Kada je počeo rat u Ukrajini, listovi kalendara na zidu njene sobe počeli su da divljaju, da se prevrću i savijaju. Brojevi su se vrteli unazad i napokon stali. Godina je 1999, sirene za vazdušnu opasnost zavijaju, ptice su se sakrile, avioni paraju nebo.
Svaki rat je njen rat i ona ponovo ima jedanaest godina, gledajući unezverena lica izbeglica na ekranu svog televizora. Pod se razmiče pod nogama, oseća da pada, oči joj se sklapaju i kad ih otvori, isprva ne prepoznaje predeo oko sebe. Onda se iznenada seti. To je prostor koji je često proganja u snovima. Stoji, preplašena, kao i dvadeset jednu godinu pre, na autobuskoj stanici u Prizrenu. Bezbrojni nepoznati ljudi tiskaju se na tom uskom kolodvoru, grleći čvrsto svoj neveliki prtljag. Drže se za prtljag kao da je život sam, možda pomalo i jeste, jer je u njega morao stati ceo bivši život.
Osoba koja je hvata za ruku je njena majka, mlađa i uplašenija nego što je se seća. Grubo je cima i odvlači do najbližeg autobusa, žustro razgovara sa šoferom, prvo se svađa, zatim moli i plače.
„Puno je, nemamo mesta“, govori joj sažaljivo. Majka ne odustaje.
„Stajaćemo“, kaže.
„Ne možete da stojite do Prištine“, odbrusi vozač i zatvori vrata.
Svako se bori za opstanak, nema mesta empatiji. Devojčica je to naučila pre ovog rata, čitajući krišom od roditelja o zloglasnim nacističkim logorima u kojima su ubijali ljude i ljudskost. Opstaju samo najjači, najspretniji, najspremniji da se bore. Nije sigurna da spada među njih. Njena majka, s druge strane, definitivno pripada toj grupi. Ova žena ogromne snage gleda napred i nikad ne odustaje.
Vuku se pola sata od autobusa do autobusa, svuda ista lica, svudi isti nervozni ljudi, guraju se, viču, neki plaču. I svuda isti odgovor: „Puni smo“.
Majka je uporna, nezaustavljivo gazi preko ljudi vukući devojčicu za sobom kao kofer. Devojčica se priseća priče o Alisi koju je nedavno čitala i oseća se kao Kerolova junakinja, čini joj se da će se svakog časa njene ruke izdužiti kao da su od gume. Krhko detinje telo odbija se o zidove, o bokove drugih ljudi. Majka ne obraća puno pažnje na nju, samo je i dalje grčevito drži za ruku.
Devojčica čuje u glavi još jedan književni dijalog koji je nekad pročitala:
„Ideš li, rode?“
„Idem, idem“.
Poput dečaka iz priče, i njen glas je sve tiši, sve udaljeniji, a ljudi se pretvaraju u preteću zimsku mećavu.
Usudi se da postavi pitanje: „Zašto je ovakva gužva, zašto nema mesta?“
Majka, u maniru junaka Beninjijevog filma, pokušava da sačuva kćer od užasa koji ih okružuje i govori: „Penzije, dele se plate i penzije“.
Zatim ućuti i ponovo hrli napred. Devojčica više ništa ne pita, naizgled zadovoljna odgovorom, iako ima dovoljno godina da zna da se penzije i plate sigurno ne dele na autobuskoj stanici. Naposletku, nalaze jedan poluprazni autobus, iskra nade se pojavi u majčinim očima i ona se poput gladne životinje ustremi na plen.
Vozač je u zelenoj uniformi, iz unutrašnjosti autobusa posmatraju ih lica mladića, skoro dečaka, i oni su uplašeni, prerano odrasli, prerano pogledali smrti u oči.
„Molim vas, imam samo ovo jedno dete. Nećemo vam smetati, sakrićemo se. Nećete ni primetiti da smo tu“, govori vozaču, sada već gotovo plačnim glasom. Nekim čudom, namrgođeni, nervozni čovek se sažali i otvori vrata, puštajući ih da uđu. Vrata za spas.
„Idem samo do Prištine“, kaže, „za dalje ćete morati da se snađete.“
Majka zahvalno klima glavom, šćućuruju se na sredini autobusa i vozač kreće. Devojčica je odahnula za tren, nakon buke i gužve, boravak u polupraznom autobusu u kome se ne čuje ništa sem brektanja motora, liči na odmor. S vremenom tišina postaje sve bremenitija strahom, možete ga seći na komade. Šofer vozi oprezno, ne gleda samo napred, već i levo i desno, kao da opasnost vreba odasvuda. On zna da opasnost zaista može doći sa svake strane, čak i sa neba koje više nije prostor slobode i kojim se umesto ptica baškare avioni.
Na prištinskoj autobuskoj stanici se lakše diše, veća je, manje je ljudi, a više autobusa. Traže onaj na kome piše Priština – Kosovska Mitrovica. U daljini odjekuju detonacije, nebo je sivo od dima, iako je vedar prolećni dan. Proleće je te godine bilo sivo, kao i misli ljudi, kao njihove duše.
Majka zaverenički ćuti, kao da time čuva snagu za dalju borbu, kao da će je reči istrošiti. Čini joj se, ako progovori, slomiće se poput trske i neće moći da napravi nijedan korak. Ćuti i devojčica, tako je vaspitana. Retko progovara ako je neko nešto ne pita, a tih dana decu niko ništa nije ni pitao. Deca su se pretvorila u dodatni prtljag, koji živi i diše, ali ga, kao i svaki teret, morate vući za sobom gde god krenete.
Na putu ka Mitrovici autobus iznenada staje, vrata se otvaraju i grupa muškaraca bahato uleće u uski prostor između sedišta.
„Dokumenta“, procede zlobno.
Ljudi poslušno prebiraju po svojim torbama vadeći papire sa imenima i prezimenima. Muškarci u plavom nemaju nikakve oznake na uniformama. Ne znamo koja su imena podobna, a koja ne. U ratu se, kao u nagradnoj igri, imena izvlače nasumično. „Čestitamo, Vaše ime je izvučeno“. I onda sledi: putujete dalje ili idete u šumu sa kundakom puške uperenim u leđa.
Nakon što im je srce gotovo zastalo u grudima, devojčica i njena mjka shvataju da su njihova imena, ovoga puta podobna. Za tren odahnu, a onda gledaju kako nekolicinu putnika grubo izvlače iz autobusa. Neki ljudi se usude da podignu glas, devojčica počinje da plače. Majka je grubo cimne i preteći joj prošapuće: „Umukni!“
Devojčica i dalje plače, ovoga puta bez glasa, skrenuvši svoj pogled u stranu.
Putnici sve glasnije negoduju dok jedan od muškaraca ne zamaše pištoljem i uzvikne: „Šta je, bagro?! Žao vam je? Hoćete i vi sa njima?“ Mrva hrabrosti u ljudima topi se kao kockica leda i više se ne čuje ništa sem ubrzanog daha nesretnih ljudi čija su imena izvučena u ovoj sumanutoj lutriji.
Devojčica se usudi da pogleda kroz prozor, u grupici izabranih uoči dečaka, ne mnogo starijeg od nje. U drugačijim okolnostima mogli su biti prijatelji. Dečak uhvati njen pogled, učini joj se da je očima pita: „Šta se događa?“ Ona mu tužno odmahne glavom i prošapuće sebi u bradu: „Nikada te neću zaboraviti“.
Zatim zatvara oči i kada ih ponovo otvori više nije u autobusu. Ponovo je u svojoj sobi, listovi kalendara su se u nekom obrnutom procesu vratili na svoje mesto, a da nije ni primetila. Nebo u prozoru je vedro, bez oblaka. Njime opet caruju ptice. Preteći avioni i reski zvuk sirena negde su daleko od nje.
Glas sa ekrana i dalje izveštava o ratu u Ukrajini, ponovo vidi pred sobom uplakana dečja lica. Devojčica, sada mlada žena, zna svaku njihovu misao, svaki strah. Može da nasluti sadržaj njihovih dečjih prtljaga. Niz lice joj se slivaju iste dečje suze kao pre dvadesetak godina, pesnice se nekontrolisano stiskaju, odražavajući istu nemoć. Nema pomoći, negde je uvek rat, dečija srca u svakom trenutku negde na ovoj zemaljskoj kugli krvare i lome se u paramparčad.
Devojčica, sada već mlada žena, nikada nije zaboravila strah u očima svog vršnjaka pogrešnog imena. Nije zaboravila kako su mu se zenice širile, moleći za pomoć. Uzima daljinski i demonstrativno gasi televizor, kao da će time prekinuti patnju, kao da će time ublažiti sećanja koja je progone i kune svoje čarne oči, čarne oči što su samo gledale.
– Nagrada „Miodrag Borisavljević” za najbolju kratku priču 2022. –
________________________________________________________
ALEKSANDRA JOVIČIĆ ĐINOVIĆ rođena je u Prištini, odrasla u Orahovcu.
Diplomirala je na Odseku za opštu književnost i teoriju književnosti Univerziteta u Beogradu, masterirala na Departmanu za srpsku književnost i jezik Državnog univerziteta u Novom Pazaru.
Dobitnica nagrade Mak Dizdar mladom pjesniku. (Stolac, 2017).
Na literarnom konkursu u čast Rada Drainca 2018. godine dobila je prvu nagradu sa esej.
Dobitnica je druge nagrade na konkursu “Ulaznica 2020”.
Druga zbirka pesama „Naše male smrti“ objavljena je u martu 2020. godine u izdanju Književne radionice Rašić.
Dobitnica nagrade „Milutin Bojić“ za 2021. godinu, za neobjavljeni rukopis.
Treća zbirka pesama “tridesete nisu ono što smo zamišljali” objavljena je 2022. u izdanju Biblioteke “Milutin Bojić”.
Uređuje elektronski časopis Libartes.
čovjek-časopis 