– Ajde, Matulova, šta si stala – govori mi ženski glas iz kolone. Lica se ne sjećam.
Prolazimo pored crkvice na središnjem dijelu otoka. Na zidiću bi sjedile poredane žene u crnini, čekajući početak krunice, svaka sa svojom oko ruke. Bila je jedna od njih i za sobom ostavlja prazno mjesto. Odlaze jedna po jedna, kao crne figure u šahu.
Zvone zvona. Nebo je vedro. Uskoro je vrijeme za branje maslina. Kolona korača, čuje se Oslobodi me Gospodine, zatim Zdravo Marija. S lijeve strane je polje s bunarom u kojemu se miješaju slana i slatka voda. Zamišljam joj okus. Smokve čekaju na nove plodove, na novo cvjetanje iznutra. Prolazimo uz more, bez zastajkivanja. Otvaraju se crna metalna vrata, zavezana konopcem. Gilijin lijes prolazi uz crkvicu. Uz nju su pokopana mrtvorođena i rano umrla djeca. Nastavljam razmišljati o bunaru i nestašici pitke vode. Svako tijelo je jedna postaja. Muškarci u bijelim košuljama i dalje pjevaju glagoljaške napjeve:
– Promislimo braćo šta smo, razmišljajmo zemlja da smo, čast i dika njenog tila, bit će skoro kano gnila.
Ne plačem. Uvjerena sam da će joj tijelo ostati čitavo, njoj rođenoj na Božić.
Vraćam se natrag, preko Maslenice. Strepim od vijugave ceste preko Velebita. Zavlačim ruku u kaput. Primam krumpir u ruku i gledam prema moru, dok mi ne nestane iz vida i nakon toga zatvaram oči, da slika ostane.
– Na moru ti nema šta biti mučno – zamišljam kako mi govori, Gilia sa smeđom maramom na glavi ispod koje se nazire bijela pletenica, omotana oko glave kao lovorov vijenac.
NATAŠA MATULIĆ rođena je u Zagrebu 1988. godine. Završila je Učiteljski fakultet Sveučilišta u Zagrebu, gdje je stekla akademski naziv magistre Ranog i predškolskog odgoja i obrazovanja te radi u struci. U Centru za kreativno pisanje pohađa nekoliko ciklusa radionica romana te piše poeziju i prozu. Na mrežnom natječaju CeKaPe-a, 2013. godine osvaja prvo mjesto za poeziju. Do sada je objavila radove u PiK-ovim zbirkama Poezija zlatnih stihova 3 i Poezija nošena morem. Finalistica je književnog natječaja za kratku priču Marija Jurić Zagorka, 2023. godine. Majka je dječaka koji nosi ime jedne rijeke.
sve teže spuštam se niz stihove ovim sidrom što traži dubinu da se otkine u postojanje
ćutim lakše nego što govorim razmišljam brže nego što pišem čitam bolje nego što se sećam
u svakom ponovo vidim novo toplom melanholijom umora vraćam se ali nikada isti
senkom kraja ka zori početka prilazim sa različitih strana jer ovde sve drugačije boli
oprezno silazim među reči prenoseći sopstvenu težinu lica iz jedne ruke u drugu
moj stid je uporište mog ega on moje vrhunce čini manje visokim moja dna manje niskim
iskustvo ponora koje nema o čega da slomi propadanje prazno zuri u stupor svog sada
jednom prevaren duplo oprezan dežuram oko rupa u sebi pred tvojom samouverenošću
bela pučina umiva čelo podiže ga kao spomenicu pogled potonuo do tišine
stih sam što ništa ne dodiruje
***
MEDITERANSKA
vreme se povezuje sa morem jednim danima nalik na druge dubinom dna sa dubinom noći jedna tama drugu uvećava kao udar vesla o trup čamca odzvanja jače što je tamnije mediteran živi iskušenjem onim što je bilo i što jeste dalji od njega više ga žele usamljen poput svetionika pod zrakastim zvukom zrikavaca cveta srcem nostalgičnog oka lako je voleti i deliti kad se nema ono što se hoće sve što je teško posedovati tamo gde azurna himera bdi spokoj gubi deo posebnosti jezik kopna učen prisvajanju plivanje je veština snolikih ispisana daljinama preko granice ocrtane maslinom talasi obljubljuju obalu dramom odlaženja i vraćanja ližu naša oznojana tela
***
JONSKA
slana vodo čisto protivrečje Još samo ovde teško se tone Gde propinju se grive valova O more mero svoga bezmerja O more mero moga nemira Svake godine ti se prikradam Kako bih mogao da se vratim Svemu onom što sam ostavio Svakoga leta ja ti prilazim Da pred tobom posmatram i slušam O dolaženju i odlaženju Svakoga septembra malo umrem Svakoga dana više sam živ pred Pitkom laktozom ultramarina Pogled se koprca kao brancin U čuvarkama alaskog čamca Što se ljuljuška po maestralu Pramcem okrenutim ka pučini Bele fasade i plave škure Izlaze iz stoletnih čempresa Bregovima silaze u eon More šumi na rubu jezika Zaliv ovenčan planinskim vencem Niz senku maslina miris smole Puteljak od borovih iglica Noge ulaze u pristupačne Obale umekšane peskom sa Šljunkom što ujeda za tabane Plima se uvlači pod stopala Kao da na nešto me navodi A onda skok sa obližnje stene Čelom blago pomućeno mirom Ronjenje sve plavlje što je dublje Sa reskim jodom u nozdrvama Modrim tonovima u ušima Debelim komadima tišine Nadimaju se sunđeri pluća Jabuke očiju slatke od sna Svakoga puta ja mu se vraćam Lakši za jedno nedostajanje Svakoga puta ja ga napuštam Teži za jedno iskustvo znanja Što me uveliko nadilazi Gorkim nespokojem oslobađa Od iluzija samovažnosti O more mero svoga bezmerja O more mero moga nemira Nisam došao da bih ostao I to je možda ono najlepše Sutra će ti doći neko drugi Ali ti ćeš ostati da traješ Da svedočiš ovoj prolaznosti Što se uliva u nas i lepi Ko smrt za kosu utopljenika Tragovi posoljeni suzama Za morem prosutim u okean
***
BALATONSKA
svetlozelena sa providnim podlivima plave prema horizontu. niska kamenja na prilazu vodi. sipljivi pesak pod bosom nogom se giba. prsti propadaju u sunđerastu masu. ponegde znakovi vegetacije. biljke uzdignute sa nabranog dna uvijaju se pod naletima struje. desetinama metara ukrug nijednog kupača. nebo podeljeno sivim planovima runa sa blistavom belinom nepomirljivog poslepodnevnog sunca na borduri. citrusni zraci probijaju gusto klupko načinom mesinganih igala. prišivaju apokalipsu za novo stvaranje. lepota živi na prelazima umirućih boja. geografija melanholije položena u vrenje vremena. u jezeru dreždim kao plovak. u struku presečen svežinom mentola što se mreška i češe o ježa kože širim prečnik mokrih prstenova oktavama raspojasanog jula. dubok udisaj i spor izdisaj mešaju drhtaj i divljenje. prisni vetar srednjoevropskog sutona valja salo talasa i upravlja ga prema kopnu. želatinasta pustoš se širi. narasta. pa se opet smiruje. akustikom akve glas mi po-ska-ku-je prema jugu. ne mogu da se oduprem utisku da sam na moru. da sam na umoru. dok davim svoju težinu horizont u plavom boli me providnim podlivima sa zelenim svetlima
***
PEČUJSKA
„Quinque, pet, peć, Peč… Pet? Peć? Mađarsko ime grada… Šta znači Peč?“
Laslo Bertok
1
nikad nisam bio u pečuju gradu pet crkava i dimnjaka fabrike žolnai keramike ritam poveravam ulicama metar odlažem u beležnicu odvijam se prividno slobodan vijugavim linijama versa kvadrat s krovom me odomaćuje čuva gipkim opkoračenjima dok se lomim na uglu stranice
2
ćutim na nepoznatom jeziku ja sam stranac sa čudnom navikom utiske dana prevodim u rad časova što klate se u kugli od tišine i izgubljenosti dok u džepu zveckaju forinte na ungro-engleskom obavljamo razmenu dobara i pozdrave ponegde se o mene okrzne reč čije značenje prepoznajem
3
otkrivam ovaj grad kao telo žene sa kojom prvi put ležim od sinagoge i džamije kraj trga széchenyi do katedrale preko zidina staroga grada prodirem polako i s oprezom mladog neiskusnog ljubavnika pod intimnim nagibima leta pečuj slavi svoju obnaženost koštica osvojena nasladom
4
katedrala u blizini trga u sumornom julskom prepodnevu po završetku nedeljne mise javlja se litanijom vremena linčovanjem zvonâ u kulama dok masivni bakarni krstovi kao glogovi kočevi streme prema srcu gluvonemog neba sunce se smeje bolesnim sjajem i čeljust zariva u oblake
5
sedim za šankom u pabu „glasgow“ ćošak kiraly i felsőmalom posmatram ljude kako prolaze toplim kriškama mađarskog jutra izdeljenim na četvrt pomislim ovo je grad po meri koraka izlokana vekovna kaldrma o tome najbolje izveštava niko ovde nikuda ne žuri a svako ipak nekuda stigne
_____________________________________________
BRANISLAV ŽIVANOVIĆ (Novi Sad, 1984) piše i objavljuje poeziju, književnu kritiku, eseje i naučne radove. Objavio je zbirke pesama Pogledalo (2010), Crno svetlo (2012), Sidro (2017), Pesma galiota (2019) i Kargo (2022). Za pesnički rad nagrađen je „Brankovom nagradom“ (2010) i Nagradom „Novica Tadić“ (2019). Priredio je Pregled novije novosadske poezije: Indeks 21 (2021). Pesme su mu uvrštene u nekoliko antologija i generacijskih izbora, a prevođene su na ruski, nemački, mađarski, engleski i grčki jezik. Jedan je od urednika portala i časopisa za književnost, filozofiju i društvenu teoriju Rizom, član je uredništva časopisa Dometi i redakcije časopisa Zlatna greda. Član je programskog odbora Međunarodnog novosadskog književnog festivala i uredništva Somborskog književnog festivala. Živi u Novom Sadu.
Ja sam loše. Živim na prvome katu, na drugome katu živi dobro. Žalosno je govoriti da tamo u kartonskoj kutiji žive i stare note. Drvene grede koje su glavna hrana puhovima nisu imale svijest o sebi sve dok podrhtavanje tla nije promijenilo njihove koordinate i dugo u noć znao sam promatrajući prostor na tom katu zamišljati kako ga urediti preseljenjem. Note koje skupljale su prašinu nisu ni slutile da će jednog popodneva zajedno propasti sa mnom na prvi kat. Otada, svakodnevno sviramo nešto lošiju glazbu.
***
POČETAK
Majka spava na noćnom ormariću. Iz usta padaju granate, odlazak iz grada s vrećicom u koju potrpava šesnaest godina i Prvi poljubac ispod zapaljene lipe.
Jutros su lupali na vrata. Majka otkad je u podrumu ne govori. Otac je otvorio. Posijedila je u jednoj noći. Zavezali su im oči. Odvode roditelje u selo Joševica. Ispalili su sedam bijelih golubica i ostavili ih u jarku.
Pronašao sam dnevnik skriven u ormaru.
Čovjek koji me spasio iz grada jučer je ubijen. Srušili su most. Svi me traže, misle da sam mrtva.
Majka spava na noćnom ormariću. Ostavila se. Pobjegla je u oblike načinjene od prošlosti kako bi se uspjela oprostiti.
(za baku Paulu Cindrić i djeda Stjepana Cindrića, stradale u Domovinskom ratu)
***
IMA LI NEKOGA DOMA?
Ima li nekoga doma? Po torbi tražim ključeve od vrata, pronađem li ih, bit ću doma. Ima li nekoga doma? Da mi otvori. Ima li nekoga doma? Otključano. Trebao bih založiti vatru, hladno je. U spavaćoj sobi svjetlo je upaljeno, netko je bio, provjeravao jesam li doma. Ima li nekoga doma? Jučer nije bilo nikoga. Sam sam, opet ponavljam da nije dobro biti sam. Jučer, kao da je netko bio i ostavio upaljeno svjetlo. Da sam ja zaboravio, bilo bi lakše, ali jučer nisam bio doma, što ako sada nisam sam? Nešto je lupilo, a ja ne znam što, nešto je hodalo po kući, dok sam se tuširao, a nisam ja. Nešto je protrčalo, ja sam pristao. Bio je to moj pas.
***
TO SU TE SPONE
Sanjao sam te. Jutros, par stanica nakon, ušao si u vlak, primio sam te za rebro, uvijek kada te ugledam primim te za rebro. Ja sam pokret uspavljivanja, ostao si spavati u vlaku, a ja sam pobjegao noseći u ruci tvoje rebro. Budale se lako uvuku pod kožu.
***
ŠAŠ
Evo, ovo je njegovo rodno selo, na groblju ima puno Tesla, na brdu živi Mara. Djeca u Americi, ona sama, lažem, postavili su kamere. Ide iz bašče, telefon zazvoni: “Što vučeš tikve sama, uzmi tačke!“ Nemoj me, sine, stavit ću na kameru kapu, možda nikne i koji deda iz blizine, nemam intime.
***
GOJKO
Te večeri lupilo je 5,5 po Richteru, nazvao me i pitao treba li doći, njemu je dovoljan samo stolac, tako je rekao, stražarit će, dok budem spavao. Nitko mi ništa neće moći.
*
Pronašli smo Gojka u kamperu. Ostavio je kantu meda, med nema rok trajanja, ali trajao je Gojko.
***
SEANSE
Moja prabaka (rodila je deset sinova), prije moždanog udara, vidjela je kako preko ceste pretrčavaju dvije bijele mačke, vikala je svi u sklonište (kod nje u kuhinju). Snahe posjele za stol bez ćoškova i nedjelje. Krugove raditi je počeo, ne ostavljajući ništa osim rasute kave. Veljača je za seanse, a ne za dokazivanje uzročno-posljedičnih veza.
***
STRIC ICO
Mogli smo biti još neko vrijeme u prostoru, dah izdaje, ispio je ambroziju, stric se ubio. Prostor je među nama – smanjuje plodnost trenutka, trebalo bi otići posvetiti hranu. Nose li djeca rat u kralješcima, Prsten neba, ispravlja držanje. Prostor između nas nije dužina, već samo uspavane slike. Buđenje, kada svemu dođe kraj, na terasi, zajedno gledamo agave.
(Za strica koji si je oduzeo život 19. ožujka 2022.)
STRIC DANE
Prabaka poklonila ga je bratu. Moždani udar. Okupili smo se na njegovu godišnjicu smrti, staklo pećnice prsnulo je kada smo mu ime spomenuli.
STRIC MILAN
Alzheimerova bolest.
STRIC FLORIJAN
Kondukter kojega su istukli huligani kada je rekao da moraju platiti kartu. Od tada biljka je dvadeset godina.
STRIC MATO
Pobjegao u Nizozemsku. (misterija kako je uspio probiti membranu)
STRIC NIKOLA
Pobjegao u Austriju. (misterija kako je uspio probiti membranu)
STRIC JOSO
Ranjen triput u Domovinskom ratu.
STRIC VJEKOSLAV
Umro je u prvoj godini života od zvukova bombardiranja u Drugom svjetskom ratu.
MORA DA IMA NEŠTO U TOJ VODI (STRIC GAŠO)
Mora da ima nešto u toj vodi jer svaki put kada izađem iz nje pun sam modrica. I te modrice nisu zelene poput Kupe, već su poput leđa koja sunčaš na Mjesecu. Smisao te vode očito je kontrirati stanju mom: ohladiti me kada sam vruć, umiriti kada sam nervozan, ugasiti žeđ kada sam žedan … Uvijek sam se pitao koliko je duboko duboko. I kada sam pokušavao zaroniti do dna rijeke, dna nije bilo. Nikad nisam dolazio na obalu zadivljen ušćem, dolazio sam tražiti odgovor zašto se neki nikad nisu kupali u njoj. Zašto je stric Gašo koji je obožavao Kupu pronađen u njoj Zašto je vir progutao dijete s kraja ulice Zašto me obrazi bole kada se smijem Zašto me oči ne bole kada plačem Zašto ova rijeka nanosi bol Zašto je sve palo u tu rijeku, a ništa nije palo iz nje
_______________________________________________
Petrinja nema rodilište pa se Petrinjci rađaju u Sisku, stoji u prvoj rečenici službene biografije VIDA BEŠLIĆA, rođenog 2000. godine. Završio je Prvu osnovnu školu u Petrinji, jezičnu gimnaziju u Sisku te Glazbenu školu Frana Lhotke u Sisku. Tijekom osnovnoškolskog i srednjoškolskog obrazovanja aktivno je sudjelovao u dramskoj i novinarskoj sekciji. U slobodno vrijeme komponira i bavi se glazbenom produkcijom. Aktivno surađuje s Kino klubom Sisak te Interpretacijskim centrom baštine Banovine. Godine 2021. upisuje glumu na Akademiji dramske umjetnosti u Zagrebu.
Posle pet slomljenih dasaka, reklo bi se da se čovek navikne, ali zapravo nikada ne možeš skroz da oguglaš na to. Ako ste skejter, daska vam je, ako ne najznačajniji, onda barem jedan od najznačajnijih predmeta koje posedujete. Prvo mesecima štekate pare za nju, odvajate od užine i džeparca, koji vam daju babe, dede, uža i šira rodbina, a potom polako birate marku, model, širinu koja vam odgovara. Još ako, kao što je to slučaj u Nišu, nemate pravi skejt šop u gradu – imali ste, ali se zatvorio jer vas je toliko malo da nije mogao da opstane – onda je nabavka nove i dobre daske još teži poduhvat. Jedini ispravan način da vozite skejt je da ga ne štedite. Neminovno je da će daska kad-tad pući, a kad se to desi, prosto ne može da vas ne boli. Boli vas više nego kad vam umre kanarinac. Ma, više boli nego kad vam umre dalji rođak.
– Žao mi je za dasku – kaže Bojana.
Sedimo na ivici korita s lekovitom vodom u Niškoj Banji. Da li je lekovita ili zarazna, teško je ustanoviti, naročito ako sudimo po boji. Ali, kao s Vrežinskim bazenom, i u ovom slučaju nas je baš briga. Uostalom, trideset baba oko nas je već zagacalo u njega do kolena. Ako je njima svejedno, zašto bismo mi brinuli!
– A šta da se radi… Jebi ga, služila me je časno, haha – kažem.
– Aha, sad je s anđelima. Otišla je u velikom stilu.
– Jeste, bilo je grandiozno. Mada, više bih voleo da je stradala od moje ruke, a ne od mašine, znaš? Ako to već mora da se desi, biram da budem Kain.
– Da, ali i ti si završio s povredama. Bukvalno ste pali zajedno.
– Aha, Band of brothers.
Brčkamo noge u zelenoj vodi. Iako je vrućina, ova topla voda na neki čudan način prija. U njoj sam i isprao rane. Još uvek nisu magično zacelile, tako da i nije neko lekovito dejstvo, ako mene pitate.
– Uzećeš već novu i proći će – kaže Bojana i lupa me po ramenu poput fudbalskog trenera.
Ovo je maksimum nežnosti koji sam doživeo od nje, a dvaput sam bio na ivici smrti u prethodna dva dana.
– Ma da, ali nisam nešto dobar s kintom sad. Ne znam da l’ si upoznala onog našeg drugara Dimketa. Nisi? Nebitno, njega boli uvo kad slomi dasku, jer ima još tri rezervne kod kuće.
– Da, znam dosta takvih likova. Ali oni, po pravilu, nikad ne voze nešto specijalno.
– To je tačno – kažem i muljam nogom neku mahovinu u vodi.
Naredna dva sata provodimo u Tramvaj-naselju, snimajući kratki film, čiji smo scenario osmislili za dvadeset minuta, dok smo brčkali noge. Mitar glumi zlog naučnika koji otima Kaću, vezuje je za tramvajske šine i zlokobno urla od smeha, dok ona moli za milost. Izabrali smo jednu tramvaj-kuću, koja je delovala napušteno, improvizovali set i počeli da snimamo. Trenutak pre nego što je Bojana uletela i slomila skejt o Mitrovu glavu – zamahnula bi svojim skejtom, a zatim bih ja snimio svoj polomljeni, tik pored onesvešćenog Mitra, pa bih to spojio u montaži – neki ludak je izašao iz tramvaja i oterao nas sa svog poseda, urlajući.
***
Record.
Ja sam Vuk Vojvodić, imam 17 godina, a danas je 20. avgust. Znam da sam juče rekao da mi je bio najgori dan u životu, ali zapravo je danas najgori dan u mom životu. Ne znam šta je u pitanju, kao da se održava neko takmičenje najgorih dana. Ko zna šta me očekuje sutra. Uglavnom, imao sam smrtni slučaj u porodici. Ostao sam bez daske i… neće biti lako naći drugu. Bukvalno neće biti lako, jer nemam para, tako da moram da smislim nešto. Razbio sam se kao pička, na frontu Bojane nema nikakvog napretka i… ne znam. Ako ništa drugo, ovo je dokaz da putovanje kroz vreme ne postoji. Jer da postoji, dosad je trebalo da se pojavi neka verzija mene iz budućnosti i upozori me da ne radim određene stvari jer će posledice biti katastrofalne.
UROŠ DIMITRIJEVIĆ (1991, Niš) autor je romana Siroti mali ratovi (2020) i Daske (2023). Njegov prvi roman se našao u užem izboru za Ninovu nagradu. U Beogradu je radio kao novinar portala Vice Srbija i BBC News na srpskom jeziku. Kao novinar-saradnik piše za BBC i Oblakoder iz Pariza, gde trenutno živi i radi u strip industriji.
*
„Mogu da kažem da je ovo Američki grafiti, samo sa skejtovima, ali ne sasvim. Mogu da kažem da je Skot Pilgrim bez fantastike, ali ne sasvim. Mogu da kažem da je savršena posveta tinejdžerskim filmovima osamdesetih smeštena u Niš 2004. i ni onda neću uspeti da dočaram do kraja. Ili mogu samo da kažem da je sasvim svoja stvar, pitka i zabavna, duhovita a melanholična, skromna a samouverena, sjajan omladinski roman upravo kad nam je najpotrebniji. (…) Generacijski, tinejdžerski, adrenalinski, melanholični, duhoviti roman. Klizi kao skejt.“ – Oto Oltvanji
Kad se sin Martin vratio iz rata, bila je večer. Ništa nije govorio, poljubio je mamu u obraz, vreću koju je nosio preko ramena bacio na kauč i otišao do hladnjaka. Najprije je naiskap popio limenku piva, nije se obazirao na kekse koje je ispekla Marta, zatim se istuširao, obrijao i presvukao u traperice i majicu. Vojničku odjeću sabio je u veliku grudu i ugurao u smeće. Zatim je sjeo u naslonjač i gledao televiziju. Neka tri tjedna gledao je televiziju, a mama, koja mu je u redovito vrijeme donosila hranu i piće i brinula se da u hladnjaku uvijek bude dovoljno piva, mama je postajala zabrinuta. Jednog ga je dana upitala: – Što ćeš raditi u životu? Uštedjela sam nešto novaca. Ako hoćeš, možeš se nečega prihvatiti… Sin ju je pogledao i odmahnuo glavom i Marti se prvi put učinilo da njezin dečko nije samo umoran, jako umoran, kao što je do tada mislila. Mirno je rekao: – Mama, svega sam se već prihvatio. Svega. Marta je čekala. Činilo joj se da će momak sada progovoriti o strašnim stvarima koje je proživio, o gladi, hladnoći, naporima, o prijateljima koji se nisu vratili s bojišta, možda o krvi, o velikim prestrašenim očima. Ali, sin je šutio. Šutio je i gledao je, dok Marti nisu došle suze na oči pa je otrčala u kupaonicu. Kad se vratila, sin je sjedio pred televizorom, kao i uvijek. Nestala je nada da će se stvari srediti same od sebe. I dok je Marta razmišljala što još može učiniti, sjetio se kako je sin godinama pisao Djedu Božićnjaku za isti dar, za dar koji mu nije mogla nikada kupiti, za električnu gitaru. I pomislila je kako će, ako je sve otkazalo, možda pomoći električna gitara. Nije baš točno znala kakva ona mora biti, zato je za pomoć zamolila susjedova sina koji se valjda razumio u tehniku, kad je već čitave dane ležao ispod svog automobila i iz njega izvlačio sad ovu, sad onu stvar. Kad je susjeda objasnila svoju molbu, on je samo kimnuo glavom i nazvao telefonom. Gitaru su dovezli iz zalagaonice ravno kući, valjda su u zadnje vrijeme imali puno takve robe, puno se gitarista nije vratilo iz rata. Kad je ugledao tu crnu gitaru, sin Martin je kimnuo, ugasio televizor i uputio se u svoju sobu. Zatim se držao svoje sobe i na električnoj gitari svirao stalno istu Hendrixovu stvar “Star-Spangled Banner”. Marti se učinilo da sin napreduje već samim tim što se nečega ipak uhvatio, dok jednog dana nije zgađeno shvatila kako se momak zaustavlja svaki put na istim mjestima i kako mu svaki put pobjegne ista nota. I tako je skupljala hrabrost i pobjeđivala očaj, dok joj jednog dana nije pošlo za rukom, za vrijeme jednog od rijetkih sinovljevih silazaka u kuhinju, upitati ga kako se osjeća s tom crnom gitarom u ruci. Momak ju je pogledao, kao da mu je htjela ubiti mamu, i počele su mu se tresti ruke. Marta je razmišljala da možda mora pozvati susjede u pomoć, ali odmah se sjetila da susjedi već dugo zastiru prozore čim uđe u dvorište i konačno je shvatila zašto. – Nije prava melodija, mama – rekao je njezin dečko, kao da mu je teško govoriti o takvoj neugodnosti – neko vrijeme se pravi da je prava, ali nije, zapravo nije. Pa, čuješ. Marta je kimnula, rekla je da čuje i pitala zašto nije prava, pa ipak marljivo vježba, ali mu se svejedno i beznadno prekida, zašto ipak ne ide? – Prsti, mama – rekao je momak. – Što nije u redu s tvojim prstima? Martu je preplavila tjeskoba, ispunio ju je osjećaj kako je očito previdjela nešto što je doista morala primijetiti. Sin ju je pogledao s užasom i polagano objasnio što bi moralo biti jasno svakom djetetu: – Mama, ovi ipak nisu moji. Kao dokaz ispružio je ruku prema njoj i istegao prste. Marta ih je gledala; sjećala se njegovih prstiju još od samog početka, kad su je milovali po grudima, usne su hvatale bradavice, i ovi su joj se činili isti, jedino nekako, ne posve odrasli; nije znala kako da mu to kaže, jer iznenada joj se učinilo da je njezin dečko tako jako uvjeren da je drukčije, pa nešto i mora biti drukčije. – Ne znam kad su došli. I kuda su otišli oni prijašnji. – dodao je njezin sin i promatrao prste na ruci. – Ali.. – rekla je Marta i razmišljala kako da proturječi, jer odgovoriti nije mogla. Stavila mu je ruku na rame, njezini su prsti legli na njegovu majicu, osjetila je kako mu pulsira tijelo ispod tkanine i pomislila je da će sada momak konačno moći progovoriti, moći reći ono što do sada nije mogao. Ali, samo je čudno pogledao, pa je povukla ruku k sebi i počela pregledavati svoje prste, a on je otišao u svoju sobu i opet počeo prebirati “Star-Spangled Banner”, s istim greškama i prekidima. Marta je gledala pred sebe ispruženu ruku i pokušavala se sjetiti svojih prstiju, ugledati ih onakve kakvi su bili prije nego je počeo rat. Nije išlo, sve joj se vrijeme po glavi vrtio samo onaj čudan, u sebe utonuli zvuk električne gitare koji je dolazio iz sobe njezina dečka i željela ga se riješiti, tog zvuka, ali nije se mogla dosjetiti kako da to učini. Gledala je prste na svojoj ruci. Jesu li se promijenili? Sve joj se više činilo kako to nije nemoguće i sve je više bila uvjerena kako se prije varala, kako prsti koje je pokazao taj dečko doista nisu sinovljevi prsti od prije rata. Možda joj se počelo činiti i to da ni njezini prsti više nisu isti kao prije, ali sve je već bilo suviše komplicirano i uopće više nije željela razmišljati još i o tome. Željela je samo da se taj neznanac, koji nije našao ni pravu melodiju, iseli iz njezine kuće i da se u nju vrati njezin sin. I opet je večer. Marta sjedi na verandi ispred kuće, gricka kekse i gleda u daljinu. Zna da se tamo skriva sljedeći rat. Zna da će sljedeći rat biti strašan rat, lijep rat, da će taj rat sve riješiti, da će njezinu sinu vratiti prste, a njoj sina. Negdje gore, negdje u tijelu njezina sina, nešto svira pjesmu koja će toga dana zvučati kako treba.
ANDREJ BLATNIK (Ljubljana, 1963.), iz zbirke kratkih priča “ZAKON ŽELJE”, Meandar, 2002.
Plava, plavlja, najplavlja – tako se stepenuje dubina. Jedno lj, kanulo u plavo – ljubičasta mrlja – označava još neizmereno dno.
Lepa, lepša, najlepša od jednog š, bačenog u lepo, zašumi i vodena boja. Ohrabrujući pejzaž: sve što se odbaci, padne u jezik.*
*Moj, mojiji, najmojiji, što je mojiji, tim je neizgovorljiviji.
***
POVRATNI GLAGOLI
Čim se otvorim, ja prva virnem u sebe sa ulice, (vraćam se kući po usput izgubljen ključ); bih da se izjasnim, ali se ugasim prije no što sagori kiseonik pod nepcem. Oprezno se živim da se ne potrošim.
Sedim se (ja sam udobna stolica) dok se ne setim u čije ću telo da se preselim. Jednom sam rodila i ne mogu prestati da se rađam, višestruko mi se vraća porođajni trud.
O, moji povratni glagoli! Bacim se(me) na tuđe polje, a čvoruga nikne na mojoj glavi. Ne padam dovoljno daleko od sebe.
Pustila sam koren: biljke će morati da me presade iz zemlje u zemlju.
***
MRTVA PRIRODA
Cveće se rastvara u vodi, voda u čaši, čaša u sobi.
Vreme je spremno da poteče.
Ujutru, soba se zgusne u čaši, čaša u vodi, voda u cveću,
pogled je opet kristalno čvrst.
***
CRVENA NIT
Niti kroz pesmu, niti kroz priču, – crvena nit teče niz Dunav; od udice do udice, riba glavom plaća slobodan protok ideja.
Bezbroj puta se umire u istoj reci; na suvom je čak i smrt konačna.
***
RUKU NA SRCE
Sasvim sam omekšala: čim metnem ruku na srce, već ga i držim u šaci.
Odviše podležem jeziku, radim samo kako je napisano, slike se obistinjuju na moj račun.
Zato, ako kažem da mi je crno pred očima, pola baci u vodu, more će uzeti svoj deo mraka.
Granica nas deli prostom deobom: s jednim ljudskim i jednim ribljim okom živeću dvovremeno, dovoljno uravnotežena da se bez reči raziđem sa sobom.
______________________________________________
JUDITA ŠALGO (1941-1996) bila je jugoslovenska i vojvođanska spisateljica (pesnikinja i pripovedačica). Pisala je i eseje i prevodila sa engleskog i mađarskog jezika.
Rođena je u Novom Sadu, kao Judita Manhajm, od roditelja Jevreja – činjenica koja će umnogome uticati na njen život i njenu književnost. Početkom Drugog svetskog rata, njen otac biva odveden u logor u Mađarskoj (ubijen je 1942. godine), a 1944. i majku odvode u logor u Nemačkoj. Majka je, kako bi je zaštitila, ostavlja u Malom Iđošu kod „tetka Anuške“, Mađarice, koja ju je čuvala do povratka majke i koju je ova zvala mamom („Ako je mati zamenjiva, onda je sve na svetu zamenjivo, pa i ja sama i sve što čini moj identitet“). Nakon rata i povratka u Novi Sad, majka se preudaje, a Judita dobija prezime Šalgo. Maternji jezik bio joj je mađarski, pa tek polaskom u školu uči srpski (otuda pisanje književnosti kao „trajne potrebe da se osvaja jezik kao što se osvaja tvrđava“). Studije završava u Beogradu, na Opštoj kniževnosti, 1966. Vraća se u Novi Sad i udaje za Zorana Mirkovića 1967. Bila je urednica Tribine mladih (jednog od centara tadašnje eksperimentalne umetničke scene), a kasnije urednica Matice srpske. Sa obe pozicije smenjena je, najverovatnije iz političkih razloga. Umrla je od raka, 1996. u Novom Sadu. 2014. jedna ulica u Veterniku pored Novog Sada dobila je ime po Juditi Šalgo. (wikipedia)
*
(…) Objavila je zbirke pesama: Obalom /1962/, 67 minuta, naglas /1980/, Život na stolu /1986/, roman Trag kočenja /1987/, zbirku pripovedaka Da li postoji život /1995/ i roman Put u Birobidžan /posthumno, 1997/. Prevodila je sa mađarskog. Dobila je nagradu „Ljubiša Jocić“ 1981. za poeziju i „Miloš Crnjanski“ za roman Trag kočenja.
Pripadala je vojvođanskim neoavangardistima sedamdesetih. Tekstove nastale početkom sedamdesetih godina objavljuje tek 1980. godine u knjizi 67 minuta, naglas. Ovi tekstovi se mogu označiti kao iskoračenja izvan verbalnog, uvođenjem proširenog verbo-voko-vizuelnog jezika. Sama pesnikinja je svoje radove nazivala „poetsko-prozni, hibridni, plakatski, sve u svemu moderni/stički“. Mnogi od tih tekstova pisani su za izvođenje i prikazivanje. U nedostatku fotografije sam tekst je foto-dokument. Njena sledeća zbirka pesama Život na stolu takođe nosi „avangardnu klicu“, ali sa manje potrebe za čistim eksperimentom kao što je to bilo u prethodnoj knjizi (korišćenje neknjiževnih struktura iz različitih domena socijalnog života: obrasci za popunjavanje, muzičke partiture i sl.). Pored osporavanja tradicionalne forme i strukture pesme (dominantnih u drugoj zbirci pesama), u zbirci Život na stolu se poetička strategija dopunjuje uspostavljanjem novih odnosa /i značenja/ u jezičko-simboličkoj ravni teksta. U ovoj knjizi ima i nekoliko poetsko-proznih tekstova koji po svojoj apsurdnosti i humoru kao da su izašli ispod pera nekog ženskog Danila Harmsa.
Poezija Judite Šalgo predstavlja primer radikalne poetičke prakse, kojima se podrivaju termini tradicionalno vezivani za poeziju: glas, govornik, pesnik, poezija. Zbog toga ona predstavlja jedinstvenu autorsku ličnost u književnoj istoriji ovih prostora. – iz biografske bilješke objavljene u antologiji savremene ženske poezije “Mačke ne idu u raj”, koju je priredila Radmila Lazić.
čovjek-časopis 