MERI – I
moja noć biće ti kao prva sa Meri
okoštala je i vidi joj se
dugo nošena baklja tuge
i parčad malih ugriza po kožnim brnjicama
u musavom obrisu karmina
ti je tražiš a ona se gubi
raspada kopni ti u ruci
i presahne na kraju
kada je sasvim muški proburaziš
ja sam je tada gledala
kroz skriveno oko optike
i petnaest puta vraćala
na trenutak kada se prvi put predala
i gledala do trena kada se predaje sasvim
naučila sam i kako se oblačiš na kraju
i kako bih ostala očekivano gola
dok me ne povučeš
naučila sam sve da ti budem bolja Meri
i kopaš po meni kao po neočekivanom ostrvu na kom ostaješ
ta noć će da ti stoji na licu kao što bi meni ona trajna modrica
na butini i kameni bol
kada bi me tresnuo o pločice
uz repni pršljen do ribice u glavi
i točiću ti
kao što je ona točila
sočiva pivske pjene na zaleđenoj krigli
i nikad skidati višak tupim dijelom noža
ali kibicujem uglavnom propuštene prilike
ovaj trosatni štap govora drhti i
to je moj jezik
krut kad oštar spava
***
MERI – V
Meri razdvaja prizor
do nje dolazi put kojim vidim slivanje svijeta
mogu da znam kako će ona spasiti sve
mogu da pretpostavim kako je sve već izgubljeno
Meri se primiče i podmeće
sa padine se kotrlja hiljadu žireva
na granici sa šumom postoji moja slobodna volja
ja pokušavam da joj pomognem
i ne dozvoljavam sebi da otkrijem plan
sa druge strane su već na krošnjama
lopate iznose zemlju
pijuci lome kamen
iz ugla kog vidim tavanicu nadvijaju se lica
pokušavaju da me prisile
Meri prelazi granice i čuje se komešanje straže
alarm je aktiviran a stražari na gotovs
spasen sam mislim
kada vidim kako se gužva zid i čujem rušenje
tada se najednom sve rastače i više lica nema
vidim brisan osvojen prostor i vidim ruke
mnogo ruku
i tišina je u nebu
***
U JEZIKU SMO
u pećini je pljusak i mokra do kože spava živa noćna linija
linija je ćelija i odmotavanje je znak zmije
kao kad pred slijepcem pleše
pa se sa strane vidi ta slika
očaj se u zidovima budi i ziba
amalgami u zubima na dodir aluminijuma
niz nerve puštaju znak da došlo je do dodira
ništa je ništa jezik je znanje
zubi su jezik
strujanje je jezik
slavlja dok smrt čitave zajednice sastavlja je jezik
dok se negdje spuštanja kape na snijeg odigrava poput slike
u jeziku to postaje crveni pokrivač za sublimaciju
ostaje slabost i prikradena me stiska
ostaje znanje ali ne moje znanje u žbunu
milujem krivicu mene miluje bog
i kaže mi da je kraj i pita me
ko to krvnički želi da me razori ako ne jezik
ko mi tako pristojno miluje mastan nos
moj prvi i poslednji drug plamenac
vile što u račvanje noći ubadam kao znak
____________________________________________
SLOBODAN IVANOVIĆ rođen je 1988. u Nikšiću. Objavio je dve knjige pesama: „Adresa sna“ (Plužine, 2010) i „Osobine“ (Beograd, 2014). Jedan je od organizatora čitanja poezije ARGH u Beogradu. Pesme su mu prevođene na slovenački i ruski jezik. Uvršten je u antologije „Van kutije“ (Podgorica, 2009), „IDIOT Balkan 1 i 2“ (Ljubljana 2014 i 2015), „Meko tkivo“ (Zagreb, 2015), „Černogorcy : 8 + 11 + 1 + 9“ (Cetinje, 2015), „Čiji grad : književni protest“ (Beograd, 2016). Pesme su mu takođe prisutne u periodici i na brojnim internet portalima. Muzičar je i polu-kompozitor. Živi i radi u Beogradu, gde prevodi s francuskog i engleskog jezika kao član UKPS.
čovjek-časopis 