Poslednji put ga nisam pitala kada će ponovo doći, a inače ga uvek pitam. Neka zna da sam i ja nekada ljuta. Svakako, ne dobijem odgovor. Uvek mi odgovori neodređeno.
Doći ću možda već sutra. Možda sledeći vikend. Možda tek za dve nedelje.
Ovo nije život, ponekad razmišljam. I bojim se šta mi sve može pasti na pamet. Nisam ja lik iz nekog ljubavnog romana. Ruke su mi kao trenica. Stomak kao bara pokraj puta. Ni prema sebi nemam milosti, a kamoli prema drugome. Jednom ću ga ubiti, majke mi. Mirne savesti. Otrovaću ga. Podmetnuću požar, pa neka sve izgori. A i ja zajedno sa njim.
Nisi više ni za jebati, a ni za ubiti, rekao je pre nego što je otišao. I uvek ti nešto treba. Bio je ljut. Ne voli kad sam nezadovoljna. Kad tražim hleba preko pogače. Kad ne cenim dovoljno ono što mi pruža. Prvo je lupio pesnicom u vrata smrdljivog ormara, kojeg je pre par godina dovukao od svog prijatelja iz stana neke pokojne babe. Onda je i mene udario. Zateturala sam se i pala. Kao ošamućena kokoš pred klanje. Ležala sam na podu dok nisam čula da pali auto. Otišao je. Konačno.
Nije strašno, nije strašno, šapućem sebi iz mutnog ogledala koje visi na zidu naspram prozora. Samo mala posekotina na gornjoj usni pored herpesa. Zato se toliko rascvetalo. A ni njegova pesnica nikad ne promaši. Uvek naleti na isti zub.
Dešava se s vremena na vreme. Od skoro sve češće. Život mu je seo na ramena. Teško mu je.
Svi me jebu, moja Ružo. Svi. Ceo svet me jebe. Ne treba i ti da mi otežavaš.
Kad je teško, ja se setim kako je na samom početku naše vreme bilo lako i lepršavao kao tanka svilena marama oslikana cvećem. Preko nedelje bih željno iščekivala vikend. Petkom uveče bi dolazio sa štapovima za pecanje i flašama vina. Kesama prepunim hrane. Sa skupim buđavim sirom. Kavijarom. Čokoladnom bombonjerom punjenom votkom. Cvećem. Osmehom. Mirisao je na skupe cigarete i jak muški parfem. Samo kaži šta nikada nisi jela, pa ću da ti donesem. Jesi li nekada jela avokado?
Ja sam mu kuvala omiljena jela, masirala mu dlakava leđa eteričnim uljima, palila vatru i grejala mu vodu za kupanje. Pekla ribu koju je upecao. Govorila mu koliko ga volim. Bila mu zahvalna što me je pustio pod svoj krov.
I sada mi se nekada učini da živim u raju. Pokojni deda, bivši oficir JNA, ostavio mu je kao svadbeni dar malu vikendica uz Dunav. Na tromeđi. Na ničijoj zemlji. Bez vode i struje. Daleko iza kraja uskog asfaltnog puta. Svuda naokolo je velika preglasna šuma. Prava vukojebina. Nikada ovde nije doveo nijednog prijatelja. Ni njegova žena, za dvadest godina braka, nikada nije bila ovde. Ona je glavna sestra na psihijatriji i drži neki nivo. Ide samo na manastirske ekskurzije i u obilazak srednjovekovnih gradova. Ona ne voli vukojebine.
Suve grane na velikim krošnjama drveća noću škripe dok vodimo ljubav. Škripi i uski prašnjavi ležaj pod nama. Spavamo goli. Isprepletanih tela. Nije nam potrebno mnogo. On oseća da ga volim. Kaže, tako ga je volela još samo njegova pokojna majka. Ceni što sam skromna. Ona njegova rospija mu izbije i poslednji dinar iz džepa. Ne može više da je podnese. Ali nije lako kad imaš četvoro dece. A on je dobar čovek. Trpeljiv. Ne može tek tako zalupiti vratima, okrenuti se i otići.
Kaže mi da mi zavidi jer ja nemam nikoga. Meni je lako. Mene niko ne može da zajebava. A videla bih ja kakav je život da imam oko sebe toliko pijavica.
Zato se trudim da pokažem koliko sam mu zahvalna. Uz usku stazu uz našu kućicu svakog proleća sadim cveće. Leti preko dana sedim na ljuljašci okačenoj pod drvetom i čekam. Posmatram u tišini teretne brodove koji plove u daljini. Proveravam da li mu je čamac dobro vezan. Hranim kokoške. Sakupljam jaja.
Od kad mi je doneo telefon, kažem mu, javi se da znam kada dolaziš. Pusti bar poruku. Šta ti je teško. Ne znam da gledam u pasulj. Uhvatiću kokoš i skuvaću nam paprikaš. Ostalo mi je još brašna i ulja, napraviću nam i uštipke. Najbolji su kada su vrući.
Jesi li me čekala, pita me kad dođe. Jesam, uvek te čekam. Namignem mu i obesim mu se oko vrata. On zna da samo zbog njega nosim suknju. Podigne je još pre nego što uđemo u sobu. Svuče mi gaćice. Sjuri se u mene kao bujica. Prepolovi me kao sekira mokri panj. Celu me ispuni. Nekada me tako jako stegne da pomislim da ću umreti pod teretom tolike ljubavi.
Niko te nije hteo, kaže, samo ja. Ti si moje sidro. Moja sigurna luka. Meni vrediš. Meni si dobra. Najbolja. I znam da sam zahtevan i komplikovan, ali shvati. S vremena na vreme svako poludi. I čovek lako prsne kao zgažena bubašvaba. Život je sranje, ali u retkim trenucima ima smisla. Vredi zbog tih malih nežnosti. Ti i ja smo, Ružo, kao Romeo i Julija. Vidiš da živimo u pogrešnom vremenu. Ljudi su prepuni predrasuda. Ja bih voleo da je sve drugačije. Jer ja sam osetljiv i nežan čovek. Mekan. Kao sredina belog hleba. Nikad ne bih digao ruku na tebe kad sam pri zdravoj pameti.
Kada ćeš je ostaviti, pitam.
Nemam srca da je ostavim. Nesrećna je. Da li bi ti imala srca da ostaviš nesrećnog čoveka? Da nekoga posle nosiš na duši?
Ćutim.
Eto vidiš da ne bi. Doći će vreme i za to. Znaš da samo tebe volim.
I ja znam da me voli. Osećam to.
Nekad kaže s tugom u glasu, žao mi je što te nisam upoznao ranije. Sada smo već stari, Ružo. Izrađeni smo kao konji. Nikada to neću prežaliti. Ti i ja, imali bismo lepu decu. Svi bi samo u nas gledali kada šetamo gradom.
I dalje ćutim. Ne spominjem da imam decu. Ne spominjem pokojnog muža. Ni ludog svekra. Ni kakvo sam nekada imala telo. Zategnuto kao struna. Bila sam mlada. I lepa. Ne bi mi verovao koliko sam bila lepa. Kao oblak. Kao odraz mesečine u mirnoj reci.
Pitala sam ga jednom, šta da čovek radi kada mu je svega preko glave? Kad ne može više.
Ja sednem u auto i dođem ovde, kod tebe, kaže.
Milujem ga po kosi dok mi drži glavu u krilu. I bojim se. Nekada se bojim sama sebe. Svojih misli. Obično maštam kako hodamo ulicom držeči se za ruke. Da nas vidi ceo svet. Ali nekada maštam da odlazim. Da ga napuštam zauvek. Sebi čvrsto obećam, kad sledeći put bude došao, neće me zateći ovde. Ružo, ne budi glupa. Šta ti treba da trpiš nečija sranja. Samo hrabro put pod noge i iznova traži svoju sreću.
Oprala sam najlepšu odeću. Skratila kosu. Sedam kilometara u starim cipelama. Ali neću odneti jaja na seosku pijacu. Ni kape koje sam isplela. Noćas ću otići u suprotnom smeru. Preko granice. Kroz kukuruze. I onda još dalje. Preko šuma i njiva. Laganim korakom.
Valjda će mu biti jasno. Čovek mora da ode kad više ne može. To je i sam rekao, ali me nikada nije pitao da li je meni nekad svega previše. Nije me ništa pitao ni kad me je prvi put zatekao u svojoj vikendici. Nije mu bilo bitno kako sam se tu stvorila. Rekao je, daću ti sve, samo, molim te, nemoj nikada da odeš. Tebe mi je poslao sam Bog!
Osvrćem se oko sebe pre nego što za sobom zatvorim vrata. Sve je čisto i zategnuto kao u lutkinoj kući. Kao u nekom lepo nacrtanom životu. Promenila sam flekavi stolnjak. Promenila posteljinu. Potpalila vatru i stavila lonac vode da se greje. Ali ko zna kada će doći. Možda danas. Možda sutra. Možda sledeći vikend. Možda tek za dve nedelje. I neće mu biti lako kad shvati da me nema.
Na stolu sam mu ostavila i vruće uštipke. Ohladiće se, znam. Ali neka bar zna da sam mislila na njega.
Čujem zvuk automobila. Na vratima se prvo pojavljuje njegova duga senka. Potom mu vidim oči. Osmehuje se.
Znala si da ću doći? Najbolja si na svetu. Jednom ću svima reći da odjebu i preseliću se ovde kod tebe. Više me neće videti ni žena, ni deca, ni firma.
Koliko si lepa, Ružo! Najlepši moj cvete! Raju moj!
Doneo je nekoliko kesa prepunih hrane. Flaširanu vodu. I dve pljeskavice. Ruž za usne i kremu za ruke. Stavio na sto ljubavni roman koji uvek kradom uzme od tašte. Iz kartonske kutije pored vrata čuje se pijukanje pilića. Donosi mi jedno.
Tronedeljni. Lako će se othraniti. U gepeku su dva džaka hrane za njih. Podseti me da ih izvadim. Da ne zaboravim.
Stavlja mi pile uz obraz.
Izvini, šta da kažem. Bio sam budala. Izvini, kaže i otkopčava pantalone. Grize mi usne.
Podižem suknju i naslanjam se na ivicu stola. Miris me podseti. Još se nisu potpuno ohladili. Stavljam mu topli uštipak u usta. I njegov dah je topao. Nadvija se nad mene. Telo mu je teško i veliko kao teretni brod. Kao šuma. Kao mutni Dunav. Koliko sam ga samo ovaj put čekala. Previše dugo. Skoro mesec dana. Toliko da sam zaboravila koliko me voli. Toliko da sam skoro zauvek otišla.
Ujela sam unutrašnjost obraza da ne zaplačem.
Sledeći put mi donesi jednodnevne piliće. Kad su tako mali, onda su najlepši. Ovi nisu tako lepi. Više nisu žuti i meki.
Napolju pada mrak. Veče se zgušnjava pod našim nogama. Mi smo tromi obrisi koji se skladno pomeraju kao da su jedno telo. Dahće mi na uvo. Grize mi vrhove kose. Ne primećuje da je na meni kaput. Da imam čizme na nogama. Da sam upravo htela da odem.
Ne znam šta mi je bilo prošli put, kaže dok mu se telo trza. Ljubi mi grudi. Miluje mi obraze. Izvini, smeje se. Nekad se bojim sam sebe. Svojih misli. Da li i ti nekada sumnjaš u nas?
Nikada, baš nikada, pokušavam da izgovorim, ali glas ostaje duboko zarobljen u meni. Grlo mi je suvo i vrelo kao ugarak koji je upravo ispao iz peći.
______________________________________________
DANIJELA REPMAN rođena je 1976. godine u Somboru.
Osnovne studije završila na Pedagoškom fakultetu u Somboru, a master studije za komparativnu književnost na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu.
Nagrađivana na regionalnim konkursima za poeziju i kratku priču. Bila je finalista na 14. Festivalu europske kratke priče, Zagreb-Rijeka 2015. i Vranac – najbolja kratka priča 2016. Knjiga kratkih priča Kvadratno disanje nagrađena je na konkursu Trećeg Trga i Beogradskog festivala za poeziju i prozu 2018.
Objavila je tri knjige poezije:
Cikličnosti, Slavija, Novi Sad, 1997.
Mesto za savršen beg, Gradska biblioteka Karlo Bijelicki, Sombor, 2015.
Šećer, led i varikina, Treći Trg i Srebrno drvo, Beograd 2021.
i dve knjige proze:
Tragom rasutih trenutaka, Prometej, Novi Sad, 2014.
Kvadratno disanje, Treći Trg, Beograd 2018.
Član je Srpskog književnog društva.
Vodi Instagram stranicu @kafkin_sat i fb stranicu Danijela Repman – autorska stranica https://www.facebook.com/profile.php?id=100088179703240
čovjek-časopis 