Vesnu i mene oduvek prati kiša. “Dobar ti je kišobran. Devojka ti ima ukus“, dobacio je čovek koji je, siguran sam, čekao na pecivo upitne svežine. Pogledao sam kišobran išaran Ajfelovim kulama u Parizu. Nekako je u mojim rukama bio neobičan. Nisam putovao tri godine i Francuska je bila dalje nego ikada pre. „Ona mi nije devojka. Ona je,“ napravih pauzu, „samo tu došla da kupi nešto.“ Pogledao je u mene, pa u kišobran, pa opet u mene. „Nisi njen tip?“, upitao je. „Nažalost“, rekao sam. Kada je izašla, okean ljudi se slivao ravnomerno iz svih pravaca. Trebalo je nekuda krenuti. Ali kuda? Vesna je u određenim stvarima infantilna. Avanturista. Vidovi zabave koja ona voli su filmovi, post pank i, tada sam uvideo, čudna hrana. Nismo mogli u park. Nisam imao baš puno novca. Preturao sam foto aparat u džepu i razmišljao da ga nekako negde „utopim“. Sve ove misli su se nalazile u mojoj glavi dok je Vesna vezivala plastičnu kesu u kojoj su bili jogurt i burek. „Pa ako si spremna. Molim te, posle tebe“. Ispuržio sam ruku kao i jednim trzajem ruke otvorih kišobran. Vesna se smejala. „Oh, hvala.”
„Moram biti ovako fin jer takva riba pored mene nalazi se jednom u dvesta godina. Ajde ovaj, zajebi ove engleske fore. U Engleskoj valja samo pank. Gde idemo?“. Znatno sam promenio ton. Pomislio sam da idem sam kući, da će imati neke obaveze. Uvek se tako odvijala situacija kada bih promenio ton.
„Hajmo do mene. Ionako počinje FEST za dva dana. Možemo gledati trejlere a i još sam gladna. Pre toga, idemo do pošte i u knjižaru. Da vidimo šta ima.“ „Hajde.“
Na putu do Glavne pošte, kapi su menjale tempo. Džezerski su se klizale po jaknama koje ljudi oblače samo u oktobru. Siguran sam da u mnogim buticima postoji odeća obeležena sa „OKT“. Ljudi prolaze i razgovaraju mobilnim telefonima. Negde žure. Vesna i ja hodamo sporo dok ona pominje kadrove iz kojih bi izvukla najviše iz ove zaista mokre situacije. Takva su vremena. Uvek smo govorili kako su bizarnosti postale uobičajene, kako su masovne školske pucnjave u američkim gradićima nova budućnost. Kako je svet jedna velika puška. Satima sam mogao slušati njene monologe koje bi ukrašavala osmehom posle duboko tužnih grimasa. Bila je čudna. Od kada sam je upoznao i video njenu rupu u mrežastima čarapama, smatrao sam da je kroz njih pala prva kiša ikada. I od tada oduvek stomak mi se grči na pomisao kako Vesna svojim zagrljajem utiskuje sve moje atome na svoje male sise. Poput pisca koji na papir utiskuje mastilo. U pošti, ljudi su glasno licitirali. Tako se činilo. Velika svetla i hol davali su orvelovski utisak. „Pogledaj sve ove ljude koji nešto plaćaju. Divno je ali u isto vreme se plašim.“
„Nema potrebe da se plašiš. Oni su se samo sklonili od pljuska i pomislili kako nisu nešto platili pa eto. Sada je prilika.“
„Vrlo moguće, Uroše. Ali ja ne znam zašto sam rekla da hoću ovde“.
Nasmejala se. Kese su navirale u naletima. Kiša je zapljuskivala obalu četrdeset dana. Apokalipsa se odmotavala u slepoočnicama. Hteo sam da je poljubim dok se tako smeje, ali sam ipak zabacio ruku u džep.
„Vidi.“
Izvadio sam mali austrijski digitalni aparat marke „Maginon“. Jako solidan iako postoje mnoge bolje marke sa jačim objektivima i bezbroj funkcija.
„Hajde da uslikamo.“ Škljocnuo sam. Divila se mom osećaju za kadar.
„Bio bi dobar kamerman. Uroš Poletanović, kamerman. Kako ti to zvuči?“ rekla je.
Prizor svih kesa koje na nogama kreću ka meni i Vesni su imale automatske puške. Odašiljale su rafal. Opet trenutak za poljubac. Nisam to uradio.
„Zvuči jako izmišljeno“, odgovorio sam dok sam stavljao digitalac u kaput. “Hajmo u knjižaru. To je naše stanište.“
Opet, kišobran, gestovi, smeh. Čudna tura je to bila. Nismo imali nikakva zadržavanja i značaj posete pošti je imao sve manje smisla. Nismo imali nikakva pisma za poslati. Bilo smo sami na poljima tečnosti. Knjižara je bila nedaleko od Glavne pošte u Kosovskoj ulici. Ovaj put nismo mnogo pokisli. Kese su bile „nežne“ ovoga puta. U knjižari smo čitali naslove i davali radijske opise datih knjiga. Mešali smo motive iz knjiga i napravili esej o trenutnom stanju svetske literature. Bilo je smešno. Nikada nisam video Vesnu da se tako smeje. Utišavali bi ton kada bi prodavci dolazili jer ipak smo na neki način, i mi škrabatori u toj velikoj igri literusa. Ko bi spajao Ivu Andrića sa Vilijamom Foknerom? Idioti. Dosotojevskog sa Ruževičem? Bolesnici. Na kraju je kupila knjigu bivšeg ljubavnika. Mislim da me je jedna plastična kesa upucala pravo u nogu. Bol je bio staklen kao bašta. Po lišajevima u duši padali su staklići. Kada smo izašli, ćutao sam. Pričala je o programu FEST-a, o nekim Latinosima. Stan je takođe bio blizu pa ni ovoga puta, sem mog ranjavanja noge, niko nije pogođen efektom staklene bašte laserima ili tako nešto. Stajao sam na prozoru i pušio.
„Voliš tortilje? Evo ti kapica.“ Od novinskog prospekta u kom je program FEST-a, napravila je gusarski šešir.
„Volim. Kažu da manje goje nego obično testo.“
„Da. Ali imam samo luk. Ako nam se usmrde usta možemo da se ljubimo bez problema. Šalim se. Nije toliko strašno.“
Pogled mi se gubio na čudnu zgradu preko puta koja je imala par krovova. Mačke su upadale u dimnjake. Posle nekoliko minuta bi izlazile. Ugasio sam cigaretu i rekao Vesni: “ Pogledaj. Zar nije filmski. Napisaću priču o tome. Kao ovaj dasa.“ Ovog puta sam izabrao magični trik vađenja slike Ernesta Hemingveja iz novčanika. Potom ništa. Glup trik. Svakako bezbedniji nego hloroform u maramici.
„Vidi ga kakav je! Daj sad ja da probam da fotkam.“
Uz nekoliko kratkih objašnjenja gde je šta na tom malom aparatusu, Vesna se pripremila za škljocanje. Facu sam prekrio slikom. Fotografija je ispala dosta čudna.
„A sada filmovi. Evo prvi. Klik.“ Nasmejala se ko zna koji put danas udarivši me po kolenu. „Fokstrot“. Neki izraelski film. Priča govori o nekim Jevrejima koji saznaju da im je sin poginuo u ratu. Prikazuje raspad jedne porodice. Kiša je pored svih tih dijaloga i alegorija iz filma neprestano padala. Tortilje su odavno bile pojedene. Vesnine oči su počele da rastu. „Američka pastorala“. Sejmor, Šveđanin jevrejskog porekla, živi u Americi. Njegova kćerka ide na neki politički skup protiv rata u Vijetnamu. Opet Judaizam. Vesna uzvikuje: “Run through the jungle jee!“
„Čovek-Švajcarski nož“. Henk je pretrpeo brodolom i gubi svaku nadu da će ponovo videti svoju ženu. Leš se nazire na obali i on steče novog prijatelja, koji je neko vreme bio mrtav. Henk me podseća na Vesnin osmeh. Noga je i dalje bila krvava.
„Zanimljivi su svi. Hajde da odemo na bar jedan“ rekla je dok je prala sudove.
„Problem je karta. Nemam posao sada. Kiša je, a tada sam uvek nepokretan.“
„Častiću ja. Uostalom imam i ja neki montiran film na eksternom hard disku. Možemo jedan dan taj film ili ove na FEST-u.“
„Ti si baš, profesionalna. Bolja od celog tog festivala. Kako se zove?“
„Nisam mu dala naziv. Volim da neke stvari ostanu nedorečene. Govori o mom bivšem dečku. Meksikancu. U Meksiko Sitiju postoji motel gde čekaš sat vremena za sobu kako bi tucao. Nuno me je odveo tamo. Čekali smo u kolima sat vremena i naposletku otišli kući. Nije mogao da izdrži.“
„To je tvoj, sextape? Mislim, taj film.“
„Ne. Snimala sam pijana enterijer kroz neki luster koji je držala Anhela.“
Projekcija je trajala tačno pet minuta. Film je prikazivao nekakve obrise oblikovane čistim pustinjskim esidom. Sniman je kroz neki kaledioskop, prvo Nuno onda Anhela. Setio sam se sunca u Gvaldahari. Zagrevanja. Setio sam se da će se ova planeta dugo grejati dok ne dođe do tačke topljenja. Vesne neće biti. Mene neće biti. Meksika. Nuna. Onog tipa iz pekare neće biti. Sve će nestati i neće biti kiše da spere sve ovo. Viševekovno štucanje padavina će izvršiti suicid.
Bez ikakvog upozorenja, grom je udario negde u blizini. Kroz krov na potkrovlju smo pogledali nebo i shvatili da budućnost dolazi. Vesna me je zagrlila. Osetio sam svaku ćeliju njene šake. Takva šaka je poput vlažne maramice koja osvežava. Stajali smo ispred prozora i čekali kao onaj Jevrejin na kraju filma „Serious man“ Braće Koen. U pozadini je V.O. „Somebody to love.“ I onda. Crn ekran. Proleće je nastavilo da se prikazuje trideset tri otkucaja u sekundi. Na toj čudnoj traci. Proleće je čekalo.
________________________________________________________
DEJAN KANAZIR rođen je 1997. godine u Beogradu. Aktivno piše poeziju od svoje četrnaeste godine. Bivši polaznik radionice kreativnog pisanja u Biblioteci „Milutin Bojić“ koju je vodila Violeta Vučetić. Pobednik „Zvezdarijade“ 2015. u Beogradu. Kasnije je postao pasivan član i posetilac skupova Književnog društva „Orfisti“. Svoju poeziju javno je čitao na beogradskim večerima poezije (Poezin party, ARGH večer poezije, Pet minuta pažnje, Na sav glas, TROP Autsajder, Punchtown poetry Pančevo). Njegove pjesme zastupljene su u: „Rukopisi 40“, „Rukopisi 43“, „Časopis TEMA, Zagreb“, „Poezija Zagreb“,“Časopis Gradina“, “Beogradski književni časopis”, blacksheep.rs, astronaut.ba, strane.ba, čovjek-časopis, hiperboreja.blogspot, fenomeni.me., nigdine.com, zbornik ljubavne poezije bludnistih.com.
2019. godine, njegovu prvu zbriku pesama „Ništa se ne dešava utorkom uveče“, objavljuje PPM Enklava pod okriljem Zvonka Karanovića kod kojeg je išao na radionicu u DKSG Beograd.
Dve godine kasnije objavljuje drugu zbirku poezije “Ljudi koji skaču na haube” (PPM Enklava, 2021.)
Sledeće godine biva uvršten u antologiju savremene srpske poezije “Logične pobune” koju je priredio profesor Stevan Bradić (Laguna, 2022.)
Pored poezije, piše kratke priče i dramske dijaloge.
Živi i radi u Beogradu.
čovjek-časopis 