Moj otac imao je obrve iste kao Brežnjev. Svake noći pred spavanje mazao je lice kremom nivea iz velike limene kutije koju je kupio u Nemačkoj za 99 pfeninga, a potom obrve lepio selotejpom. Na pitanje zašto lepi obrve, odgovarao je: „Da se ne raščupaju“, što nije imalo nikakvog smisla, jer su već bile čupave i štrčale su – što uvis, što pravo napred. Istina je da su i pre spavanja i posle buđenja izgledale isto.
Kad je bio dečak, moj otac čuvao je ovce i dobijao nove cipele svake treće godine, ali to nije ono najgore.
Odrastao je u kući koja je bila i kuća i štala. Čuvao je ovce, a spavao sa kravama, zapravo iznad njih. Krave su preživale, prdele i disale, a toplota izduvnih gasova grejala je moga oca. Ni to, međutim, nije najgore.
Moj otac bio je partizan i komunista, što takođe nije ono najgore.
Bio je i ateista.
Jedne zime rešio je da pročita Novi zavet. Sedeo bi, nagnut nad niskim, a dugačkim stočićem na kome je ručno heklani milje bio priklješten uvek dobro prebrisanim staklom i kikotao se Bibliji u lice.
„Ako te neko udari, ti mu okreni i drugi obraz, kaže. Ništa gluplje u životu nisam pročitao.“ Skinuo bi naočare i pogledao me očima punim smeha. „Čuješi, ‘okreni i drugi obraz’“, nastavljao bi da se čudi. „Pa to nije prirodno. To je neprirodno za jednog čoveka, da ne vrati kad ga neko lupi. Gluposti, je l’ de?“ pitao bi me tražeći saučesnika u bogohuljenju. „Kad sam bio mali, u školi smo imali veronauku. I kaže nama pop: ’Bog je stvorio svet.’ A ja dignem dva prsta i pitam popa: ’A ko je stvorio Boga?’ A on ne zna. Bože, kako sam bio pametan.“
Ja sam htela da mu kažem da ga je sigurno stvorio drugi Bog koga je stvorio treći koga je stvorio četvrti i tako u beskraj. Moja ideja beskraja rodila se dok sam, boreći se da ne umrem od dosade, posmatrala poštara iz udžbenika za engleski. Taj poštar imao je brkove, torbu i kapu, a na kapi istog takvog samo manjeg poštara sa istom takvom kapom, na kojoj je bio još jedan još manji poštar na čijoj je kapi bio još jedan poštar veličine vrha igle i tako u beskraj. Moj otac nije imao dara za razmišljanje o beskraju, pa nisam rekla ništa.
Tu, nažalost, nije kraj njegovog nepoštovanja Boga i njegovih službenika. Moj otac je jednom prilikom sreo svog prijatelja muftiju beogradskog na ulici i javio mu se, ali mu ovaj, sigurno zaokupljen važnim pitanjima vere, nije otpozdravio. Kad su se posle toga ponovo sreli, moj otac mu je rekao: „E, moj muftija, ti prolaziš pored mene ko pored turskog groblja.“ Ne znam šta je muftija odgovorio, ali nije se naljutio, jer je bio dobar čovek. Moj otac je, dok je ovo prepričavao, bio crven u licu i umetao svoju omiljenu uzrečicu „Bog ti jadan.“ Nažalost, ni to nije najgore – ipak mu je bilo i malko neprijatno, a ne samo smešno.
Moj otac bio je i patološki škrt. Potanko mi je objašnjavao kako se dupe može obrisati samo jednim listom toalet-papira, samo treba dobro paziti da se papir ne probije prstom. Jeo je sve što je bilo u opasnosti da bude bačeno i to u istom obroku – bajati grašak, skorelu poparu i uskisli jogurt uz parče prekjučerašnjeg hleba. Imao je dobar stomak.
Jednom je naš voljeni ford taurus 1300 boje starog zlata ofarbao kod majstora koji je koristio inovativnu tehniku farbanja bez pečenja; sasvim slučajno, taj postupak bio je i upola jeftiniji. Kad smo stigli na more, moj otac je zlatni auto pokrio ceradom, jer se na moru pešači. Kad smo krenuli nazad kući, uhvatio je krajeve cerade da otkrije sveže ofarbanu haubu, ali pokrov nije ni mrdnuo. Ljubičast u licu, satima je odlepljivao ceradu s neosušene farbe kao flaster sa rane. Ford je zauvek ostao bez sjaja, oslikan tkanjem tkanine koja ga je prekrivala punih šesnaest i po dana. Ali ni to, sigurno, nije najgore.
Moj otac želeo je da ima sina, pa me je vodio na utakmice, kod auto-mehaničara i pokušavao sa mnom da igra fudbal. Kad god bih negde išla s njim, strašno sam se plašila da će me izgubiti. Tada sam verovala da bih, ako bih ga izgubila iz vida i ostala sama, jednostavno prestala da postojim. On je samo hodao, ne osvrćući se, a ja sam se probijala kroz gužvu tražeći pogledom njegov kaput ili šešir. Pratila sam ga uverena da se borim za goli život. Jednom sam tako, prateći ga, ušla u more, izgubila dno pod nogama i udavila se, a poslednje što sam videla bila je očeva glava koja pluta na površini kao bova. Verovatno je on doplivao do mene i izvadio me, ali toga se ne sećam. Te godine sam se plašila mora i letovanje sam provela ispod borova, na sigurnoj udaljenosti od vode.
Neke druge godine poveo me je na pecanje, iako nije umeo da peca niti je imao štap. Imao je samo najlon, udicu i sredinu hleba. Bilo je nesnosno vruće, zrikavci su zrikali, borovi su mirisali, a on je stajao na žutim stenama sa malom udicom u ogromnoj teget vodi. Sela sam na jednu žutu stenu, a moj otac je rekao: „Skloni se odatle.“ „Zašto?“ pitala sam jer su me bolele noge i jer sam oduvek volela da znam zašto. On je slegnuo ramenima i nastavio da peca, a mene su ujele četiri ose pre nego što me je otac bacio u more i skočio za mnom. Plivali smo bar pola sata dok nismo našli mesto gde je bilo moguće izaći iz vode. A trebalo je samo da mi kaže da sedim na osinjaku. Ni to, ako mi verujete, nije najgore.
Moj otac je bio čovek bez ambicije. Toliko je bio nezainteresovan za svoju karijeru činovnika u opštini Stari grad da je, kad sam ja krenula u školu, on otišao u penziju. Mogao je to da uradi kad god je hteo, jer je jednu penziju već stekao kad su ga sa nepunih trideset sedam godina iz JNA poslali kući sa činom majora. Bilo nas je previše – to je bilo njegovo objašnjenje.
Mene nije imao ko da čuva – kao da nije bilo školskog boravka ili žena koje bi me pripazile nekoliko sati dok se neko ne vrati s posla. Ne. Čuvao me je otac tako što mi je svakog jutra u limeno lonče sipao dobro pošećerenu vareniku po kojoj su plivali moji smrtni neprijatelji – ljigavi komadići kajmaka. Tutnuo bi mi vruće lonče u šaku skandirajući: „Nadušak, nadušak“, ne dozvoljavajući mi da lonče odvojim od usta dok ne bih sve popila. Poslednji gutljaj bio je najlepši, sa ostacima neotopljenog šećera. Pravio mi je debele sendviće sa margarinom, kuvanim jajetom i praškom šunkom i zamotavao ih u aluminijumsku foliju. Od njih mi je torba smrdela na jaja, pa sam ih bacala i gladovala do povratka kući. Za ručak je uvek bilo jedno te isto – pomfrit i krmenadla. Moj otac je stenjao dok je pržio hranu i postavljao sto i ja sam shvatila da je kuvanje naporno. Nikada pre nisam ga videla da kuva, pa je sigurno bio izašao iz štosa. Radio je sa mnom domaći i to na dva načina. Prvi je bio da se ne slaže s učiteljicom, a drugi da se ne slaže sa mnom. Matematika mu je naročito slabo išla. Uglavnom, sigurno je jedva čekao da uradi taj domaći i da sedne da čita „Politiku“. Sve to bilo je veoma loše, nikad nisam bila sama kod kuće, jer me je on čuvao, ali ne i najgore.
Moj otac bio je detinjast. Ponekad smo se igrali šuge jureći se oko zida koji je delio kuhinju i hodnik. On bi me pojurio, pa se pritajio s druge strane zida, ne bi se čulo ni njegovo disanje ni pucketanje parketa i ja bih se uplašila. Ipak je to bio čovek koji je kao dečak svojoj sestri slomio potkolenicu jednim udarcem potkovane cokule. Nisam znala ni šta je cokula ni zašto je potkovana, ali sam znala njegovu sestru koja je izgledala kao muškarac u suknji i mogla da zamislim kako se rvu i kako on ne može da joj dozvoli da pobedi, iako je starija. Bojala sam se da će, isto tako, zaboraviti da se samo igramo i toliko me uplašiti da ću se slomiti kao noga moje tetke. Na kraju bi izašao iz zaklona i pojurio me, iskolačenih očiju i raščupanih obrva, a ja bih vrištala i bežala i to je najveći strah koji sam u životu doživela, osim možda u snu. Ali, eto, ni to nije najgore.
Moj otac je nepravilno govorio.
„Zakovčaj se, napolju je hladno.“
„Porasla si za jedan prs od Nove godine.“
„Tebe ne treba otac.“
To je skoro najgore, ali ipak nije najgore.
Moj otac bio je lep. Kad je bio mlad, usne su mu bile crvene kao da ima karmin. Jednom su ga drugovi, a možda i drugarice, uhvatili, oborili i belom maramicom mu protrljali usne da se uvere da se ne šminka. Nije se šminkao, ali ni to nije najgore.
Da je bio pisac, moj bi otac bio Filip Rot. Da je bio glumac, bio bi Mišel Pikoli. Da je bio slikar, bio bi Dijego Rivera. Ali moj otac je čuvao ovce i spavao sa kravama, imao je ožiljak od metka na desnom listu, punu kutiju odlikovanja, kamen iz žučne kese u kutijici od filma za foto-aparat, mauzer i metke u noćnom stočiću i kotur selotejpa na njemu. Zbog svega toga, to što moj otac nije bio ni pisac, ni glumac, ni slikar uopšte nije najgore.
Moj otac se ženio dva puta. Prvi put je imao sedamnaest, a drugi put pedeset godina. Kad sam bila mala, svi su mislili da mi je on deda. Svoju prvu ženu ostavio je kad je upoznao moju majku i ona je ostala sasvim sama u stanu u kome su zajedno živeli otkad su osvojili Beograd. Umrla je dvadesetak godina kasnije, nekoliko meseci posle moje majke i nekoliko meseci pre mog oca. Njena smrt udenula se između smrti mojih roditelja. Na njenom grobu pisalo je njeno ime i prezime moga oca. To je i prezime moje majke, ali je najpre moje prezime jer sam od svih nas ja jedina živa.
Moj otac nije otišao na sahranu svoje prve žene. Ja sam mu rekla da treba da ide, a on je rekao da ne treba i onda smo se posvađali.
To možda ne bi bilo najgore da negde ne postoji još jedan grob. Taj grob je sasvim mali i na njemu piše žensko ime i moje prezime. To je grob moje male sestre, starije od mene oko trideset godina. To mi je jedina sestra i sigurno je neću nazivati polusestrom. Mora da je imala crnu kosu, moja mala sestra, kao moj otac i njena majka. Kad mi je jednom rekao njeno ime, mom ocu su se oči napunile suzama.
Najgore je, dakle, to, što moj otac nije otišao na sahranu majci moje male sestre.
Moja sestra bi sigurno imala iste obrve kao moj otac, samo ženske, iste kao moje, i možda ih, za razliku od mene, ne bi počupala, pa bi sada bila baba nalik na Brežnjeva. Ali rat je trajao duže od nje, a najgore je, zapravo, to što se nikada nisam setila da pitam gde joj je grob. Sad su svi već odavno mrtvi i nemam koga da pitam.
Kad bih je, nekim čudom, našla, ne bih joj ništa od ovoga ispričala.
Ispričala bih joj kako me je otac jednom odveo u luna-park gde je na vrhovima ogromnih prstiju stajala ogromna balerina i mi smo seli na njenu suknju, jedno preko puta drugog. Sedišta su bila metalna i plitka, a ograda niska. Ciganin nam je uzeo karte, muzika je zasvirala, a balerina se zavrtela. Otac i ja smo bili sigurni da ćemo ispasti, prepušteni što centrifugalnoj, što sili gravitacije, bačeni postrance na metalnu šipku, jedino što je stajalo između nas i zemlje ili neba. Šipka nas je žuljala i bilo nam je muka, a vožnja je bila beskrajna. Otac nije ni pokušao da mi pomogne – držao se za šipku i pravio se da mu nije ništa. Iz balerinine suknje izašli smo ugruvani i bledi, a kolena su nam klecala. Moj otac je svima prepričavao užas iz luna-parka, uvek počinjući sa „Bog ti jadan.“
A onda smo, godinu dana kasnije, otišli u isti luna-park i moj otac je rekao: „Ajmo opet“, i ja sam pošla za njim i sela u balerinine skute, preko puta njega, iako sam znala da će vožnja biti podjednako strašna kao i prethodna.
Eto kakav je bio naš otac, rekla bih svojoj sestri.
____________________________________________________
MIRJANA DRLJEVIĆ, rođena 1971. u Beogradu, autorka je drame San o Svetom Petru Cetinjskom igrane u Crnogorskom narodnom pozorištu i javno čitane u Narodnom pozorištu u Beogradu, kao i drame Suncokreti izvođene u Narodnom pozorištu „Sterija“ u Vršcu.
Njen debitantski roman Niko nije zaboravljen i ničega se ne sećamo pobedio je na prvom konkursu za neobjavljeni roman izdavačke kuće Booka.
Pripovetkom Moj otac osvojila je prvu nagradu za prozu na regionalnom konkursu časopisa Ulaznica.
Čita, piše, živi i radi u Beogradu.
čovjek-časopis 