Popeli su se u stan malo pre svitanja. Sa ulice je povremeno dopirao cijuk jutarnjih tramvaja. Stan je i dalje imao miris koji bi je uvek razvedrio: mešavina terpentina, praška za veš i duvana koji se već uveliko upio u zidove. Nameštaj je bio izlizan, islužen, nasleđen od dede. Sve je bilo jednako neugledno kao što je i pamtila. Ali uzbuđenje je bilo isto. Grčevito se u sebi uhvatila za taj talasić koji je dolazio sa dna stomaka, pa i malo niže, i plazio na gore, povremeno joj zaustavljajući disanje. Dugo, predugo je čekala na ovaj trenutak, na konačnu realizaciju toliko odlagane slasti. To što ga toliko dugo nije videla bila je garancija vatrometa koji će tek uslediti tik tu iza ćoška.
Fanfare su morale da budu toliko bučne kako bi zamaskirale… Usiljenost.
Isprva se pravila da ne primećuje. Psovala je svoje vidno i duševno polje. Nije htela baš sve te stvari u kadru. Htela je da proseje samo ono što joj odgovara. Ali ne i fleke po foteljama koje su ipak bile vidljivije, baš kao i njegove oštro usečene bore – teatralnost kojom je zračio da bi kompenzovao ofucanost, spoljašnju i unutrašnju, sinulo joj je.
Po sili inercije sentimentalnosti sela je na dvosed, simbolički ostavljajući prostor za njega.
Čula ga je kako čangrlja u kuhinji. Nije želela da ima tu misao ali joj je svejedno prošla: „Bože, da li će dobro da opere čaše u koje će sipati rakiju?“
Morala je da potisne uznemirenost kako ne bi pokidala tanane niti koji su počeli da pletu gledajući se. A to paučinasto uzbuđenje koje ju je obuzimalo bilo je nepostojano baš kao i paučina. Lako bi se ušećerila od iščekivanja a onda bi joj, sekund posle, sve zaličilo na dijabetes.
I dalje je bio intrigantan, to je bila ta boja glasa, tamni somot i mukla pećina, i dalje je pričao sadržajno i o bitnom i… Samo je on pričao. Imala je blesak-asocijaciju kako mu samo fali toga i zlatan venac.
Pokušala je još jednom da potisne talas nepovoljnih primećivanja. Usredsredila se na njegove ruke i filigransku tacnicu na kojoj je nosio rasparene rakijske čašice i dve tanke kafe. Nije mogla da ne primeti sitan tremor, verovatno posledicu višedecenijske navike da pije.
Dobrovoljno je prihvatio zamku i seo do nje na dvosed od čega su je od uzbuđenja zasvrbele sve roze ćelije. Domogla se svog parčeta prijatnosti. Sve će biti baš kako je poželela. Stisak očekivanja je bio toliko jak da se plašila kako će sama sebi iz ruku da istera obećanje slasti kao sklizak sapun.
Neprisutno je dodirivao njene noge koje je, kao nehajno, prebacila preko njegovog krila i… uhvatio zalet. Ali ne na nju nego svuda okolo. Bili su to siloviti izlivi logoreične bujice. Slušala ga je sa zamrznutim osmehom dok je iza te posmrtne maske obuzdavala paniku: neće valjda sve vreme ovako da melje?
Pričao joj je o sebi, naravno, iz svih mogućih uglova. Nešto poput serijala slikovnica njenog detinjstva. Maja ide na letovanje, Maja pravi supu od graška, Maja na planini….
U nekoliko navrata je pokušala da poturi klipove u točkove njegove hermetične samozaljubljenosti time što bi mu ponudila kao slučajni uvid u unutrašnju stranu svoje butine – pod izgovorom da hoće da se udobnije namesti raširila bi noge, blago bi ga dodirnula po vratu, sve svoje strujice bi prizvala u jagodice prstiju, međutim, nikakva taktilnost, koliko god da je bila nabijena, nije uspevala da ga izbaci iz njegovog toka.
Nije sebi odmah priznala da se to desilo, iako joj je bilo očigledno da jeste. Ruke su je bolele od mahnitog okretanje ručice projektora. Film u kome se našla je polako počeo da biva dosadan.
Da se okrene i ode – nije umela. Na spolja je odigravala zainteresovanost a na unutra se snuždila. Nije dobila svoju slatku nagradu i preplavio ju je talas nezadovoljstva. Priznala je poraz i odustala. Jedino što je mogla bila je da se udobnije smesti u zamku u kojoj je svojom slabošću boravila.
Morala je to nečim brzo da kompenzuje.
Priuštila je sebi slobodu – slobodu da ga vidi baš onakvim kakav jeste: oronuo, ofucan, nakaradan u svojoj samobitnosti. Žućkasti podvaljčić i krindž motivi na letnjoj košulji. Secirala ga je u sebi kao žabu na disekciji i u svemu tome nalazila filigransko zadovoljstvo. To je bila unutrašnja diverzija kojom se branila od toga da se oseća kao ovca koju on želi da utera u svoj tor.
Bio je pomalo zbunjen time što je rekla da će poći kući, mada ne previše. Prihvatio je to sa ravnodušnošću engleske kraljice kojoj su upravo rekli da je šoljica popodnevnog čaja nekoliko stepeni manje topla od uobičajene.
To što se obrela napolju, u svetu, nimalo joj nije prijalo. Želela je što pre da uđe u svoju sobu i tako se dočepa sigurnosti a njen pravi Ženik će je, znala je, već pohoditi.
Naravno, došao je.
Dovoljno je bilo samo da sklopi oči i on se pojavio.
Hitala je da mu se baci u zagrljaj.
Stegla je butine i mikropokretima se bavila svojim roze strukturama. Nije se odavala ni najmanjim pokretom. Ćebe nije pravilo ni najmanji talasić.
Susret se odigravao nepogrešivo, baš onako kako nam to garantuje njegova izmaštanost.
Iako eterički, energetski susret nije bio zato manje stvaran.
Štaviše:
Pas nije znao kako da apsorbuje uzbuđenje koje je u talasima stizalo do njega. Zvukove je pokušavao bolje da čuje tako što je krivio glavu čas na jednu, čas na drugu stranu.
Dobio je iznenadnu potrebu da liže muda i istrajno i temeljno ih je mljacao sledećih pola sata.
Mačka je dobila teranje i otišla da muklo mjauče po komšiluku.
Golubice se ljubavno razgugutale i otprhnule sa terase iako to uopšte nisu planirale.
Filigranske šoljice njene babe su sitno i neumitno cupkale ka ivici kredenca, sve dok se sa treskom nisu razlupale o pod.
Komšinica sprat ispod se najednom uznemirila, i pomislila na pokojnog muža koga je već odavno potisnula svakodnevicom. Nije znala šta ju je spopalo pa se prekrstila.
Sijalica u dnevnoj sobi je, iz čista mira, crkla.
U svom jajetu ona je bila srećna.
___________________________________________
EVA RISTIĆ rođena je 1976. godine u Beogradu. Diplomirala filozofiju na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Počela je da piše nedavno, kao pokušaj alhemijskog procesa pretvaranja onog što je žulja u nešto što je diže.
Do sada je objavila zbirku kratkih priča „I mrtvi vole trešnje“.
*
“Zbirka naizgled nepovezanih kratkih priča koje se, u osnovi, bave istim temama: suočavanjem sa smrću, svešću da su nam telo i vreme dva ograničena resursa, sudarom imaginacije i realnosti i nalaženjem smisla pod pritiskom prolaznosti kao vrhunske odgovornosti prema sebi – okosnica su svake priče, koliko god da su različiti uglovi i perspektive kroz koje se autorka ovim temama bavi.
Likovi su bolni, blago pomaknuti iz lagodnosti podrazumevanog, hiperrealistički naslikani sa dva-tri nadrealistička poteza tako da, bez obzira na kratku formu, bivaju živi, jasni i uverljivi.
Stil pisanja je koloritan i emocionalno nabijen, mešavina sočnog i mračnog a izlazi koji se nude nisu nikakva jednokratna rešenja, pre proces koji traje, jer put je taj koji čini putnika a ne puko stizanje na cilj.” – Presing
čovjek-časopis 